Kaufman Chronicles (zapisi sa margine)

Uspomene udaraju nisko. Ispod pojasa. Branim se. Slaba vajda. Nedostaje mi pažnje u tom regionu ali ne baš toliko i ne od bilo koga! I ona udara nisko. Kao da zna. Ne javlja se. Najbolji alibi i nenadjebiva strategija. Ako se buniš, bila je zauzeta, ako se ne javljaš, ni ti nisi ništa bolji. Ćutanje niko nije nadmudrio.

Brzo hodam ovih dana. Nervozno. Napetost je dobila broj cipela. Tako neću pobeći od stvari koje moram da procesuiram i razumom i srcem. Znam to. A nakupilo se. Ne volim da stavljam bilo šta u taj balon. Svaki put kad to radim,  smanji se.  Nespretan je sa spoljnjim svetom. I s njime najbolje komunicira preko svog konzula. Koji za razliku jedva čeka da se izduva. Ne sprovodi centralnu politiku baš po planu. Ali boljeg diplomatu nemam. A srce mi je veliko i puno ljubavi tek kad je zatvoreno i sasvim samo. Kao što je sad puno za nju. Iako to ona verovatno ni ne sluti. Ili je boli pička ko je sve voli.

Ne mogu uvek  da krešem i volim u isto vreme. Volim pesmama. Pismima. Držanjem ruke. I tim trapavim balonom. Jebanje je zahtevna rabota. Smells funny too! A biti dobar u krevetu ne znači biti i dobar švaler. To uključuje i maksimu: "ko te jebe, bolje ti da patiš zamnom nego ja za tobom!" Postoje i švaleri sa greškom. Švaleri sa srcem. Ali sumnjam da za to postoji servis. Obično se zamene novim.  Švalerima bez srca. Dok i njih neko ne zameni. Švaleri bez kurca?

Dolazak u ovaj izmišljeni bunker me uvek malo povrati. Od početka je tako. Kad zagusti , ja sam tu. Moj akomulator pod stolom. Da niko ne zna. Nikad nisam pisao da ostavim utisak. Nikad nisam dao sve od sebe. Boleo me kurac. Boli me i sad. Zapravo ne znam koliko ljudi u minuti ovde svrši mentalno, drkajući da zacrvene nekom oči ili šta već.  Ne znam jer ne čitam nikog. Uglavnom. I gledati ko je šta pisao je kao stajati na rubu solitera. A odavde ne vidim nikog sa stavom koji može da guli krompir. Priča o igli i plastu. Sve je nekako "kucasto","macasto".

Ali čak i da je sve to istina (a istina zapravo ni ne postoji) ni ja nisam ništa posebno. Koji sam ja kurac tu? Niko i ništa. Kao i u životu. Niko i ništa. Ne govorim nikom šta da radi. Niti meni neko govori šta da radim. Ja sam slobodan. Ništa više. Slobodan da tucam a da se ne dokazujem. Da volim a da ne davim nemogućim očekivanjima. Mene svi mogi mogu da obiđu. Jedino ne mogu da me popišašaju. To nedam. Ni njoj.  Ja samo ne tezgarim sa onim što čuvam za pravu stvar. Za ono što vredi. Svega. O meni treba da se zna malo. Volim tako. Tu nisam pogrešio.

Samo dozirana otvorenost ne stvara dodatne probleme. Ljudi ne kapiraju i ne mogu da se nose sa istinom. Šamar se najbolje iskusi kad se dobije, a žena nabolje  razume kad se poliže. Ali nisam ni zbog toga ovde. Na blogu se jedino nisam ženio. Drugo sam dobio. Obenoške. Pa šta? Pa ništa. Ja ovde samo tresem svoje tepihe. Moram i to negde da radim. Ja sam vaš povučeni komšija. Možda ste me već sreli. A koliko se sećam nisam tucao vašu ženu. Ili jesam?