Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...
13/1/2009 - JOS NESTO O SRPSKOJ NOVOJ GODINI...NEMA JE
Nova godina
Nova godina je dan kada po solarnim i sličnim kalendarima počinje sledeći kalendarski, datumski, ciklus, odnosno to je prvi dan u sledećoj godini.
U svim kulturama koje koriste godišnje kalendare dolazak nove godine se proslavlja kao praznik. U današnje doba, većina zemalja je prihvatila računanje vremena po gregorijanskom kalendaru i početak nove godine računa od 1. januara. Proslava Nove godine je u Jugoslaviji poseban značaj počela da dobija posle Drugog svetskog rata kada se pokušao suzbiti značaj koji je veliki deo hrišćanskog stanovništa sa tih prostora pridavao proslavi Božića, tako što se pažnja usredsredila na do tada manje proslavljanu i religiozno nepopularnu „Novu godinu“. Ovim se sa jedne strane izbegla (mada po nekima samo prividno) jedna manifestacija podvojenosti zbog kalendara stanovništva na religijskoj osnovi, ali se sa druge strane, po mišljenjima dela Jugoslovena, nepravedno stvarala opšta neprijateljska atmosfera prema onima koji su se odlučivali da nastave sa tradicijom proslave Božića.
Proslavljanje Nove godine na dan koji je gregorijanskim kalendarom označen kao prvi januar nije oduvek bilo prisutno; naime mnoge kulture su smenu godina, pre nego što se ustalio današnji običaj, obeležavale u proleće ili jesen. U hrišćanskim sredinama, prvi januar (grigorijanskog ili julijanskog kalendara) je takođe poznat kao dan na koji je Isus Hristos obrezan. Crkvena nova godina se slavi 14. septembra, kao dan početka liturgijskog ciklusa.
Dolazak Nove godine oko planete se može pratiti preko popisa vremenskih zona. U zemlje i teritorije koje su u UTC+X zoni, godina dolazi u (25-X) sati po našem vremenu, odn. (24-X) sati ako je tamo na snazi letnje vreme (na južnoj polulopti, označeno sa dve zvezdice **). Nova godina prvo stiže na kiribatska Linijska ostrva, u 11:00 31. 12. po našem vremenu, a poslednji slave na Samoi (zona UTC-11) i još nekim pacifičkim ostrvima u 12:00 1. 1. (u zoni UTC-12 niko ne živi ali može da se zatekne neki brod).
Zoroastrički: od 3 varijante kalendara, dve imaju "lutajuću godinu" (Kadmi i Šenšai) - godina počinje dan ranije svake 4 gregorijanske i to Kadmi uvek 30 dana pre Šenšai godine (primer: 20.7.2008. odn. 19.8.2008.); Fasli godina uvek počinje 21. marta
Javanska: (solarni ciklus Pranata Mangsa počinje 23. juna/lipnja, lunarni je kao i islamski)
Jesen:
Koptska i Etiopska: kalendar je fiksiran u odnosu na julijanski od 1. veka pne., u 20. i 21. veku nova godina je (po gregorijanskom) 11. septembra/rujna, odn. 12. septembra/rujna pred julijansku prestupnu godinu; Etiopski kalendar je varijanta koptskog.
Hebrejska (lunisolarni kalendar): mladi Mesec (aritmetički) najbliži jesenjoj ravnodnevici (građanska godina), npr. 13.9. 2007 (5768. AM), 30.9. 2008 (5769. AM), 19.9. 2009. (5770 AM), verska godina počinje pola godine ranije, oko prolećne ravnodnevice
Nepalski: Nepal Sambat (lunisolarni): prvi lunarni mesec je u periodu oktobar/novembar
Egipatski: u odnosu na solarnu godinu, dan ranije svake 4 godine; idealno u vreme prvog viđenja Sirijusa19. ili 20. jula/srpnja u koje vreme je i Nil počinjao izlivanje
Firentinski: 25.3. (kao i u Engleskoj) do uvođenja gregorijanskog kalendara 1582.
Predloženi kalendari uglavnom zadržavaju 1. januar/siječnja kao početak godine: to je npr. slučaj sa Holocenskim (koji je zapravo predlog drugačije ere), Međunarodnim fiksnim i Svetskim kalendarom.
Kalendari sa prestupnom sedmicom imaju početak godine koji oscilira oko 1. januara/siječnja; npr. kod Pax kalendara u najširem mogućem rasponu od 18. decembra/prosinca do 6. januara/siječnja.
• Да ли знаш да кад некоме завидиш то је зато што ти се та особа у ствари свиђа?
• Да ли знаш да они који су наизглед врло јаки у ствари имају врло осећајно срце и врло су рањиви?
• Да ли знаш да они који увек бране друге у ствари требају некога ко ће бранити њих?
• Да ли знаш да је најтеже рећи:
''Волим те'', ''Опрости'' и ''Помози ми''. Људи који изговарају ове речи заиста их требају и осећају њихову тежину, то су људи које мораш да поштујеш и цениш.
• Да ли знаш да људи који другима праве друштво и помажу другима у ствари сами требају друштво и помоћ?
• Да ли знаш да су људи који носе црвено далеко сигурнији у себе?
• Да ли знаш да људи који носе жуто знају да уживају у својој лепоти?
• Да ли знаш да људи који носе црно желе да остану непримећени требају твоју помоћ и разумевање?
• Да ли знаш да се твоја помоћ другима увек враћа двоструко?
• Да ли знаш да они који те највише требају теби не значе ништа?
• Да ли знаш да је лакше рећи некоме шта осећаш преко писма него то исто рећи у лице? Али да ли знаш да ако то кажеш у лице има пуно већу вредност?
• Да ли знаш да су ствари које је најтеже учинити или рећи вредније од најскупљих ствари које можеш купити новцем?
• Да ли знаш да ако нешто лепо замолиш, сигурно ћеш и добити?
• Да ли знаш да можеш остварити своје снове, можеш да се заљубиш, постанеш богат, останеш здрав, ако верујеш у своје снове изненадићеш се шта си све способан да учиниш?
• Не веруј ништа што ти је речено док то и сам не искушаш, ако знаш некога коме је потребно нешто од споменутог и пружиш му своју помоћ, видећеш да ће ти се двоструко вратити.
