Kaufman Chronicles (zapisi sa margine)

26.2.2009

Mojoj pobegulji...

Ponekad mi se čini da tražeći tebe tražim nemoguće. Lažem kao pas. Ne tražim te uopšte. Dugo. Niti mislim da sam te ikada upoznao. Da jesam, ne bih mogao da te izbijem lako iz glave kao osrednje loš film na Pinku. I to od onih u sitne sate, dok žmurim u krevetu čekajući konačni rasplet. A većinu njih sam tako zaboravio. Izbledele su iz sećanja, svaka u svom žanru. Erotski triler. Psihološki horor. Romantična komedija. Drama... Život je Hollywood. Svako traži svoj Oskar iz svog blata. Do tada moraćemo ponekad da glumimo suze, oduševljenje, razočaranje, šta god treba da začini odnos od kog očekujemo često nemoguće. A nemoguće je u nama. Pa je zato nedostižno, jer nije tamo negde već ovde. Tražimo ključeve koji su nam u ruci. Ali da to shvatimo i utuvimo jednom za sva vremena... nemoguće. Pre ćemo naći te ključeve. Ponekad mi se čini da većina ljudi zapravo ne želi niti zna kako da bude sretna. Samo postojanje je čudo. Povod za radost. Avaj...

Moj strahoviti potencijal i želja da te volim je prilično urušen. Možda previše čitam tu istočnjačku literaturu. Negde piše da se svega u životu treba oslobađati na vreme, dok još nije uzelo maha. A kako da znaš kada treba da povučeš ruku i ne opariš se? Kako da znaš koliko te bola čeka iza uspomena koje stvaraš svakom izjavom, svakim pogledom, nadanjem... Možda to nije rešenje za mene, možda moram da osetim bol da bih razumeo život, možda moram da vidim sve koji su mi dragi kako vole da bih prokleo ljubav jer je nemam. Možda ću se saplesti o svoje odgovore, ako odlutam od sebe dovoljno dugo i dovoljno daleko. Ali više i nemam očekivanja. Samo želim da razumem zašto. Zašto život. Zašto ljubav. Zašto ja. I šta ti tražiš još uvek u celoj priči? Zabavlja te sve ovo? Strah od odgovora periodično iskače kao klovn na oprugu. Mislim da sam spreman. Ali se trgnem svaki put.

Znaš, nisam tipičan, teško me je privoleti oprobanim metodama. Nemoj to ni da pokušavaš. Samnom moraš da se potrudiš. Zato nemoj da se sakrivaš iza golog dupeta. Siguran sam da je divno ali nemoj to da radiš. Ne tražim ja tvoje dupe, već tvoju ljubav. Dupe je samo posledica traganja. Pa nema potrebe ni smisla da bude objekat požude. Ljubav pruža sve u dovoljnim količinama. Pa i dupe. Strast ne. A najjači afrodizijak je kad ti riba napiše pesmu. I pročita je onako promuklim glasom, dok je drma trema kao četres dva pod miškom. Kad ukapiraš koliko imaš sreće. Menjam ovo malo coktanja, stenjanja i vrištanja za jednu takvu pesmu. Za jedno uplašeno srce koje je smoglo snage da odmota sve svoje slabosti i poslaže ih u strofe. Ako je pesma loša, tim bolje. Nisam ni ja neki kritičar. Simbolika me kupuje.  

