♫ Niccolò Paganini

Kapričo br. 5
Koncert br. 1 u D duru, opus 6
Kapričo za violinu br. 24
Moto perpetuo

Sva svoja dela je ljubomorno čuvao od tuđih očiju, a mnoga od njih svirao je "iz glave" nikada ih ne prenevši na papir.

Najpre je počeo da uči mandolinu i gitaru, a zatim i violinu.

Godine 1805, na sopstveni zahtev, Paganini postaje prvi violinista Nacionalnog republikanskog orkestra, a nedugo zatim i drugi violinista na dvoru Elize Bonaparte, vladarke kneževine Luke. Eliza se, videvši sa kakvom strašću Nikolo svira, zaljubila u njega, ali je ta ljubav ostala skrivena.

Na jednom koncertu, kaže priča, pred punom dvoranom, izvodio je jedno prilično teško delo. Okružen celim orkestrom, uživao je u vlastitoj kompoziciji kad mu je u predposlednjem stavu koncerta pukla struna na violini. Na licu mu se pojavilo iznenađenje i iako vidno ljut, nastavio je koncert bez prestanka, sjajno improvizirajući. Za nekoliko trenutaka pukla je i druga struna. I nedugo nakon nje i treća. Sada su tri strune visile s majstorove violine dok je on i dalje nezaustavljivo privodio koncert kraju, svirajući samo na jednoj, jedinoj žici. Po završetku je publika skočila na noge, dajući ovacije sjajnom umetniku, još žešće aplaudirajući njegovoj hladnokrvnosti, snalažljivosti i imrpovizaciji i dovršenom koncertu u uslovnima kada to gotovo nije bilo moguće. Nakon što su se ovacije stišale, Paganini je zamolio publiku da sedne i iako su svi znali da ne mogu očekivati bis, poslušno su se vratiti u svoja mesta. Paganini je podigao violinu tako da su je svi mogli da vide, klimnuo glavom dirigentu i uz namig publici započeo svirku uz povik "Paganini i jedna žica!". Na svom je jednožičnom Stradivariju odsvirao završni stav koncerta dok je publika u čudu posmatrala kako se pred njihovim očima nemoguće, u zanosu duha, pretvara u moguće.

Paganinijeve violinske čarolije su među njegovim ljubomornim i praznovernim savremenicima ipak bile "objašnjene" time da je Paganini "u dosluhu sa samim đavolom". Takođe, zapazili su i njegovu opsednutost smrću i mrtvima i da je svoju inspiraciju često pronalazio na grobljima. Uprkos svojoj mršavoj i bledoj pojavi oštrih crta lica i često raščupane kose i brojnim intrigama koje su pratile njegov nesumnjiv talenat nedokučiv društvu onoga doba, Paganini je ipak uživao veliki ugled i poštovanje, a žene su ga naprosto opsedale.

U zimu 1820. godine Nikola sustiže iscrpljenost, slabost i prvi znaci sifilisa koji će ga dve decenije kasnije i oterati u grob. Polako gubi vid, ali ne i volju i nadu da živi i svira i priprema svoj veliki povratak na scenu. Upoznaje mladu pevačicu Antoniju Bjanki koja mu u julu 1825. godine rađa sina Akila, jedinu pravu ljubav Paganinijevog života. Nakon rastanka sa Antonijom, Paganini svuda sa sobom vodi sina i grčevito se bori za starateljstvo nad njim.

Prema legendi, Nikolo Paganini je prodao dušu Satani - za uzvrat je dobio neverovatan talenat, sposobnost da svira violinu na tako osećajan način, tako vešto kao da ima višak prstiju...
Nažalost, nije bilo tako...Maestro Nikolo Paganini bio je samo jedan od mnogih koji su bolovali od
užasne bolesti - Marfanovog sindroma. Marfanov sindrom je autoimuni poremećaj koji za posledicu ima izdužene ekstremitete, neverovatno pokretljive zglobove, dakle, Paganini nije imao 11 ili 13 prstiju, već je imao dvostrukofleksibilniji dlan i prste no što je to slučaj sa ljudima koji ne boluju. Ovaj poremećaj nosi sa sobom veliku fizičku bol, poremećaj rada srca i gubitak vida.

Sve bolesniji, vraća se u Parmu gde kupuje vilu "Gajone" i nastavlja da održava lokalne koncerte. Uskoro dobija i starateljstvo nad sinom, ali i oseća da mu je životna snaga na izmaku. 16. juna 1837. godine u Torinu Paganini održava poslednji koncert u životu. Poslednje godine života Paganini provodi u Parizu i Nici sa sinom. U njegovom naručju izdahnuo je 27. maja 1840. godine. Sahrana violiniste poznatog pod nadimkom "đavolski" bila je zabranjena na groblju, što je preinačeno 4 godine kasnije. Na parmskom groblju Paganini je međutim sahranjen tek 36 godina kasnije, gde njegove kosti i danas počivaju.

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->