Sarajevo

Nikad nisam bio u Sarajevu. Takvo me vreme zakačilo, do 90. se moglo normalno ići svuda, a onda su počela užasna dešavanja koja su predugo trajala. Posle toga, pa mogu reći da mi je nelagodu stvarala pomisao da tamo odem sam na neki koncert, iako mi ne piše na čelu koje sam vere. Međutim, posle toliko godina, sa oduševljenjem sam prihvatio ponudu za ekskurziju sa kolegama. I nisam se pokajao.

Polazak ujutru u sedam. Zafrkavali su me da ne čitam novine dok vozim, jer sam sedeo iznad vozača, na spratu, na mestu sa panoramnim pogledom, gde je utisak jedino kvarilo prljavo staklo, pa su mi posle i neke fotografije kroz staklo ispale mutne. Granicu smo brzo prešli, nisu nas dugo zadržali, već je službenik samo proverio naše lične karte. Prvi utisak je bilo pitanje: „Da li je moguće da su se ovde ljudi ubijali i da su se dešavale užasne stvari zarad jedne pogrešne politike, a sad opet žive jedni pored drugih. Zašto?“. Sve vreme mi je u ušima odzvanjala Milanova pesma: “Sarajevo, kristalna sjećanja...“ Stižemo u Dobrun, sa leve strane džamija, malo zatim sa desne crkva. Posećujemo je. Renovira se konak. Crkveni muzej me oduševljava bogatstvom, predmeti iz 16. i 17. veka, lep rad pravih majstora na krstovima, staro oružje, kubure i mačevi. Koleginica priča kako su za vreme poslednjeg rata komšije stajale u rovovima na 20 metara daljine, bacali jedni drugima cigare i pričali viceve. I pucali su takođe. Zašto? Zar se nisu mogli dogovoriti i podeliti se bez prlivanja krvi? Stižemo do Višegrada. Ćuprija na Drini je još uvek tu, lepa kao i kad ju je Andrić opisao. Obećavaju da ćemo sutradan prošetati njom. Put se nastavlja, mnogobrojni tueli, večinom neosvetljeni, pa neke hvata i jeza. Jezero ispod nas, neverovatne zelene boje, ali i prljavo, smeće pliva svud naokolo. Zaustavljamo se na Romaniji. „Ide Tito preko Romanije“, pevao sam kao klinac. Slikam šumu. Jedemo. Autobus mili naniže. Konačno se pojavljuje i Sarajevo, hotel Saraj na ulazu, bazeni ispod. Skrećemo pored biblioteke koja je spaljena u ratu. Milioni knjiga izgoreli. Prolazimo pored Baš Čaršije. Idemo ka Ilidži, da se prijavimo u hotel. Svuda se gradi. Ne zgradama su još uvek vidljive rupe od gelera, neke su srušene skroz, na njima grafiti. Na jednoj terasi bez ograde i bez polovine poda (umesto koga stoji limena ploča) stoji žena i prostire veš. Prijavljujemo se u hotel. Doček je srdačan, nema niti jednog gesta koji pokazuje neprijateljstvo ili netrpeljivost. Osoblje je ljubazno. Odlazimo peške ka Vrelu Bosne, a zatim se vozimo  kočijama. Ogromni platani prave izvanredan hlad. Prizor je baš za uživanje, bistra voda, zelena boja, patke i labudovi plivaju naokolo i približavaju se da osmotre nove posetioce. Prave lep kontrast. Slikam bez prestanka, odlazimo do izvorišta i rukom zahvatam vodu da pijem. Nameštamo aparat da nas automatski slika. Prvi put ne uspeva, drugi put je uspelo. Vraćamo se kočijama i nalazimo banku koja je radila do 7, dinare ne menjaju, evre da, ali je trebao lični dokument, pa s obzirom da su nam lične karte ostale na recepciji, kolega nas spašava sa vozačkom. Odlazimo do Baš Čaršije. Čuvena česma na početku. Simbol Čaršije. Kao i Begova džamija i sat kula. Uske uličice kao na moru prepune prodavnica sa suvenirima, najpopularniji su džezva sa 2 fildžana, kutijicom za šećer i poslužavnikom. Bilo je tu i suvenira pravljenih od municije za kalašnjikov, kao i različitih vrsta nargila. Odža poziva na molitvu sa minareta, vidimo mnoge kako ulaze u džamiju, izuvaju se i klanjaju. Ispred sede mlade devojke obučene u tradicionalnu nošnju. Odlazimo u ćevabdžinicu Željo 2, i naravno, naručujemo po 10 upola s lukom. Ćevapi su bili mnogo ukusni. Prste da poližeš. Konobar, šaljivdžija, reče nekim ženama da su kasno stigle i da zatvaraju, a kad ove pokunjene krenuše, on im reče da se samo šalio. Nigde na Baš Čaršiji ne služe alkohol. Zato smo prešli u susednu uličicu na Sarajevsko pivo. Kad konobar upita koleginicu hoće li malo il` vel`ko, ova mu se izbeči i reče:“ Vel`ko!”. Umalo da nam ode bus zbog nečije pogrešne informacije, pa bi do Ilidže morali taksijem. Hteli smo negde da idemo na živu muziku, ali ta kafanu “Bosna” nije radila, a dobili smo savet da ne idemo u jednu susednu.

Sutradan, trebalo je da idemo u Zemaljski muzej, ali se iznenada većina predomislila, a pošto je trebalo da se vraća tramvajem i sam sam odustao. Umesto toga smo opet prošetali centrom, otišli do Večne vatre, prošli pored pijace Markale i katedrale. Na kraju uđosmo u vreli bus i krenusmo nazad. Na Ćupriju, nažalost, nismo svratili zarad kupovine ispred granice, No, ni to nije uspelo da pokvari celokupni utisak koji je zaista bio divan.

15:13, 30/6/2008 Poslao: vaske972 ::

Na žalost ni ja nisam nikad bio u Sarajevu ali sam u vojsci imao prijatelja sarajliju koji mi je stalno opisivao svoj grad .Tvoje slike i opisivanje me je samo podsetilo na njega i pomenute znamenitosti Sarajeva koje sam upoznao samo iz priče ,pa ko zna možda i mene nekad put nanese u tom pravcu .:))

22:36, 30/6/2008 Poslao: Dzo ::

Poseti ga obavezno, nećeš se pokajati, pravi merak je.

08:46, 1/7/2008 Poslao: janik ::

divan, cudesan grad...
uvek bio...