Da, znam. Život nije ikebana. Nema aranžiranja. Govorim iz svog iskustva. Zapatio si što si zapatio. Doživljeno je doživljeno. Možeš da zaboraviš, ili bar da pokušaš. Ako nije vredelo. Ako jeste, nabaci kez i teraj dalje. Niko me nikad nije tražio. Posle svega. A dugo sam to želeo. Sada samo želim da zametnem tragove, pre nego što shvatim suštinu svega. Bez mnogo čekanja, jer deficitarni energent života je vreme. To je prilično zajeban kontinuitet svakog života. Svaki sat na ovo svetu je mala crna rupa koja nas potajno srče ma slamku, uvlači te nazad iza kazaljki u mehanizam nepostojanja. Iza svakog klatna čuči ništavilo iz kog smo utekli kao rumeni nevaljalci iz materinog krutog stiska dok nam je obraze brisala svojom pljuvačkom. Pobegli smo u život. Večnost je verovatno neizdrživo dosadna. A tek duga, mogu misliti... Ali ne sekiraj se puno oko toga, jer to ne možemo da promenimo. Život je i sam po sebi privremeno rešenje. Pazi kliše, vreme, to je droga! Navučeš se čim te  izmere i zamotaju kao tiskovinu. Dan dva možda nisi ni imala ime, već cedulju sa brojem po kojoj će te teta u belom prepoznati u sobi punoj malih bebirona. Ta dva dana (ili jedan) u sebi nose toliko istine o životu da je prava šteta što periodično ne možemo da se vratimo i podsetimo koliko smo zapravo zaboravili od tada. A ne naučili. Korak od empirijskog znanja je empirijsko neznanje. Zato osećaj. Voli jebem te sujetnu! Ako ne mene, nađi koga možeš i voli! Plači, sanjaj, smej se... Vratićeš se opet. Mi smo svi ponavljači.

Veruj mi govorim sa ukusom presnog badema pod jezikom, znam o čemu govorim. Projebao sam kamaru vremena. Projebali su mi kamaru vremena. To je bila nekakva morbidna simbioza. S moje strane nekad u nuždi, nekad iz obesti. Jedino je nazadovanje bilo konstantno. Imao sam široku lepezu uzora. Svi i ja protiv mene. I kad hoćeš da makneš, ne može. Veće se stvari rešavaju od jednog mladog života koji ne ume i neće da čeka. Živeo sam u malom dosadnom gradu u zanimljiva vremena u kojima su se dešavale krupne stvari. Prebrzo. Prečesto. Od svega toga pregoriš. Zagoriš. Subsequently odeš u pičku lepe matere i zaboraviš da kupiš povratnu kartu. Dobrim kasnije ukapiraš da je to možda i najbolji dil tvog života, isto koliko ti je život, sa druge tačke gledišta postao moša. Razbijena zvečka. Probušen kurton. Ili možda obrnutim redosledom?

Pre izvesnog vremena mislim da sam te ponovo sanjao. Trip je u tome što nemam tvoj lični opis, pa možda i nisi ti. Nije mi dato da znam. Moram da provalim. Ali je osećaj mnogo dobar. I na žalost ne ponavlja se otvorenih očiju. Ne uklapa se to u doživljena vucaranja po kafićima, jeftino pravljenih koktelčića sa otrcanim suncobranima od krep papira, sve pokupljeno na netu pa zdudano samo da ti dignu neku kintu. Ne uklapa se nimalo ni u meračenje tipa: „daš mi daš – dam ti dam“. Par dana posle nećemo biti dostupni na mobilnom, boleće nas glava, ićićemo na razne rođendane, slave, žurke, nani u posetu jer je bole krsta, ićićemo svuda da se otresemo jezive i jasne opasnosti da nam neko zaista dotakne dušu. Pičić može da vaćari ko stigne. Koristićemo priču o ljubavi da bi je na kraju eskivirali iz sve snage jer za to nemamo gabarita. Petlje. Mašte. Vere. Ne. Nikako se ne uklapa u provokativne sms-iće koji su postali integralni deo našeg emotivnog života. Ne mogu da te doživim u stvarnosti. Guši me to. Vidim te u prolazu, zapravo samo tragove tebe... ponekad ima tvoj osmeh, tvoje ruke, smisao za humor, pramen kose koji skriva oči... Rasipaš se na sve strane, obišao sam previše nedođija da bih još uvek verovao da ti zaista negde postojiš. Moram da nađem način da budem u miru sa tim. Nemam veći prioritet od toga, jer me potreba za tobom steže  kao dva broja manja košulja. Otkopčaj me makar, ne mogu da pobegnem od sebe, kao što ne mogu da doprem do tebe. Zarobljen sam u nemogućim varijantama a paradoks je da mi je to jedina realnost. Živim neizdrživo. Šetam po fantazmagoričnoj liniji između svetla i senki. Jer meni je ta tanka linija jedino i ostala. Na jednu stranu stavljam da je tako možda i bolje, na drugu da se nikad ne zna. Kljukam se sa obe gomilice dok mi ne krene na uši. Jedem sve i svašta zbog svoje prgave naravi. Jer ne dam na sebe. A gladan sam jedino tebe. 