• Једног дана ћемо променити свет. Или га већ мењамо: ЛОПТА ЈЕ САДА У ТВОЈИМ РУКАМА.. Када би свет престао да постоји за 24 сата све телефонске линије, сви четови и е-маилови били би закрчени порукама: 'Жао ми је што сам ти нанео бол.', 'Опрости ми', 'Волим те', 'Врло те ценим, Чувај се' или 'Одувек сам те волео али ти то никад нисам рекао'.
Morihei Uešiba (1883—1969) bio je najveći znalac borilačkih veština u istoriji. Čak i kada je bio starac od osamdeset godina, Morihei je mogao da razoruža svakog suparnika, da savlada bilo koji broj napadača i da onesposobi protivnika jednim jedinim prstom. Mada je kao ratnik bio nepobediv, Morihei je pre svega bio čovek mira koji je prezirao sukobe, rat i sve vrste nasilja. Njegov put je bio aikido, što se može prevesti kao ,,umeće mira". Umeće mira jeste ideal, ali se u svakodnevnom životu može primeniti u mnogim oblastima.
Morihei je u mladosti služio u pešadiji tokom Ruskojapanskog rata, kasnije se borio s piratima i razbojnicima za vreme jedne avanture u Mongoliji, a zatim je, pošto je savladao izvestan broj borilačkih veština, radio kao instruktor u elitnim japanskim vojnim akademijama. Međutim, Morihei je u svome životu stekao bolna iskustva zbog rivalstava i sukoba što su razdirali njegov svet: zbog borbe njegovog oca s korumpiranim političarima i njihovim najmljenim ubicama, zbog ratnih razaranja, kao i zbog brutalnosti vojnih vođa njegove zemlje.
Tokom svog duhovnog traganja, Morihei je imao tri vizije koje su ga preobratile. Prva se dogodila 1925. godine, kada je Morihei imao 42 godine. Pošto je pobedio izuzetno cenjenog mačevaoca — tako što je izbegao sve njegove napade i ubode (Morihei nije bio naoružan) — Morihei je otišao u svoj vrt. ,,Iznenada je zemlja počela da se trese. Zlatna para izvirala je iz zemlje i obavijala me. Imao sam utisak da sam se preobratio u nekakvo zlatno obličje i činilo mi se da je moje telo lako kao perce. Odjednom sam shvatio šta je stvaralački put: put ratnika znači iskazivanje božanske ljubavi, duha koji obuhvata i hrani sve što postoji. Suze zahvalnosti i ushićenja potekle su mi niz obraze. Video sam celu zemlju kao svoj dom, a sunce, mesec i zvezde kao svoje bliske prijatelje. Nestala je svaka vezanost za materijalni svet."
Druga vizija se desila u decembru 1940. ,,Oko dva sata noću, dok sam izvodio ritualno pročišćavanje, iznsnada sam zaboravio tehnike svih borilačkih veština koje sam do tada naučio. Sagledao sam sve tehnike koje su mi preneli moji učitelji na potpuno nov način. Sada su one bile sredstvo za negovanje života, znanja, vrline i zdravog razuma, a ne načini da se savladaju i onesposobe Ijudi."
Treća vizija bila je 1942. godine, dok su trajale najžešće borbe u Drugom svetskom ratu, dakle za vreme jednog od najmračnijih perioda u Ijudskoj istoriji. Morihei je imao viziju Velikog Duha Mira, puta koji bi mogao da vodi ka okončavanju svih borbi i pomirenju Ijudskoga roda. ,,Put ratnika pogrešno je shvaćen kao sredstvo da se ubijaju i uništavaju drugi. Oni koji izazivaju sukobe čine strašnu grešku. Udariti, povrediti ili uništiti jeste najgori greh koji Ijudsko biće može da počini. Stvarni put ratnika podrazumeva spre' čavanje krvoprolića — taj put je umeće mira, moć Ijubavi." Morihei se povTikao na selo i od tada posvetio svaki minut svog života razradi i širenju aikida, umeća mira.
Za razliku od autora starili klasika o ratnicima poput Umeća ratovanja i Knjige o pet prstenova, koji prihvataju neizbežnost rata i naglašavaju da je vešta strategija način da se pobedi, Morihei je shvatio da bi stalna borbas drugima, sa samirn sobom i s okolinom — uništila zemlju. ,,Svet će se i dalje dramatično menjati, a borba i rat mogu potpuno da nas unište. Ono što nam je sada potrebno jesu tehnike sklada, a ne tehnike sukoba. Potrebno nam je umeće mira, a ne umeće ratovanja." Morihei je podučavao umeće mira kao kreativnu disciplinu duha i tela, kao praktično sredstvo da se izađe na kraj s agresijom i kao način života koji podstiče neustrašivost, mudrost, Ijubav i prijateljstvo. On je tumačio umeće mira u najširem mogućem značenju i verovao je da se njegovi principi pomirenja, sklada, saradnje i razumevanja mogu hrabro primeniti u svim izazovima koje srećemo u životuu odnosima u koje stupamo u društvu, na poslu i na radnom mestu, kao i dok smo u kontaktu s prirodom. Svako može da bude ratnik mira.
Mada je Morihei osnovao aikido u Japanu, aikido je zamišljen kao poklon celom čovečanstvu. Neki su već izabrali aikido za svoj put, vežbajući ga na stmnjačama i primenjujući ga u svom svakodnevnom životu, a neki će to tek učiniti u budućnosti. Mnogo Ijudi će, nadam se, biti nadahnuto univerzalnom pomkom umeća iriira i značajem koji ona ima za naš svet.
Božanska lepota neba i zemlje!
Sva bića, članovi jedne porodice.
Citati u ovoj knjizi sakupljeni su iz Moriheijevih sabranili razgovora, pesama i kaligrafija kao i iz usmene tradicije.
Termin ki(čiu kineskom) javlja se na nekoliko mesta; on se odnosi na suptilnu energiju koja pokreće sveiriir, na vitalnost koja prožima i povezuje sve što postoji.
Umeće mira počinje s vama. Radite na sebi i na zadatku koji ste dobili umećem mira. Svako ima duh koji se može usavršiti, telo što se na neki način može uvežbati, pogodan put koji treba slediti. Jedini razlog zbog kojeg ste ovde jeste da spoznate svoju unutrašnju božanstvenost i da ostvarite svoje unutrašnje prosvetljenje. Negujte mir u svome životu i zatim primenite to umeće u kontaktu sa svima koje srećete.
