Sarajevo

Nikad nisam bio u Sarajevu. Takvo me vreme zakačilo, do 90. se moglo normalno ići svuda, a onda su počela užasna dešavanja koja su predugo trajala. Posle toga, pa mogu reći da mi je nelagodu stvarala pomisao da tamo odem sam na neki koncert, iako mi ne piše na čelu koje sam vere. Međutim, posle toliko godina, sa oduševljenjem sam prihvatio ponudu za ekskurziju sa kolegama. I nisam se pokajao.

Polazak ujutru u sedam. Zafrkavali su me da ne čitam novine dok vozim, jer sam sedeo iznad vozača, na spratu, na mestu sa panoramnim pogledom, gde je utisak jedino kvarilo prljavo staklo, pa su mi posle i neke fotografije kroz staklo ispale mutne. Granicu smo brzo prešli, nisu nas dugo zadržali, već je službenik samo proverio naše lične karte. Prvi utisak je bilo pitanje: „Da li je moguće da su se ovde ljudi ubijali i da su se dešavale užasne stvari zarad jedne pogrešne politike, a sad opet žive jedni pored drugih. Zašto?“. Sve vreme mi je u ušima odzvanjala Milanova pesma: “Sarajevo, kristalna sjećanja...“ Stižemo u Dobrun, sa leve strane džamija, malo zatim sa desne crkva. Posećujemo je. Renovira se konak. Crkveni muzej me oduševljava bogatstvom, predmeti iz 16. i 17. veka, lep rad pravih majstora na krstovima, staro oružje, kubure i mačevi. Koleginica priča kako su za vreme poslednjeg rata komšije stajale u rovovima na 20 metara daljine, bacali jedni drugima cigare i pričali viceve. I pucali su takođe. Zašto? Zar se nisu mogli dogovoriti i podeliti se bez prlivanja krvi? Stižemo do Višegrada. Ćuprija na Drini je još uvek tu, lepa kao i kad ju je Andrić opisao. Obećavaju da ćemo sutradan prošetati njom. Put se nastavlja, mnogobrojni tueli, večinom neosvetljeni, pa neke hvata i jeza. Jezero ispod nas, neverovatne zelene boje, ali i prljavo, smeće pliva svud naokolo. Zaustavljamo se na Romaniji. „Ide Tito preko Romanije“, pevao sam kao klinac. Slikam šumu. Jedemo. Autobus mili naniže. Konačno se pojavljuje i Sarajevo, hotel Saraj na ulazu, bazeni ispod. Skrećemo pored biblioteke koja je spaljena u ratu. Milioni knjiga izgoreli. Prolazimo pored Baš Čaršije. Idemo ka Ilidži, da se prijavimo u hotel. Svuda se gradi. Ne zgradama su još uvek vidljive rupe od gelera, neke su srušene skroz, na njima grafiti. Na jednoj terasi bez ograde i bez polovine poda (umesto koga stoji limena ploča) stoji žena i prostire veš. Prijavljujemo se u hotel. Doček je srdačan, nema niti jednog gesta koji pokazuje neprijateljstvo ili netrpeljivost. Osoblje je ljubazno. Odlazimo peške ka Vrelu Bosne, a zatim se vozimo  kočijama. Ogromni platani prave izvanredan hlad. Prizor je baš za uživanje, bistra voda, zelena boja, patke i labudovi plivaju naokolo i približavaju se da osmotre nove posetioce. Prave lep kontrast. Slikam bez prestanka, odlazimo do izvorišta i rukom zahvatam vodu da pijem. Nameštamo aparat da nas automatski slika. Prvi put ne uspeva, drugi put je uspelo. Vraćamo se kočijama i nalazimo banku koja je radila do 7, dinare ne menjaju, evre da, ali je trebao lični dokument, pa s obzirom da su nam lične karte ostale na recepciji, kolega nas spašava sa vozačkom. Odlazimo do Baš Čaršije. Čuvena česma na početku. Simbol Čaršije. Kao i Begova džamija i sat kula. Uske uličice kao na moru prepune prodavnica sa suvenirima, najpopularniji su džezva sa 2 fildžana, kutijicom za šećer i poslužavnikom. Bilo je tu i suvenira pravljenih od municije za kalašnjikov, kao i različitih vrsta nargila. Odža poziva na molitvu sa minareta, vidimo mnoge kako ulaze u džamiju, izuvaju se i klanjaju. Ispred sede mlade devojke obučene u tradicionalnu nošnju. Odlazimo u ćevabdžinicu Željo 2, i naravno, naručujemo po 10 upola s lukom. Ćevapi su bili mnogo ukusni. Prste da poližeš. Konobar, šaljivdžija, reče nekim ženama da su kasno stigle i da zatvaraju, a kad ove pokunjene krenuše, on im reče da se samo šalio. Nigde na Baš Čaršiji ne služe alkohol. Zato smo prešli u susednu uličicu na Sarajevsko pivo. Kad konobar upita koleginicu hoće li malo il` vel`ko, ova mu se izbeči i reče:“ Vel`ko!”. Umalo da nam ode bus zbog nečije pogrešne informacije, pa bi do Ilidže morali taksijem. Hteli smo negde da idemo na živu muziku, ali ta kafanu “Bosna” nije radila, a dobili smo savet da ne idemo u jednu susednu.

