21:38, 26/8/2008 9komentara Link

 

 

 

Zarivam zube.

Dajem ti besmrtnost.

Zašto vrištiš ?

 

 

                                                                   Vedrana Čačić

Zapis na dahu, dodole ili kako nastaje oaza

21:55, 22/8/2008 7komentara Link

 

 

Jedno naspram drugog smo, pogleda sudarenih, s još samo malo vere u oblake. Ova pustinja iza nas, puna je tragova koje briše samo vetar vremena ... i kiša. Priđi, budi ogrlica i ćuti mi na usnama. Ja ću podići ruke, ispružiti prste ka nebu i želeti da iz njih izraste krošnja.

Nogu pred nogu

23:51, 10/8/2008 7komentara Link

 

 

 

Koliko od sebe mogu dati ?

Koliko sebe mogu dati ?

Koliko smem uzeti, koliko hteti ... ?

... Sve dok se put preda mnom odmotava sreća je moguća. I bez obzira što je istina, da taj trenutak ostvarenja što ga radost zovemo, prođe kao svetlost, čekamo ga ... jer... on, put naš, čini smislenim.

IGRA SLOVIMA

01:40, 6/5/2008 9komentara Link

 

 

 

Gledam tebe...

Gledam te...

Gledam...

Dam...

Gle ! Nasmesila si se.

***

21:08, 9/2/2008 6komentara Link

Teret je znati...

 

 

SVAKO JE DŽELAT SVOJE SREĆE

01:50, 7/2/2008 6komentara Link

 

 

Klavirštimerka je išla ulicom. Pogledala je uvis. Setila se flanelskih pelena. Fleš. Prve menstruacije. Fleš. Debele učiteljice. Fleš. Zadriglog matičara na venčanju. Fleš. I jutrošnje popare. Stop.

Klavir joj je pao na glavu.

Disharmonija tela.

Harmonija života.

 

                                                              “Mamihlapinatapei” – Mirjana Vidaković

BON VOYAGE IX

01:55, 4/2/2008 4komentara Link

 

 

Javili su mi odmah. Bilo je vremena da stignem na sahranu, ali…nisam želela, nisam bila spremna da podelim svoju tugu sa drugima, baš kao što nikada nisam delila njegovu ljubav ni sa kim. To je bilo samo naše.

     Navukla sam njegovu bluzu, sklupčala se…I pustila tišinu da me preplavljuje.

Za suze ima vremena…moj deda me je tome naučio.

BON VOYAGE - VIII

01:30, 3/2/2008 7komentara Link

Došlo je veče. Mrak je bio gust, svetla isključena. Samo je žar lule odavao nečije prisustvo. Sedeo je ispred, pio vino i pušio. Pokušavao je pogledom da razbije mrak i ugleda liniju pučine, ali mu nije uspevalo. Čuli su se samo talasi kako zapljuskuju obalu.

     “ Hm…znao sam ja …” - mrmljao je sebi u bradu - ”…Nije ni moglo drugačije biti. Samo blagi dodir usana, tek da se oseti punoća i onda … potreba … čežnja … iščekivanje …nada… Jednom rečju, iluzija…morska pena. Ali, tu ispunjenost samom mišlju o njoj, ništa nije moglo zameniti. Da.. ”

Duboko je uzdahnuo.

 

***

Jutro ga je našlo sa čašom u jednoj i ugašenom lulom u drugoj ruci. Talasi su i dalje, penušajući, dirali obalu.

BON VOYAGE - VII

01:15, 2/2/2008 12komentara Link

 

 

Noć. Plaža. Ležimo na pesku i gledamo istačkano nebo. Svako sa svojim mislima. Kao nekada. Osećaj je dobar.

- Odlazim sutra, deda.

- Znam.

- Deda…volim te, puno.

Ćutim.

BON VOYAGE - VI

04:32, 1/2/2008 7komentara Link

 

 

Ne znam sa čime bih uporedio svežinu ranog jutra, pomešanu sa mirisom mora, čempresa i vrele kafe. Sem sa…

- Da kuvam kafu, deeedaaa ?

- Već je skuvaaaanaaa – odgovaram.

Dolazi na trem, baca se u fotelju, diže noge na drugu i pogleda me sa osmehom.

- Opet si me preduhitrio.

Pravim se kao da je to ništa, punim lulu i gledam u more. A u grudima, milina.

ONA

09:39, 31/1/2008 10komentara Link

Kada je bila mala niko nije obraćao pažnju na reči koje je pokušavala da izgovori. U školi, drugovi su okretali glavu čim bi progovorila. Sa mladićima je, uglavnom, ćutala. Za jednog od njih se udala. Pokrenute razgovore ostavljao je nedovršene kao jutarnju šolju kafe.

     Tada je kupila psa. Sa njim se, za svaki slučaj, sporazumevala znacima. Svakog dana u 15,00 izvodila bi ga u šetnju po obližnjem parku. Prišla bi prvoj zauzetoj klupi, privezala psa i otpočinjala priču. Čovek se uzalud trudio da ustane i ode. Na svaki njegov pokret pas je preteći režao. Posle određenog vremena ona bi ustala, uljudno se pozdravila i, odvezavši psa, krenula kući.

     Ubrzo su ljudi počeli da izbegavaju prvo nju, zatim klupu i na kraju ceo park.

     Ona još uvek odlazi s psom u opusteli park, priveže ga za klupu i otpočinje priču. On pokušava da se odveže i pobegne, ali na svaki svoj iznenadni pokret zareži.