Čoveku ne trebaju zgrade, novac, moć niti status da bi se bavio umećem mira. Nebo je upravo tu gde stojite i to je mesto gde treba vežbati.
Sve što postoji, materijalno i duhovno, potiče iz jednog izvora i povezano je kao da je jedna porodica. Životna sila obuhvata i prošlost i sadašnjost i budućnost. Univerzum je potekao i razvio se iz jednog izvora, a mi smo evoluirali kroz optimalni proces ujednačavanja i usklađivanja.
UMECE
Umeće mira je lek za bolestan svet. U svetu postoje zlo i nered jer su Ijudi zaboravili da sve potiče iz jednog izvora. Vratite se tome izvoru i ostavite iza sebe sve samožive misli, sitne želje i bes. Oni koje ništa ne poseduje, poseduju sve.
Ako se nistepovezalis istinskom prazninom,nikada nećete razumetiumeće mira.
Umeće mira deluje svugde na zemlji, u opsegu koji se kreće od ogromnog svemira pa sve do najsitnijih biljaka i životinja. Životna sila prožiiria sve i njena snaga nema granica. Umeće mira nam omogućava da spoznamo tu izuzetnu zalihu univerzalne energije i da iz nje crpemo.
Osam sila održava sve što postoji:pokret i mirnoća,čvrstina i fluidnost,širenje i skupljanje,
ujednačavanje i deljenje.
Život je rast. Ako prestanemo da rastemo, fizički i duliovno, mi kao da smo mrtvi. Umeće mira je proslavljanje veze između neba, zemlje i Ijudskog roda. To umeće predstavlja sve ono što je istinito, dobro i lepo.
Povremeno treba da se povučete u neprohodne planine i skrivene doline da biste obnovili svoju vezu s izvorom života. Udahnite i dopustite sebi da uzletite do kraja univerzuma; izdahnite i ponovo vratite kosmos unutra. Zatim udahnite svu plodnost i treperavost zemlje. Na kraju, pomešajte dali neba i dah zemlje sa svojim dahom i postanite sam dah života.
Svi principi neba i zemlje žive u vama. Sam život je istina i to se nikada neće promeniti. Sve na nebu i na zemlji diše. Dah je nit koja povezuje sve što postoji. Kada uspemo da osetirno bezbrojne varijacije u dahu univerzuma, tada se rađaju individualne tehnike umeća mira.
Posmatrajte oseku i plimu. Kada talasi stignu do obale i udare o nju, oni se uzdižu i padaju stvarajući pri tome zvuk. Vaš dah treba da sledi isti obrazac, upijajući čitav univerzum u stomak sa svakim udahom. Znajte da svi mi imamo pristup do četiri blaga: do energije sunca i meseca, do dalia neba, daha zemlje i do oseke i plime.
Oni koji se bave umećem mira moraju cta štite područje majke prirode, božanski odraz stvaranja, i da ga održavaju lepim i svežim. Ratnička veština rađa prirodnu lepotu. Suptilne tehnike ratnika nastaju isto tako prirodno kao što dolaze proleće, leto, jesen i zima. Ratnička veština nije ništa drugo do vitalnost koja održava sav život.
Kada život odnese pobedu, dolazi do rađanja; kada je život osujećen, nastupa smrt. U toj borbi na život i smrt, ratnik je uvek angažovan u borbi za mir.
Razmišljajte o principima ovoga sveta, slušajte reči mudrih i prilivatite kao svoje sve ono što je dobro. Polazeći od tog stava, otvorite svoja vral.a istini. Obratite pažnju na istinu koja je upravo pred vama. Proučavajte kako voda u potoku teče dolinom, između stena, glatko i slobodno. Takođe učite iz svetih knjiga i od mudrih Ijudi. Sve — čak i planine, reke, bilje i drveće — treba da bude vaš učitelj.
Stvorite iznova svaki dan odevajući se nebom i zemljom, kupajući se u mudrosti i Ijubavi i postavljajući sebe u srce majke prirode.
Ne propustiteda učite odčistoga glasaplaninskog potoka koji večito tečeraspršujući se o stene.
Mir potiče iz toka stvari — njegovo srce je kao pokret vetra i talasa. Naš put liči na vene kroz koje krv kruži telom, sledeći prirodni tok životne sile. Ako ste se bar malo odvojili od božanske suštine, vi ste daleko od toga puta.
Vaše srce je puno plodnog semena koje čeka da iznikne. Isto kao što lotosov cvet izrasta iz blata da bi predivno procvetao, posredničko delovanje kosmičkog daha navodi cvet duha da procveta i da rađa plodove u ovome svetu.
Proučavajte učenje bora, bambusa i šljivinog cveta. Bor je zimzelen, čvrsto ukorenjen i dostojanstven. Bambus je snažan, savitljiv, nesalomiv. Šljivin cvet je čvrst, mirisan i Ijubak.
Neka vaš um uvek bude svetao i jasan kao prostrano nebo, kao veliki okean i kao najviši vrh; neka bude prazan, tako da u njemu ne bude nikakvih misli. Neka vaše telo uvek bude ispunjeno svetlošću i toplotom. Ispunite sebe snagom mudrosti i prosvetljenja.
Čim počnete da se bavite onim ,,dobrim" i ,,lošim" kod svoje sabraće, vi stvarate otvor u svome srcu kroz koji ulazi zloba. Proveravanje i kritikovanje dmgih, takmičenje s njima vas slabi i poražava.
Prodorni sjaj mačevakojima vitlaju sledbenici Putapogađa zlog neprijateljakoji vreba u dubininjihovili sopstvenih duša i tela.
Umeće mira nije lako postići. Ono je borba do kraja tokom koje se satiru zle želje i sve ono što je lažno. Ponekad glas inira odzvanja kao grmljavina, budeći Ijudska bića iz njihove obamrlosti.
UMEĆE mira kristalno čist,oštar i svetao,sveti mačne dozvoljava nikakvu pukotinuu kojoj zlo može da se nastani.Da biste ispravno primenjivali umeće mira,vi morate:Umiriti duh i vratiti seizvoru.
Pročistiti telo i duli uklanjanjemsve zlobe, sebičnosti i želje.Biti stalno zahvalni za darove dobijeneod univerzuma, svoje porodice,majke prirode i svoje sabraće, ljudskih bića.
Umeće mira zasniva se na četiri velike vrline: hrabrosti, mudrosti, Ijubavi i prijateljstvu, koje simbolizuju vatra, nebo, zemlja i voda.