Sutradan, trebalo je da idemo u Zemaljski muzej, ali se iznenada većina predomislila, a pošto je trebalo da se vraća tramvajem i sam sam odustao. Umesto toga smo opet prošetali centrom, otišli do Večne vatre, prošli pored pijace Markale i katedrale. Na kraju uđosmo u vreli bus i krenusmo nazad. Na Ćupriju, nažalost, nismo svratili zarad kupovine ispred granice, No, ni to nije uspelo da pokvari celokupni utisak koji je zaista bio divan.

Poklon

Krenemo juče svi skupa do grada, jer mašina u selu ne radi, a nakupilo se prljavog veša, i kad dođosmo do vrata stana, kad ono obaveštenje iz pošte o prispelom paketu i to ni manje - ni više, nego iz Japana. Ko bi to mogao biti, kontam ja, ne znam nikog tamo, da nije koji od mojih drugova tamo završio pa mi šalje utiske, i sve gorim od nestrpljnja da saznam šta je unutra. Okrenem informacije, saznam broj pošte i zovnem za svaki slučaj, jer nekoliko dana nismo bili tu, pa mi se paket možda i vratio. Službenica proveri i reče mi da je tu. Sedosmo u auto koji srećom upali iz prve, nije trebao da se gura, pošto mu sad fora da neće da upali kad se motor pregreje, pa ili moraš da blejiš negde pola sata dok se motor ne ohladi, ili guranje. Dođosmo do pošte, preuzeh paket, ništa nije moralo da se plati, glasno prokomentarisah da ni sam ne znam šta je unutra. Uđoh u kola i počesmo zajedničkim snagama da cepamo traku. A bili su ga dobro uvezali, treba preći toliki put da se ne otpakuje negde usput. Otvorismo ga nekako, kad unutra, nisam mogao da verujem, 9 knjiga Bukowskog na engleskom. Polovne, ali dobro očuvane. Znam, čovek mi obećao davno na forumu da ih ima viška i da bi mi ih poslao, ali sam mislio da kaže to fore radi. I nisam imao predstavu da je u Japanu, već sam mislio da je u SAD. Kad, čovek poslao i još platio i poštarinu. Samo što se nisam upiškio od sreće, ulepšao mi je dan i celo leto. Biće čitanja.

Prijemni ispit za srednju školu

Je izgubio svaku svrhu postojanja. Čim je dovoljno 1 poen da se prođe. Čim su dati svi testovi koji će biti, ali ni to nije dovoljno, već se prepisuje. Neki osmaci ne prepoznaju elementarne stvari jer nisu mogli da reše sledeći zadatak: dat je pravougaonik u kome su dva opisana kruga, rastojanje do njihovih centara je 7cm, a poluprečnik svakog je 3 cm. Sa slike se jasno vidi da je jedna stranica 7 plus dva poluprečnika, a da je druga jednaka prečniku. I pomnože se dva broja za površinu. Pa onda sistem jednačina sa dve nepoznate. Ili zapremina kvadra gde je bilo dovoljno prebrojati kvadrate u njemu. Kriterijum je pao do 0, a čini mi se da ti testovi postoje da bih ih neko odštampao i prodao. Plus izjava nekih učenika da je test bio težak. Jeste, ako se preskoče osnovne računske operacije, tj. ostane na nivou četvrtog razreda. Srećom, izgleda da je neko konačno uvideo besmislenost svega, pa se ide ka ukidanju prijemnog za srednju školu, što znači da će generacija sadašnjih svršenih petaka polagati malu maturu, imaće 4 predmeta, još uvek se ne zna koja, iz kojih će morati znati svo gradivo tokom 4 godine, pa volja im učili - ne učili, jer će im od tih ocena zavisiti upis.

