1.
Onda je polako počeo da umire avgust. Glupi avgust, mesec pljuskova i iznenađenja s mirisom jeseni na telu. Samo još jedan u nizu istovetnih vremenskih intervala. U koliko još rupa treba upasti da bi se došlo do ravnog puta za sprint, pitao se. Nešto ga opet zajebava u mozgu. Neki vragolasti čip koji podstiče na nepodopštine.
Noć.
Lagana i bez predznaka.
Karlo je umoran od stepenika koje je morao da pređe zbog pokvarenog lifta. Čelo mu je posuto grašcima znoja. Ipak se smeši. Piju plamaricu iz velikih čaša s ledom. Pričaju u naletima, prenoseći jedan drugom neke banalne novosti iz tekućeg života. Muzika nije odgovarajuća. Ispivši svoje piće, Kobi vadi iz džepa svežanj demova.
“Danas sam primio platu”, kaže. “Možemo u provod. Nadam se da ona tvoja šklopocija još uvek gura.”
“Naravno, za razliku od tvog, moj krš još uvek se pokreće.”
“Pa, da krenemo onda. Neko nas već čeka.”
“Polako, daj da sunemo još po jednu. Znaš onooo: noć je još uvek mlaaada.”
Karlova šklopocija se malo gasila, dok joj na lokalnoj pumpi nisu dopunili rezervoar. Red Flag bio je auto iz vremena kad su stvari drugačije funkcionisale u toj, a i svim drugim državama. Iz vremena kad se na čekovima još pisalo hiljadu devetsto i neka godina. Iz vremena pre nego što je sunce u njihovim krajevima, usled niza nuklearnih katastrofa, izgubilo bitku s kišnim oblacima.
Brižita se smejala na zadnjem sedištu šalama koje su bile užasno glupe u toj noći kao stvorenoj za nestajanje. Široke ulice novog dela Duhovgrada, poznatijeg po imenu Ravnica Leševa, vodile su pravo ka mrkom nebu, kao da je reč o avionskoj pisti. Sa strane su stajali preprodavci svega i svačega. Haube njihovih kola, osvetljene velikim baterijskim lampama, bile su prepune raznih sitnica: čokoladica, piva i sokova u limenkama, kondoma, cigareta, žvaka, seksi časopisa, diskova – džidžaboca koje izmiču svetskim standardima i domaćem porezu. Karlo nije vozio brzo, trudeći se da usput pregleda švercersku ponudu. Kobi beše već pripit. Stalno se smeškao Brižiti. A Brižita je imala sponzora. Možda bi se i kresnula s Kobijem u ime starih dobrih dana, ali joj ta misao nije opsedala mozak. Dan ranije napunila je dvadesetčetvrtu, društvo ju je nagradilo velikom žurkovačom, pa je imala osećaj da bi i Svevišnjem Demonu, ukoliko postoji, bilo drago da mu ona pruži oralnu završnicu.
Kobiju se nije dopadao prizor. Brižitine plave, kao od stakla prozirne oči su gledale odsutno kroz prozor. Noćne senke ulične rasvete igrale su pantomimu na njenom mladalačkom licu. Ni Karlo nije bio izvan igre. U njegovoj obrijanoj glavi vrteo se čudan film. Video je sebe u glavnoj ulozi kako otkopčava šlic, hvata Brižitu desnicom za crvenu grivu i priljubljuje njena usta na njegov ponos od petnaestak santima u punoj erekciji. To je bila njegova boljka. Samo oralni seks ga je palio. Sve ostale rupe su ga zamarale. Nije bio raspoložen za gimnastiku.
“Mojoj kevi su pronašli dva tumora u mozgu”, reče Brižita kad su seli da popiju crno pivo u ulici od stakla po imenu Strada. Grupice večernjih ljudi šetale su po kaldrmi, obavijenoj dimom roštilja. Noć beše mirna, sasvim usporena, kao da je neko pustio snimak , a potom njegov rad uslovljavao dugmencetom na kojem piše "pause".