Suština umeća mira je u pročišćavanju sebe od zlobe, u usklađivanju s okolinom i uklanjanju svih prepreka sa svoga puta.
Jedini lek za materijalizam jeste pročišćavanje sest čula (oči, uši, nos, jezik, telo i um). Ako su čula nepročišćena, čovekovo opažanje je prigušeno. Što je ono više prigušeno, čula postaju sve više zatrovana. Zatrovanost čula stvara poremećaje u svetu, i to je najveće od svih zala. Pročistite srce, oslobodite tili šest čula i dozvolite im da funkcionišu bez prepreka, pa će celo vaše telo i vaša duša blistati.
Sav život je izraz duha, izraz Ijubavi. A umeće mira je najčistiji oblik toga principa. Ratnikov zadatak je da prekine sve sukobe i borbu. Dejstvo univerzalne Ijubavi ispoljava se na razne načine; svemu tome treba omogućiti da se slobodno izrazi. Umeće mira je istinska demokratija.
UMEC
Svaki znalac umeća, bez obzira na vreme ili na mesto, čuo je zov i dostigao harmoniju s nebom i zemljom. Postoji mnogo puteva koji vode na vrli planine Fudži, ali postoji samo jedanvrhunacljubav.
Odanost i posvećenost vode hrabrosti. Hrabrost vodi duhu samožrtvovanja. Duli samožrtvovanja stvara veru u moć Ijubavi.
Privreda je osnova društva. Kada je privreda stabilna, društvo se razvija. Idealna privreda kombinuje duhovno i materijalno, a najbolja roba kojom treba trgovati jesu iskrenost i Ijubav.
Umeće mira se ne oslanja na oružje i na grubu silu da bi uspelo; umesto toga, mi se usklađujemo s univerzumom, održavamo mir u svome okruženju, negujemo život i sprečavamo smrt i razaranje. Pravo značenje termina samuraj'jeste ,,onaj koji služi i pridržava se moći Ijubavi".
Gajite i usavršavajteduh ratnikadok služite u svetu;osvetlite Putprema svojoj unutrašnjoj svetlosti.Put mira je izuzetno prostran, jer odražava veličanstveni mozaik skrivenih i izraženih svetova. Ratnik je živi oltar božanskog, onaj koji služi tome veličanstvenom cilju.
Vaš um treba da bude usklađen s delovanjem univerzuma; vaše telo treba da bude usklađeno s pokretom univerzuma; telo i um treba da budu povezani kao jedno, ujedinjeni s aktivnošću univerzuma.
Mada je naš put potpuno različit od ratničkih umeća iz prošlosti, ne znači da treba potpuno odbaciti stare veštine. Povežite časnu tradiciju s ovim novim umećem tako što ćete je obući u novu odoru; gradite na klasičnim stilovima kako biste stvorili bolje oblike.
Svakodnevno vežbanje umeća mira omogućava vašoj unutrašnjoj božanskoj suštini da sija sve jače i jače. Nemojte procenjivati šta je ispravno i neispravno kod drugih. Nemojte biti proračunati i nemojte postupati neprirodno. Neka vaš um bude usmeren na umeće mira i nemojte kritikovati druge učitelje i drugu tradiciju. Umeće mira nikada ne sputava, ne ograničava niti sprečava bilo šta. Ona obuhvata sve i pročišćava sve.
Davite se umećem mira iskreno, pa će zle misli i zla dela prirodnim putem nestati. Jedina želja koja treba da ostane jeste žeđ da sve više i više vežbate umeće na Putu.
Oni koji su prosvetljeni nikada ne prestaju da se kale. Spoznaje takvih učitelja ne mogu se uspešno izraziti rečima niti teorijama. Najsavršeniji podulivati odraz su obrazaca koji se nalaze u prirodi.
Iz dana u danvežbajte svoje srceusavršavajući svoju tehniku:koristite jedno da biste uticali na mnoštvo!To je disciplina ratnika.
Put ratnikane može se obuhvatitirečima niti slovima:shvatite suštinui krenite ka ostvarivanju!Svrha vežbanja jeste da se zategne ono što je mlitavo, da se očvrsne telo i usavrši duh.
Gvožđe je puno nečistoća koje ga slabe;kaljenjem, ono postaje čelik i pretvara se u mač oštar poput brijača. Ljudska bića razvijaju se na isti način.
Od pamtiveka,duboka učenost i smelostbili su stubovi Puta:kroz vrlinu vežbanja,prosvetlite i telo i dušu.
UMEĆE
Instruktori mogu da prenesu samo deo uče nja. Tek kroz sopstvenu prilježnu praksu mi oživIjavamo misterije umeća mira.
Put ratnika zasniva se na humanosli, Ijubavi i iskrenosti; suština ratničke smelosti odražava se u istinskoj hrabrosti, mudrosti, Ijubavi i prijateljstvT.1. Naglašavanje fizičkih vidova ratničke veštine je besplodno, jer je moć tela uvek ograničena.
Pravi ratnik je uvek naoružan trima stvarima: blistavim mačem mirenja; ogledalom hrabrosti, mudrosti i prijateljstva; plemenitim draguIjem prosvetljenja.
Srce Ijudskog bića ne razlikuje se od duše neba i zemlje. Kada primenjujete svoje umeće, neka vam u mislima uvek bude međuzavisnost neba i zemlje, vode i vatre, jin i jang.
Umeće mira podrazumeva princip neot pora. Pošto ne podrazumeva otpor, ono od po četka pobeđuje. Oni sa zlim namerama ili svad Ijivim mislima u trenu bivaju nadvladani. Umećc mira je nepobedivo jer se ne suprotstavlja ničemu.
U umeću mira nema nadmetanja. Pravi ratnik je nepobediv jer se on ili ona ne nadmeću ni sa čime. Poraziti znači poraziti sklonost ka nadmetanju koju Ijudi neguju u sebi.
60
Povrediti protivnika znači povrediti sebe. Umeće mira podrazumeva kontrolu agresivnosti tako da se ne nanese povreda.
Potpuno probuđen ratnik može slobodno da koristi sve elemente koji postoje na nebu i na zemlji. Pravi ratnik uči kako da ispravno opaža aktivnost univerzuma i kako da preobrazi borilačke telinike u oruđe čistote, dobrote i lepote. Um i telo ratnika moraju biti prožeti prosvetljenom mudrošću i dubokim mirom.