Ali ovo nije vreme za kaloričan jelovnik. Nova pravila igre. Po tim pravilima kretanje nam je predvidivo od samog početka partije, od prvog piona koji se preznojen izdvaja iz svog reda. Hrana za krupnije igrače koji dolaze nešto kasnije. Sranje je što smo od najlepših osećanja i reči napravili te svoje pione. A od drndanja na recku topove, konje, i kraljevski par. Koljemo kravu za kilo mesa. Pirova pobeda.  

Svaka je pobeda po tim merilima zapravo šamarčina da se pregledaš po džepovima da ti nije ispalo nešto. Živimo u permanentnom posrnuću, jednom nogom u provaliji. Sa korakom u ništavilo iskustava koja nas ne prožimaju u celosti. Doživljavamo život parcijalno. Na kašičicu. Zažmurimo u svetlo stvarnosti pa se vratimo u sopstveni mrak. Po logici da je bolje biti ćorav u mraku nego oslepeti od svetla istine. Neko se možda i seti da će bar znati šta je svetlost, ako smogne snage da izgubi vid na najbolji mogući način i  prođe kroz kordon neistina. Živimo u strahu od papirnih tigrova.

Ovaj život mi se ponekad čini  kao da je dosadni sajam nameštaja u provinciji. Po neka lepa devojka pored kreveta, koja bi najradije išla kući, i jeziva praznina oko nje. Drugog nema. Izlaz je uvek blokiran (i popularan) pa ti ostaje samo da još lutaš dalje... I posle mrzim sebe što sam uopšte ušao. Kad moram sve da vidim. A tebe naravno ni ovde nema. Đavo mi je kriv.

12:19, 27.2.2009 Poslao Andjelina

Uh...u jednom dahu!
Znas,nemam bas neku potrebu da delim savete,nisu ti ni potrebni...ti već znaš sve odgovore.
Toliki tekst a suština u dve i kusur
reči reči- Voli me....srcem,dušom,bićem!
Ili možda grešim?
Sve jedno - u jednom dahu i daBogda se našli...ali skroz!)

8:47, 27.2.2009 Poslao nurlisoul

http://www.blogoye.org/dentro/59030/

10:39, 27.2.2009 Poslao mazzz

ovo je ili jbn jak i dugacak de ja vu
ili Sve crvenkape su iste.

2:58, 27.2.2009 Poslao nemiri

mazzz, mora da ima neka Pepeljuga

3:31, 27.2.2009 Poslao Anoniman

ne mogu da nađem reči. ali stvarno......

8:50, 27.2.2009 Poslao mazzz

of course, Nemirna.
mislila sam na stil.
ili cak jedan fragment.

1:34, 1.3.2009 Poslao Lady

Retki su ljudi koji bi menjali coktanje za pesmu...to te izdvaja.

11:20, 1.3.2009 Poslao Anoniman

Svidja mi se Vash post,
zato shto mi deluje iskreno.

Nisam ulogovana...,
jer sam ostala bez mojih
blogova zbog tudjih gluposti.

Ipak sam zelela da ostavim
komentar... Vama g-dinu
sa Sheshirom kojeg sam uvek cenila.
Uvek sam cenila svaku dobro napisanu
pesmu ili tekst koji nosi neku jacinu...,
ali zbog poplave gluposti i necijeg kretenizma
meni je onemoguceno da pishem blog

Sve vas pozdravlja Zvezdana, Azra, Jedina,
Blogerka7, nisamluda, ZlatnaKruna, Balkanka...
zelela sam samo da imam jedan blog,
a rezultat tih mnogobrojnih nikova je
necija zelja da ovde pishem po narudzbini,
i cim napishem post ili neka rec
(shta ti ja znam)
koji nekome se ne svidi
budem banovana...))

To ne razumem.
A zavolela sam svet reci i slika,
puno toga sam zavolela...
i ovo mesto je zaista trebalo biti mesto
za opushtanje
ali na zalost,..., ispostavilo se
da sve ono shto sam cenila
kreativnost, intiligencija
je zaigralo protiv mene...,
a ja nisam ni mazohista,
ni patetika.
Ako je neko posle svega
deblji i lepshi, snazniji i vazniji
... svaka mu cast

11:20, 1.3.2009 Poslao Kaufman2007

Hvala svima.