Karla su uznemirili tumori Brižitine majke, a Kobi je namestio kiselu facu, na taj način izražavajući dosadu koja se nadvila nad njim kao senka uzaludno protraćene noći.
“Operisali su je pre dve nedelje na Minotaur klinici”, nastavila je mala Briži svoju potresnu storiju. “Tamo imaju najbolje specijaliste. Izgleda da će sve biti kul.”
“Ta sranja s mozgom su mnogo nezgodna”, prokomentarisao je Karlo, ljubitelj morbidnih priča i pornića sa realnim scenama silovanja.
Brižita otpi gutljaj crnog piva, poliza penu sa usana jezikom, te ponovo pronađe nit svoje priče.
“Ćale je odveo kevu na ranč posle operacije. Treba joj odmora. Stavili su joj u mozak neke magnetne čipove koji ne dozvoljavaju da se krvni sudovi zapuše, zapravo, ne dozvoljavaju zgrušavanje krvi. Frka je, jebeš ga, u tome što ti čipovi moraju da se menjaju svakih pet godina i što samo prva ugradnja ništa ne košta. Oni u Minotauru su sve lepo predvideli. Ugrade ti ta sranja za dž, a onda ti svakih pet godina uzimaju po dve hiljadarke demova za produžetak života mozga. Jer, ako kroz pet godina ne ugradiš novi par čipova, mozak ti totalno prolupa. Odlaziš dođavola.”
“Auf, kakav biznis”, veselo zaključi Karlo. “Spase ti glavu, pa ti onda uzimaju lovu da bi ti je i nadalje spasavali. Kakva etika, Čoveče. Čuj, sigurno tu ima neka caka. Možda oni lažu da ti čipovi traju samo pet godina. Možda su večni?”
“Ma, jok”, oštro reče Brižita. “Jedan naš rođak zna tipa koji radi u Minotauru. On nam je rekao da čipovi stvarno traju pet godina. To je proverena stvar.”
Kobi je tupo zurio u čašu s penom. Bilo mu je dosadno. Više bi mu prijalo da je negde sam s Brižitom, sa njenim golim telom u mraku koji miriše na seks. Nekad su zajedno gledali porno filmove, tuširali se i tucali na sve moguće načine. Bila je njegova privatna kurvica, mlado meso s čvrstim grudima i dobrim nogama. Znala je gotovo sve tekstove Votsovih pesama napamet. Nije se trudila da kvari njihov odnos uplićući u igru emocije. Onda se Sandra ubacila u priču i pokvarila stvar.
“Ovo sranje s kevom me baš dotuklo”, tužno zaključi Brižita. “Sticaj okolnosti me naterao da postanem kuvarica i da se staram o bratu i sestri...”
E, sad je stvarno krenula da davi, pa je Kobi morao da se umeša: “Ali tvoja sestra je pet godina starija od tebe”, protestvovao je. “Ne razumem zašto bi se ti brinula o njoj!”
“Čoveče, ona još uvek studira”, braneći svoj stav reče mala Briži. “Nema vremena za kuvanje i slične stvari zato što po ceo dan uči. Uči da bi pobegla iz ove usrane rupe, kapiraš? Možda je tebi teško da to shvatiš, ali ima ljudi čiji život nije sazdan od opijanja i smišljanja velikih misli, dok nepomično leže u govnima do guše.”
“Tako je”, ubaci se Karlo. “Nisu svi škrabala kao ti, pa da žive od gledanja pornića i opisivanja ženskih oblina. Da ne znam gde radiš, pomislio bih da si ilegalni ginekolog.”
“Ih!!!” Uzdahnuo je Kobi. Razgovor je nastavljen bez njega. Propali muzičar, trenutno u poslu oko dilovanja jeftinih droga siromašnim Duhovgrađanima pretežno iz Ravnice Leševa i anonimna (možda bi bilo bolje reći - alternativna) glumica bacili su se na analizu medicinskog biltena.