Uvek pnmenjujte umeće mira na razigran i vedar način.
Neophodno je razviti pravu strategiju da bi se iskoristili svi fizički uslovi i elementi koji nam neposredno stoje na raspolaganju. Najbolja je ona strategija koja omogućava bezgranični niz postupaka.
Dobro držanje tela i skladni pokreti označavaju da je um prilagođen situaciji.
Ključ dobre tehnike je u tome da se šake, stopala i bokovi drže pravo i centrirano. Ako ste centrirani, možete se kretati slobodno. Fizički centar je vaš stomak; ako je i vaš um tamo postavljen, vi ste osigurali pobedu u svakom poduhvatu.
Krećite se kao zrak svetlosti:letite kao munja,udarajte kao grom,vrtite se u krug okostabilnog centra.
Tehnike koriste četiri kvaliteta koji odražavaju prirodu našeg sveta. U zavisnosti od okolnosti, budite čvrsti kao dijamant, savitljivi kao vrba, prazni kao svemir ili tecite glatko kao voda.
Ako vaš protivnik napadne vatrom, suprotstavite mu se vodom; potpuno se pretvorite u tečnost i tecite slobodno. Voda se, po svojoj prirodi, nikada ne sudara ni sa čime niti se razbija o išta. Ona, naprotiv, bez ikakvog rizika guta svaki napad.
Kada zajedno skladno funkcionišu, levo i desno rađaju sve tehnike. Leva šaka odreduje život i smrt; desna šaka sve to kontroliše. Četiri telesna uda četiri su stuba neba i predstavljaju osam smerova, jin i jang, spoljašnje i unutrašnje.
Izrazite jungdesnom šakom,uskladite ga sjinom u levoji vodite svoga partnera.Tehnike umeća mira nisu ni brze ni spore, a nisu ni iznutra niti spolja. One prevazilaze vreme i prostor.
Odrazite se od velike zemlje;njišite se kao veliki talasi;stojte kao drvo, sedite kao stena;
koristite jedno da biste napali sve.Učite i zaboravljajte!Kada protivnik krene napred, priđite mu i pozdravite ga; ako on želi da se povuče, pustite ga da ode svojim putem.
Telo treba da bude trouglasto, a um kružan. Trougao predstavlja stvaranje energije i najstabilniji je fizički položaj. Krug simbolizuje spokojstvo i savršenstvo, izvor bezbrojnili telinika. Kvadrat predstavlj'a čvrstinu, osnovu primenjenc kontrole.
Trudite se da uvek budete u prisnoj vezi s nebom i sa zemljom; tada će vam se svet prikazati u svom pravom svetlu. Samoobmana će nestati i vi ćete moći da se stopite sa svakim napadom.
Ako je vaše srce dovoljno veliko da obuhvati vaše neprijatelje, vi ćete moći da ih prozrete i da izbegnete njihove napade. A čim ih obulivatite, moći ćete da ili vodite putem koji su vam pokazali nebo i zemlja.
Pošto nemate slabosti,spontano ignorišiteoštre napadesvojih neprijatelja:samo zakoračite i delujte!Nemojte ovaj svet posmatrati očima punim straha i prezira. Hrabro se suočite sa svim onim što bogovi ponude.
Svaki dan Ijudskog života sadrži radost i bes, bol i zadovoljstvo, tamu i svetlost, rast i propadanje. Svaki tren izgraviran je po veličanstvenoj zamisli prirodene pokušavajte da poreknete kosmički poredak stvari niti da mu se suprotstavite.
Zaštitnici ovoga svetai čuvari putevabogova i Buda,tehnike miraomogućavaju nam da se suočimo sasvakim izazovom.
Sam život je uvek iskušenje. U vežbanjima, morate proveravati i usavršavati sebe kako biste mogli da se suočite s velikim izazovima života. Prevaziđite područje života i smrti i tada ćete moći mirno i bezbedno da idete svojim putem, kroz svaku krizu s kojom se susretnete.
Budite zahvalni čak i za teškoće, poraze i loše Ijude. Prevazilaženje tih prepreka suštinski je deo vežbanja u umeću mira.Neuspeh je ključ uspeha;svaka greška nas nečemu uči.
U najnepovoljnijim situacijama, čitav univerzum postaje naš neprijatelj; u takvim kritičnim trenucima, jedinstvo uma i tehnike od suštinske je važnostine dopustite svome srcu da se pokoleba!
Utrenukada se ratniksuoči s nepdjateljem,sve stvaridolaze u fokus.Čak i kada vas izazove samo jedan neprijatelj, ipak budite na oprezu, jer ste uvek okruženi mnoštvom neprijatelja.Umeće mira sastoji se od popunjavanja onoga što nedostaje.
Da bismo osvetlili Put, moramo biti priprimimo devedeset devet posto neprinapada i da gledamo smrti pravo ii svojom tehnikom, mi se potpuno usredsređujemo na napad, u potpunosti se stapamo s njime i čvrsto ga kontrolišemo. Snaga obitava tamo gde je čovekov ki koncentrisan i stabilan;zbunjenost i zloba se javljaju kada ki stagnira.
Postoje dva tipa ki: obični ki i pravi ki. Obični ki je grub i težak; pravi ki je lak i svestran. Da biste dobro primenjivali umeće, niorate sc osloboditi običnog ki i prožeti svoje organe pravim ki. To je osnova moc'ne telinike.
U umeću mira nikada se ne napada. Napad je dokaz da čovek nema kontrolu. Nikada ne bežite od izazova bilo koje vrste, ali ne pokušavajte da potisnete ili kontrolišete protivnika na neprirodan način. Neka napadači nastupe kako god žele, a tada se vi stopite s njima. Nikada ne jurite protivnike. Preusmerite svaki napad i postavite se stabilno naspram njega.
Kada me vidi pred sobom,neprijatelj napada,ali u tom trenutkuja već stojimbezbedno iza njega.
Kada ste napadnuti, uskladite gornje, srednje i donje delove tela. Zakoračite, okrenite se i stopite se sa svojim protivnikom, napred i nazad, desno i levo.
Vaš duh je istinski štit.
Protivnici nas stalno presreću, ali u stvari protivnika nema. Usredsredite se na napad i neutrališite ga uvlačeći u svoju sopstvenu sferu neprijateljevu energiju koja je promašila cilj.
