Слушала сам је. Причала је о много чему. Причала је о животу. Причала је о нама и Њему.
   - Колико смо срећни? Е, то зависи од нас.
Погледала сам је сумњичаво.
   - Да, да.... од нас зависи. Питаш се како то? Врло једноставно. Ево ја, рецимо, сваки дан се потрудим да пронађем  бар један срећан тренутак.
   - На чега мислите кад кажете срећан тренутак?
   - Тренутак, обичан тренутак који проживимо, који нам прија ал' га занемаримо, прођемо кроз њега а да не застанемо.
Опет сумња на мом лицу. Препознала ју је.
   - И Ви тврдите да у сваком дану постоје ти тренуци? Тешко.
   - Полако, размисли мало. Јуче сам звала комшиницу на кафу. Било је и колача, остало од недеље. Свидели су јој се, тражила је рецепт. Одлучила сам да то буде мој срећан тренутак за тај дан. Схваташ?
   - Да, сад ми је мало јасније.
   - Песма са радија, нека мала спознаја, лепа слика у излогу, укусна кафа, мирис остао иза девојке у пролазу, нечији осмех, чудна шара облака на небу........све то могу бити ти тренуци и сваки тај тренутак је кредит среће за тај дан.


И тако........сетим се понекад, не често, да потражим тај тренутак. А била је у праву, није га тешко наћи.