Kaufman Chronicles (zapisi sa margine)

Veče u društvu proverenih prijatelja. S njegove desne strane, rana koja odbija da dobije svoj logičan epilog, prosto ima poriv da dominira atmosferom, zvezda večeri, sa skromnošću će priznati i zvezda biografije u senci jednog izmišljenog lika (ne smej se, i tebe je neko izmislio!). Realnost je precenjena. Sa desne strane mu je dama na pianu, njeno ime je poverljivo. Jack & Jill uvek uz nju.
Sporadični latino ritmovi primoravaju  kukove da menjaju stražu s vremena na vreme. Desni će levo, levi jedva čeka desno. Na stolu čaša vermuta razvodnjenog ledom koji se odavno otopio, izrodivši stotine malih suza na obodu čaše. Ni jedna da krene, ali zajedno imaju šansu. On pije u to ime. Gospodin u mantilu se vratio u svoju radionicu moždanih devijacija. Ono što posebno voli je činjenica da za ovo ne zna ama baš niko. Nije rekao čak ni njoj.  On ima i neke potrebe za koje mu ljudi nisu od naročite koristi. Nikad nije raskrstio sa mizantropiom. Mladi čovek je na svoju ruku, što bi se reklo. Za ovo zna samo Orvelovo strašilo i autorova malenkost.
A stvari kao da kreću na bolje za glavu pod šeširom, za lice skriveno ispod njegovog oboda. Ona je  ipak odvezala svoj čamac i polako se njiše ka pučini, u luci ostaju miris negovane kože, metri pređene razdaljine vrhovima prstiju po reljefu zabranjenom i skrivenom, slatkasti ukus njene pljuvačke na donjoj usni, rane od noktiju zarivenih u njegova donja leđa, mačka koja se uvek izležavala na istom mestu za vreme njihovih šetnji, žagor i ugodna pometnja subotnje noći u malom mistu, senke palmi koje kolaboriraju u smrtnom grehu pičkolizačkog poduhvata na otvorenom, mesec velik skoro kao njena sisa, ali ipak dovoljno diskretan da zna kada treba poslati po neki oblačak u vrelu julsku noć, dok muška ruka nezaustavljivo napreduje od njenog kolena naviše, skupljajući nabore na suknji do tačke ključanja...
Njegova duša raspada se sada kao komad keksa natopljen u čaj, i sam je protiv demona sa bakljom u ruci i zna dobro da će ga noćas poharati jeziva praznina, ostaviti brazdu po sred uspomene i onda nestati, taman da pusti sunce da svetlom novog dana spere crnu so sa te rane. Skliznuli smo u uspomene na putu do onog "ja sam ok".  Sad treba ustati. A vreme zna šta dalje...?