Negledajte direktno u oči svoga protivnika: on vas može hipnotisati. Ne usredsređujte pogled na mač: on vas može zastrašiti. Uopšte se ne usredsređujte na svoga protivnika: on niože upiti vašu energiju. Suština vežbanja je dn naučite kako da vašeg protivnika potpuno uvučete u svoju sferu. Tada možete da zauzmetc položaj koji želite.
Sfera snage čak i najmocnijeg Ijudskog bića ograničena je. Izvucite protivnika iz te sfere, uvucite ga u svoju sopstvenu sferu i njegova snaga će se rasplinuti.
Levo i desno,izbegavajte sveudare i pariranja.Osvojite umove svojih protivnikai sve ih naterajte u beg.
Pravo umeće mira nalaže da se ne žrtvuje nijedan sopstveni ratnik da bi se pobedio neprijalelj. Savladajte svoje neprijatelje tako sto ćete stalno biti u bezbednoj poziciji koju je nemoguće napasti; tada niko neće pretrpeti gubitke. Put ratnika, političko umeće, kaže da treba sprečiti nevolju pre nego što ona počne. Treba da porazite protivnike na duhovnom planu, tako što ćete ih primorati da shvate kako su njihovi potezi besmisleni. Put ratnika podrazumeva uspostavljanje sklada.
Vladajte božanskim tehnikamaumeća mirai nijedan neprijateljse neće usuditida vas izazove.
Ne žurite u vežbanju, jer potrebno je najmanje deset godina da bi se ovladalo osnovama umeća i napredovalo do prve prečke na lestvici. Nikada ne smete pomisliti da ste sveznajući, savršeni majstor; morate nastaviti da vežbate svakodnevno sa svojim prijateljima i učenicima da biste zajedno napredovali u umeću mira.
Napredak ostvaruju oni kojivežbaju i vežbaju;oslanjanje na tajnovite telinikenikuda vas neće odvesti.
Kolebljivo bavljenje ovomili onom tehnikomnije ni od kakve koristi.Jednostavno, delujte odlučno,bez dvoumljenja!
Ako spoznate istinski oblik neba i zemlje, prosvetlićete se i spoznati sopstveni istinski oblik. Ako se prosvetlite u vezi s nekim principom, možete ga primeniti. Nakon svakog konkretnog postupka, razmislite o onome što ste učinili. Na taj način stalno ćete napredovati.
Umećemira može se sažeti na sledeći način: istinska pohecia ]e poheda nad sobom; nekci taj dan dođe hrzof Jstinska pobeda" znači nepokolebljivu lirabrost; ,,pobeda nad sobom" simbolišc nepresušni napor, a ,,neka taj dan dođe brzo" predstavlja slavni trenutak trijumfa u određenom prostoru i vremenu.
Odbacite misli koje sputavaju i vratite sc istinskoj praznini. Zaustavite se usred velikog ništavila. To je tajna puta ratnika.
Da biste istinski primenjivali umeće mira, morate biti u stanju da slobodno delujete kako u području onoga što je izraženo, tako i onoga što je skriveno i božansko.
Ako spoznateumeće mira,taj težak put,takav kakav je,obulivatiće sav nebeski svod.
Tehnike puta mira stalno se menjaju; svaki susret je jedinstven i primeren odgovor treba da se javi prirodno. Današnje tehnike sutra će biti drugačije. Ne dozvolite da vas zaokupe oblik i izgled izazova. Umeće mira nema oblikono je proučavanje duha.
U stvari, morate da zaboravite na tehniku. Što dalje napredujete, sve je manje teorijskih uputstava. Veliki put u stvari nije put.
Uumeću mira koje ja primenjujem ima iriesta za svakog od osam iriiliona bogova na svetu i ja sarađujem sa svima njima. Bog mira je veličanstven i naređuje svemu što je božansko i prosvetljeno u svakoj zemlji.
Umeće mira je oblik molitve koji stvara svetlost i toplotu. Zaboravite na svoje malo ja, ne budite vezani za predmete i zračićete svetlost i toplinu. Svetlost je mudrost; toplina je saosećajnost.
Grrađenje svetilišta i hramova nije dovoljno. Uspostavite sebe kao živu sliku Budinu. Svi mi treba da se preobrazimo u bogove saosećajnosti ili u pobedonosne Bude.
Oslonite se na mirda biste aktivirali svojemnogostruke moći;umirite svoju okolinui stvorite divan svet.
Božansko nije nešto visoko iznad nas. Ono je na nebu, ono je na zemlji, ono je u nama.
Sjedinite se s kosmosom i misao o transcendenciji će nestati. Transcendencija je deo svetovnog. Kada nestane svaki trag transcendencije, pojavljuje se istinska ličnostbožansko biće. Postanite prazni i dopustite božanskom da deluje.
Ne možete videti niti dodirnuti božansko svojim grubim čulima. Božansko je u vama, a ne negde drugde. Ujedinite se s božanskim i bićete u stanju da opazite bogove gde god da se nalaziteali ne pokušavajte da ih dohvatite niti da im se primaknete.
Božanskp ne voli da bude zatvoreno u zgradu. Božansko voli da bude napolju, na otvorenom. Ono je baš ovde, upravo u ovom telu. Svako od nas je minijal.urni univerzum, živi oltar.
Kada se duboko poklonite univerzumu, | on vam uzvraća naklonom; kada izgovorite božje : ime, ono odjekuje u vama.
Umećemira je religija koja nije religija; ono upotpunjuje sve religije i dovodi ili do savršenstva.Ovaj put je izuzetno prostran. Od pamtiveka do danas, čak ni najveći mudraci nisu bili u stanju da opaze i spoznaju čitavu istinu; objašnjenja i učenja znalaca i svetaca izražavaju samo deo istine. Niko ne može da iskaže takve istine u njihovoj celini. Samo se usmerite ka svetlu i toploti, učite od bogova i negujte vrlinu da se posvećeno bavite umećem mirapa na taj način postanite jedno sa božanskim.
27/5/2008 - ЦРНОГОРСКИ БОРАЦ ...ДРУГА СТРАНА МЕДАЉЕ
Да ли шале о мушко-женским односима, нарочито црногорска варијанта од које наводим један пример, делује стимулативно на формирање генералног става према жени?
Да ли овакве пошалице и несвесно могу да створе насилнике у породици?