 

                                                                   “Simptomi buke” – Nataša Manojlović

U FOTELJI

16:09, 30/1/2008 11komentara Link

 

 

I tako… dani teku ritmom deteta. Trapavo. Svaki ko jedan korak. Dok se ne prohoda. Svaki nespretan. Dok se ne uhvatiš za nesto postojano, da predahneš. A onda se nasloniš, njušiš…I sve nešto šššššššššš …tiho.

 

BON VOYAGE - V

01:16, 29/1/2008 15komentara Link

 

 

Gužva. Užurbanost. Dovikivanje. Miris ribe i ulja…sirene. Secikese i prosjaci, oni koji dočekuju i oni koji ispraćaju, uniforme…i sve stane u jednu reč…LUKA.

     Decenijama nisam dolazio u luku. Nisam mogao. Istrošila su me praćenja;

Svi odlasci; Jedan najviše. Ali danas sam tu i po prvi put dočekujem. Gledam okolo, koliko se toga izmenilo. Koliko toga je novo. I koliko toga isto.  Sećanja su …šarena.

     Brod pristaje.

     Čekam da se pojavi; Moja trapavica. Izlazi...Tamno ridje lokne padaju joj po beloj kosulji. Karirana suknja i bele dokolenice daju joj šarm devojčice i ako to više nije.

     - Nisi morao da dolaziš – osmehuje se – mogla sam sama.

Ljubim tu vatru što joj iz glave raste.

     - Zar da propustim priliku da mi zavide svi u luci !? Nikada !

     Smejemo se dok se okreću za nama.

SENSEI GOVORI O LETEĆEM UDARCU

02:07, 27/1/2008 9komentara Link

 

 

Letenje je samo za tragače. Pokreti se moraju učiti u snu: nekad su nalik na odskakanje; nekad, sa ispruženim rukama, ustremljujemo se pravo uvis.

     Ranije, mi smo živeli u kucama od papira i utiskivali pirinač u glinene zdele: let i disanje. Sada imamo samo noć.

 

                                                                         “Simptomi buke” - Nataša Tučev

OSLUŠKIVANJE

17:51, 26/1/2008 17komentara Link

 

 

U tom svetu tišine samo se svetlost čuje.

 

                                                                   “Simptomi buke” - Dragana Trajković

BON VOYAGE - IV

14:13, 24/1/2008 10komentara Link

 

 

…

- Pre nego što počnemo, da ti kažem, slušaj me dobro…Najvažnija stvar kod pravljenja gradova od peska je mašta. Zamisliš sve, do detalja. Kako će izgledati, svašta nešto u njima i oko njih…. Sanjariš…onako, kako ti umeš.

- Jel da zažmujim ?

- Može; mada je bolje da naučiš da sanjaš otvorenih očiju… kao kada uveče legnemo na plažu i gledamo zvezde.

- Dobjo. A oćes i ti da zamisliš ?

- Već jesam, dušo.

BON VOYAGE - III

13:15, 23/1/2008 10komentara Link

 

 

…Držao sam je na dlanu. Slanu i mokru. Osećao sam njenu hrapavu površinu i samo na tren, misli su mi pobegle u period kada su njena, malo ogrubela stopala  od hodanja po pesku, bila u mojoj šaci…samo na tren…dok mi upitni pogled nije privukao pažnju.

- Ti si se, deda, nesto jastužio ?

Osmehnuh se i bacih zvezdu sto sam dalje mogao.

- Hajde da pravimo grad od peska, donesi sve što nam treba.

Trapavica je otrčala po koficu.

 

RAZGOVOR

16:10, 21/1/2008 9komentara Link

 

 

 

 

- Vi nemate nikoga ?

- Nemam.

- Od čega onda bežite ?

- Možda bi neko hteo da ima mene.

 

                                                                    “Simptomi buke” – Sanja Maksimović

BON VOYAGE - II

14:22, 20/1/2008 17komentara Link

…Slušaj Kasija…moram ti nešto reći…ova zvezda nije kao tvoje lutke, ne smeje se, ne trepće očima, ne sedi gde je postaviš…ona je živa. I ako bude na polici osušiće se, počeće da se kruni, pretvoriće se u prah…

     Gledala me je, pomalo zbunjena.

- Pa da je vjatimo u moje ?

- To bi bilo najbolje…jedino tako će ostati lepa…

- Baci je deda, daleko…da je talasi ne vjate.

 

 

BON VOYAGE

03:52, 15/1/2008 9komentara Link

 

 

Iz dremeža me trgla škripa pletene stolice. Otvorio sam oči i pogledao u tom pravcu. Sedela je u njoj, baš preko puta mene. U beloj košulji, podignute kragne, sa malo dubljim izrezom na grudima; tankim pantalonama krem boje; kosom skupljenom u punđu; bosa; preplanula. Gledali smo se bez i jedne izgovorene reči.

     Uzela je lepezu i pokušala se rashladiti. Zapalio sam lulu, još uvek žmirkajući. Osećao se miris duvana i njene kože. Predivna mešavina. Aromatična.Afrodizijak za nozdrve. Moje nozdrve. Ne znam da li se i njoj tako činilo…nikada nije volela što pušim. Nije volela ni što psujem. Ni to što…ma, nebitno je.Vreme je proticalo u nekom svom pravcu, ka nekom svom cilju i nosilo ono sto je ostalo iza nas. Gledali smo se. I dalje nismo progovarali. Rečima tu više nije bilo mesta. Samo zvuci…lepeza, stolica, lula…

     “Deda, deda …” - probudilo me dozivanje –“… vidi sta sam našla…”

pokazivala mi je morsku zvezdu.

     “ Jel da, da je lepa ?”

     Lepa je…

     Okean je bio tu…i čuo se.