Nakon trećeg piva, Kobi je izvukao nož ajkulu i ispod stola počeo da se špicom ubada u dlan, pokušavajući prizvati bol kako bi ubedio sebe da se nije skamenio. U poslednje vreme mnogo ljudi u Duhovgradu se skamenilo od droge - osećaji su im potpuno otupeli tako da su primorani da žive kao hladne, impotentne, beskarakterne statue. Ovu čudnu bolest prouzrokovala je pomodna i relativno jeftina droga kamen: mešavina nekih biljaka i kiselina koje umrtvljuju nerve te podstiču veštačku (halucinogenu) radost, a proizvedena je labarotorijski. Staklenik i hemija, lepoti nikad kraja.
Malo krvi je procurelo. Kobi oseti bol na posečenom dlanu. Dobro je, pomisli, još uvek sam čitav.
Brižita i Karlo nisu prestajali s razmatranjem fenomena moderne medicine. Ono što se u poslednje vreme na ovom polju izuzetno namnožilo jesu klinike za estetsku hirurgiju. Više niko nije obraćao pažnju na dijete, ishranu i Majku prirodu. Duhovgrađani su mogli da priušte sebi savršen izgled (prema ličnim kriterijumima) , što su maksimalno koristili tinejdžeri i ljudi u srednjim godinama. Srednje škole i fakulteti postali su prepuni dugonogih lutkica sa silikonskim grudima i stražnjicama, kao i mačo tipova s licima filmskih glumaca i brdom mišića. Vlasnici privatnih firmi i advokati najčešće liče na četrdesetogodišnjeg Ričarda Gira, sekretarice na Pamelu Anderson i Andželinu Žoli, vozači autobusa na Stalonea i Švarcenegera, doktori na Džordža Klunija, medicinske sestre na Švesta Kristu i Šarliz Teron... Dovoljno je naći adekvatnu sliku ličnosti čiji vam se lik dopada, pljunuti gomilu demova i eto nove karoserije. Najbolje, ujedno najskuplje i najluksuznije, klinike su Novo Lice, Sajam Taštine, Supermodel i MinotaurEstetik. Ova poslednja bavi se svim mogućim granama medicine i u tesnoj je saradnji s nacionalnom armijom i Čuvarima (Čuvari Duhovgrada - elitne policijske snage koje ne deluju izvan gradske linije). Veliki broj nekadašnjih vojnih lekara radi u Minotauru.
Isto tako su moderna sočiva uz pomoć kojih je moguće ne samo promeniti boju očiju, već i izabrati novi dezen. Ponuda je velika. Mačije oči, kosturska glava, krvava beonjača, tigrova koža, par ženskih grudi, šta hoćeš, bre!. Uvrnuta sočiva najčešće kupuju tehnoletači, nekad zvani urbani nomadi, frikovi koji žive noću, imaju boagte roditelje I samo se zajebavaju, a prvi su osetili zajebanost skamenjivanja.
“Uvrnuta sočiva su mi totalno bezveze”, reče Brižita popravljajući bretele na svojoj zlatnoj majici.
“Zašto? Kupio sam mačije oči i mnogo mi se dopadaju”, kaže Karlo. “Idealne su za letenje po Sajber Svetu.”
“Kobi upali još jednu cigaretu upaljačem bez plamena. Noćnih šetača beše sve manje u ulici Strada. Zamenile su ih prostitutke u svojim fluorescentnim, gumenim, uz telo pripijenim večernjim haljinicama, ukombinovanim sa zlatnim i srebrnim čarapama na haltere. Boje njihovih kosa bile su smrt za oči. Skala farbi išla je od narandžaste do papirno bele. Mali rančevi bili su im prepuni tubica lasteks kreme za kreiranje kondoma s mirisom egzotičnog voća i druge magije.