ЧИТАЈ ТЕКСТ НИЖЕ И КАЖИ СВОЈ СТАВ!
Ватрени сам борац против мушког шовинизма.
Заступник сам женскијех интереса и присталица равноправности полова.
Однос према женама показујем прије свега у својој кући и према својој жени.
Не бих желио да помислите како се хвалишем, па ћу навести неколико
истинитих примјера из свог брака и живота.Наравно, ни код мене није све идеално. Као и у сваком браку, између мене имојеженеимаситнихнесугласица.
Ипак, све успијевамо да регулишемо споразумно:
* Акојеболесна, могудасеокупамисам.
* Ако заврши све послове, може да штрика до миле воље.
* Ако ноћу примијетим да сам откривен, покријем се сам, а с њом о томпропусту разговарам у погодно вријеме.
* Ако на панталонама наиђем на дупли шав, не прелазим одмах на физичкиобрачун, већмирнопокушавамдаутврдимштојетомеразлог: далијетознакданијенормална, илиуобзирдолазеидругеолакшавајућеоколности.
Силу примјењујем само ако се изнервирам или се увјерим да то ради намјерно.
26/3/2008 - А.РАЈС- ЧУЈТЕ СРБИ (И НАУЧИТЕ ПОНЕШТО) 5.ДЕО (КР
Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима - странчарима. Они су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране.
Ваши политичари - странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или, како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска - и то само војска - ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу, ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности.
Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа итд. и у ту земљу, која им је морала да буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. Биле су им потребне њихове "куглице". Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву игру, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то становништво око националне заставе у неком "народном дому", подигли најлепше зграде "радикалског" и "демократског клуба", па тако унели у ту искупљењу земљу не слогу, већ неслогу.
Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли.
Ево још једне појединости врло својествене вашим политичарима - странчарима, коју, уосталом, обично срећемо код људи уздигнутих на положај који им не припада. Када стигну до министарског положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то готово смешно. Мерило да је неко прави државник јесте да он никада не пропушта да буде пристојан према свима. Елем, кад постану министри, наклоношћу свог клуба или совјета, ваши политичари - странчари сматрају да не морају да буду пристојни ни према коме осим према онима који имају много новаца. Они остављају најзаслужније људе да састима чекају у предсобљу и често их посредством шефова кабинета отправљају под изговором да су претрпани послом. Истакнути странци, чије би пријатељство било врло корисно вашој земљи који су се помучили да посете ваше руководиоце, често нису били ни примљени, па су због тога понели у своју земљу лоше мишљење о вашим људима и то мишљење нису скривали.
Многи ваши дипломатски неуспеси последица су нељубазности и онога "баш ме брига" руководилаца из Жуте куће. Чиновници, наравно, опонашају руководиоце и сасвим заборављају да су они ту ради народа, а не народ ради њих. Скоро свуда по јавним службама влада тај непријатни дух по угледу на високе руководиоце, министре, и то још наглашенији. Била то пошта, полиција или онај фамозни "Биро за штампу" Министарства спољних послова - где би ванредна љубазност морала да буде строго обавезна - свуда људи наилазе и предусретљиво понашање са људима понижавајуће.
Ето, драги моји српски пријатељи, то је мала скица ваших политичара какве сам их ја видео откако сам у вашој земљи. Она није потпуна, далеко од тога, али ово што сам рекао је довољно да схватите остало. Уз "интелигенцију", и политичари су узрок што вам је држава у нимало задовољавајућем стању. Њихов пример делује на народ. Стари, поштовани и честити обичаји се све више губе и уступају место побеснелом самољубљу, разузданом снобизму и све већем неморалу. Крајње је време да се томе стане украј и да се помете то ђубре које најпре понижава ваш народ да би га затим и уништило. Не дозвољавајте више да вам политичари - странчари сматрају отаџбину кравом око које се цењкају попут Цигана. Избаците све те профитере и интересе своје земље поверите најмудријим, најпоштенијим и држави најоданијим људима из ваше нације.
"Своме ратном другу, пријатељу срба из најтезих дана војнику правде, истине и права швајцарском професору, др Рајсу"
Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу - а од ње ништа не очекујем - идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује.
Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата.
Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник - не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.
Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!
26/3/2008 - А.РАЈС- ЧУЈТЕ СРБИ (И НАУЧИТЕ ПОНЕШТО) 4.ДЕО
Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око "Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна, јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководилаца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: "Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и да се ви, војници, не смете бавити политиком. Морали бисте да будете кажњени, али смо у страшним борбама. Поред тога, знам да ви волите отаџбину. У овом трагичном тренутку по нашу земљу, ја нећу да сами осуђујемо припаднике војске на којој почива сва наша нада. Желимо да заборавимо вашу грешку, али ви идете на прву линију, храбро се борите за ову земљу која вам опрашта, а ако треба, жртвује се за њу." Принц Александар је био вољан да тако поступи, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити "правди", њиховој "правди", да слободно делује.
Чим се рат завршио, ваши политичари су појурили да поново приграбе власт и управљање пословима. Ни на памет им није пало да би прве редове требало препустити онима који су се жртвовали за отаџбину. Напротив, свим могућим средствима су настојали да са значајних положаја уклоне све ветеране. Ови су, пак, још били превише уморни од натчовечанских напора које су уложили, па су им то допустили. Елем, политичари више нису знали ни за какве границе својих себичних амбиција. Био је то плес министарских портфеља, који су доносили богатство онима који би их се дочепали. Најбољи начин да брзо постане богат јесте да постане министар!
Од рата до данас (1928), видео сам најмање педесетак министара и, с ретким изузецима, сви ти министри су се обогатили. Погледајте какво је право краљевско имање ваш министар Нинчић стекао. Погледајте му куће у граду! Зар заиста верујете да је све то плаћено штедњом од иметка који је Нинчић имао пре рата и од министарске плате? А баснословно богатство Стојадиновића, бившег министра финансија, сина честитог човека без икаквог богатства? А Божа Максимовић, пре рата само ситни сиромашни намештеник који је без завршених студија? Да ли је ону лепу кућу вредну неколико милиона и онај накит и друге бескорисне стварчице које је његова жена накуповала у Паризу платио својим новцем кад тог новца није ни било? Пашић, коме је бављење политиком већ било много донело, после рата је постао један од најбогатијих људи у Краљевини. А поп Јањић и сви остали с ове и оне стране Саве и Дунава?