Spomenik

Podigoše u selu spomenik junaku iz I rata. NIkad pre toga nisam za njega čuo. Sumnjam da je iko i čuo do tada. Bitno je da je bio dobar povod za pijanku, besomučno opijanje. I šatru. I pesme. Ugradiše u spomenik i česmu. Da ima raja vode kad treba da se okrepi. Kad pripeče. Kad se navija. Tekla je voda taj dan, umivala su se napaćena lica, slana od alkoholnog znoja.
Prođe nekoliko dana od svečanog otvaranja spomenika i pijanke. Klinac je jeo sladoled, pa se sav umazao kao svinja, ulepio se do guše. Setimo se mi da ima česma na novosagrađenom spomeniku, i sve radosni što ćemo moći da operemo malo prase, pocupkujući pojurimo ka njemu. Posegnemo za slavinom, kad ono nema vode.

Zanimljiv kopipejst - kako su završili heroji naše mladosti

Zoo impresije II

Zoo impresije

I ovo je Srbija III

I ovo je Srbija II

I ovo je Srbija

Proleće

MAGLIČASTA VIĐENJA

                          Ovo je počast

                          Alkoholičarskim halucinacijama

                          I snatrenjima

                          Vodka I pivo

                          Doneli su nam

                          Toliko toga nepotrebnog

                          Ali željenog podsvesno

                          Višak kalorija

                          Višak reči

                          Da li se zapitaš ikad

                          Prijatelju moj

                          Što je тoliko bolesnog

                          Što se zemlja ne raspadne

                          Pa ponovo rodi

                          Da li si ikad video

                          Dve polulopte

                          Povezane šestarom

                          Da li si ikad čuo  

                          Za rat radija

                          I navijanje slušalaca

                          Za pobednika

                          Da li si ikad sanjao

                          Otvorenih očiju

                          Prijatelju moj

Znakovi

Hleba i igara (...još tri je plate spiskao na kola...)

   
    Pokvarila su nam se kola, stara 18 godina, punoletna. Kvar na motoru, a pride i novi akumulator. Tras, ode 100 evra i još smo i ostali dužni majstoru za auspuh, pošto je stari bio totalno truo. Inače, auto nam ne služi da se vozikamo po gradu sa muzikom pojačanom do daske, već da odemo do sela ili (bolje što ređe) kod doktora. Ako donesu zakon o starosti vozila, nećemo moći ni da ga vozimo. 50 evra smo pozajmili, nismo platili ni struju, ni vodu, ni grejanje, in telefon. Od plate sam sebi, posle cirka godinu dana, kupio dronju i ženi poklončić. Ostatak je otišao na hranu. Posle sedam dana, ostali smo bez prebijene pare. Sa zadnjim parama smo otišli do sela da bi uzeli hranu s kojom ćemo lerovati do plate. Čistom srećom zarađjem 1000 dinara vozivši čoveka koji ima inostranu penziju. Vraćamo se kući i pozajmljujemo 10 eura, jer treba davati i za autobus, uz stopiranje.
    I, o čemu oni pričaju, o čemu trabunjaju svaki dan? Ne leruju oni sedam dana do plate, ne brinu oni o neplaćenim računima. Kakav više patriotizam, kakva više teritorija, PLATU NAM DAJTE NORMALNU i posao. Boli me uvo i za Evropu i za vizne olakšice, sa čim da putujem kad ne mogu bez natezanja ni do susednog grada da odem? A guzonje sa 5 puta većom platom nemaju nameru da se odreknu ni dinara. A znaju da sole pamet. Neću da znam ni ko je predsednik, ni ko su vođe stranaka, hoću samo normalno da živim, pa makar na čelu Srbije bio i Kinez. Šta ja imam od toga ko je predsednik? Hoće li mi on možda pozajmiti da preguram 15 dana do plate? Svi oni koji imaju mnogo, nemaju predstavu kako se živi u Srbiji jer misle da svi mogu da priušte što i oni, da svi mogu da imaju i letovanja i zimovanja i putovanja i lepu garderobu i lep auto i lepo namešten stan i bioskop i pozorište i koncerte i...Ako dvoje u porodici radi, to je onda sreća nad srećama, pa i tada, ako su kod nekog privatnika jedva izboksuju za neku prosečnu platu. Ako nemaju svoj stan, onda samo rade za stanarinu ili se zlopate od gazde do gazde.
    Zato guzonje i namerno skreću temu sa egzistencijalnih problema, uvode patriotizam, Evropu i slične stvari kojima će ljudi da se bave, manje će da štrajkuju. I svi će da igraju neku od velikih nagradnih igara, nadajući se da će oni biti ti srećnici

14 godina od smrti Bukovskog

Dilan Dog

Da li znaš šta je to branding?

To je kad na after work partyju, najčešće posle ležernije nouveau
 cuisine u  nekom trendy fancy kafiću, corporate manager naloži svom najboljem
 head  hunteru da na team buildingu izabere nekoliko mladih advertisera,
 copywritera, marketing freakova, opinion makera i trendsettera, koji će
 nakon streaminga na creative meetingu među sobom odabrati team
 managera, i   na višednevnom brain stormingu, ako treba i preko
online-confference,
 tek uz   kratke coffee breakove i lagani finger food, od nekog imena napraviti
 takav   autentični trade mark...
I to su najnoviji trendovi u srpskom nam jeziku. Što mora naša reč, kad je strana bolja.

Država protiv običnog čoveka

Nacija brze hrane

Retko me koji američki film oduševi pričom. Ovaj jeste iz sledećih razloga.

1. Kritika američkog društva.
2. Ukazivanje na činjenicu da se parama može kupiti sve.
3. Ko ima moć uvek dobija šta želi.
4. I pored trpanja govana u hranu o čemu svi javno govore, svi i dalje jedu tu istu hranu.
5. Svaki čovek je na prodaju, samo je cena različita.
6. Ko pokuša da diže revoluciju shvati da može da zaglavi na višegodišnjoj robiji, a usput ne postiže ništa.
7. Životinjama nije potrebna sloboda dokle god imaju da jedu.
8. Ljudima i najgori uslovi za rad postaju najbolji, ako nikad nisu znali za bolje.
9. Zbog ljubavi se ide i protiv sebe.
10. I ovaj film nema srećan kraj.

Plagijat

Do pre nekoliko dana nisam znao da je pesma koju sam učio kao klinac plagijat. Slučajno sam nabasao na knjižicu u kojoj sam našao stihove i shvatio da sam u sebi više od 20 godina nosio laž. Ali, sve se na kraju dozna, na ovaj ili onaj način. I razočaraš se kad vidiš čime su te trovali kad si bio mali. Dakle, pesma koju sam ja učio je izgledala ovako:

Sa Ovčara i Kablara, čobanica progovara:
Druže Tito, bela lica
kad ćeš doći do Užica?...

Dalje idu komunistička uzdizanja kojih sad trenutno ne mogu da se setim, a koje nisam uspeo pronaći na netu jer mi kao rezultat daje R. Čorbu. Original grubo izmenjene tradicionalne pesme glasi ovako:

Sa Ovčara i Kablara, čobanica progovara:
    "Kada ću se, mila mati
    za mog dragog ja udati?
    Ovce su se ojagnjile,
    šljive ranke pojavile."
Tihim glasom majka stara, svojoj ćerki odgovara:
    "Tek u jesen šljiva
    rađa,
    tad je zrela, pa je
    slađa."
Brisaćemo istoriju i pisati novu. Kao kod Orvela. Samo u stvarnosti. Jedna istina za mase, a druga za "njih". Treba dovoljno dugo čekati. Ko ima strpljenja.