Понекад би се јавно мнење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције. Тада би ваши политичари - странчари основали скупштинск анкетне комисије, које никада нису дале неки резултат зато што вукови не једу једни друге. Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су се добро чувале да не забразде дубоко пошто су добро знале да корупција није апанажа једне странке него свих. Ваши политичари - странчари су, дакле, мирно могли и да се богате на рачун појединца и државе. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених снажно деловао на службенике свих нивоа?
Свуда су ми ваши старији људи причали како је у њихово време повериоцу била довољна само реч онога који узима новац у зајам и да чак није тражио ни признаницу јер је знао да дату реч сви поштују. Данас често ни најпрописније издата признаница више није довољна. Дужник ће понекад покушати да се извуче и најнечаснијим средствима. Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је "штићеник" политичара - странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу. Кад се неки кандидат пријави на конкурс за неко место у министарству, не питају га: "Шта знаш? Шта си радио досад? Шта си радио када је отаџбина била у опасности?" Не, питају га: "У којој си странци? Који посланик те препоручује?"
Наравно, ваши политичари - странчари желе да међу чиновницима имају само људе из своје странке. Чиновник мора да буде њихов бирач и, захваљујући утицају и моћи којом располаже, мора му донети и гласове својих потчињених. Његово знање, поштење и прошлост немају никакву улогу ако политичар- посланик или министар сматра да му може бити од користи. Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао са њом. У полицију су вам политичари поставили људе кажњаване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у јужној Србији, крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци - злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку.
Ваши политичари, а већина их никада ништа није учинила за вашу земљу, не воле оне који имају заслуга за вашу отаџбину. Боје их се јер су им они живи прекор. Због тога настоје да их истисну из свега, и из војске и са функционерских положаја. Кад им се укаже прилика, покушавају чак да их срозају у очима јавности. Опасна је то игра јер ће једног дана ваш народ помести све те партизанске политичаре и вратити оне који су се доказали...
Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странакама, па су оне постале крајње моћне. Оне су пре свега завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака, а већина народа их не зна, данас приближавају једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у којем су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које, усталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара.
Ако парламентаризам настави овако, а наставиће, он великим корацима јури у пропаст, а са собом ће повући и државе којима би требало да служи. Ако се процени да га треба задржати, а не заменити неком новом институцијом боље прилагођеном савременим захтевима, биће га потребно суштински реформисати, а посланицима вратити првобитну дужност: да буду само гласноговорници целокупног становништва једне области чији се највиши интереси стапају са интересима читаве националне заједнице; да не буду ни у чијој другој служби, већ у служби сопствене савести.
Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и храбри. Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Сигурно је један од оних ваших државника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију - у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције - користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. Елем, човек који се преда само општој ствари, а Пашић је током целог живота био само политичар, и коме је на памети само та општа ствар не богати се, напротив - он жртвује и оно што је могао имати. Борба за неку идеју, идеал кошта. Знам нешто о томе. Одбрана вас коштала ме је свега што сам имао: богатства, положаја, будућности. Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више. Да је Пашић заиста био велик и поштен човек, како би неки хтели да га представе, после њега би нашли само женин мираз, а било би чудно да и он буде потпун јер су Пашић и, поготово, његови живели на високој нози, а дугови сина, које је отац плаћао, сигурно су надмашили мираз госпође Пашић. Уз то, заиста велики човек се гнуша дружења са покварењацима. Он у свом окружењу тражи људе који су му морално слични, значи поштене и несебичне људе попут себе.
А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима. Па она невероватна Пашићева слабост према недостојном сину... За време рата Пашић га је, а већ је знао за изопаченост свог потомка, склонио под изговором непостојеће болести. Човек који је на положају политичког вође једне државе у рату морао је одржати сину следеће слово: "Ти си ми син јединац. Место ти је међу онима који прсима бране земљу која ми је поверила своје интересе. Кажеш да си болестан. Није важно, чак и да си на самрти, мораш да будеш међу бранитељима отаџбине. Иди и изврши своју дужност! Ако то не учиниш, одричем те се и никада те више нећу видети!" Међутим, уместо да му одржи то слово, Никола Пашић је допустио сину да банчи по Паризу и да на Крфу својом раскошном лимузином прегази српске јунаке који су се избавили из непријатељских планина Албаније. Пашић је био реалиста и мислио је да су сви људи као он. Тако, када му је један заједнички пријатељ приговорио што је лоше поступио према мени, одговорио му је: "Па, шта хоће тај човек? Три пута сам му нудио новац, а он је одбио!" У том одговору се садржи сав менталитет тог државника.
Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима - странчарима. Они су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране.
Ваши политичари - странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију ил
26/3/2008 - А.РАЈС- ЧУЈТЕ СРБИ (И НАУЧИТЕ ПОНЕШТО) 3.ДЕО
намештај не одржавате као што то чини швајцарски, француски или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје једноставно бедна.
Површно је и научно и универзитетско образовање већине ваших правника који долазе са овдашњег универзитета.
Та површност вас наводи и да прецењујете дипломе, бар своје, јер често из зависти нећете да признате стране дипломе. Уосталом, шта доказује универзитетска диплома?
Дипломе стечене испитима положеним тако што су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене већина, диплома стечених на Правном факутлету вашег Београдског универзитета такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да ли кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно вам је да он има диплому и... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније говорити (...).
Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. "Интелигенција" вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео сам да нема разлике између ми-нистра на "ов", "ев" и неког на "ић". Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније.
Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, он одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1 000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер.
Господин Вукићевић је био обичан професор провинцијске гимназије. Пошто је постао политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, а сам Бог зна колико кошта плац и подизање таквих зграда у главном граду. Лазар Марковић је син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућнији грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа станарину 12 000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина, венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао један од најбогатијих људи у земљи? А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од посланичке и министарске плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да би се докопали новца.
Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице. Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе да нешто ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата.
Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често не полазе ако их не покрене свежањ новчаница које дајете шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одговарајућу службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесара одуговлаче ако нема подстрека у виду бакшиша? (...)
Интелигенција вам је деловала попут буђи. Заразила је све што је с њом дошло у додир. Та трулеж већ захвата и село. Ваше кршне сељанке већ знају за шминкање и свилене чарапе. Припазите док не буде прекасно!
Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена. Почистите кућу, пометите све те охоле и штетне марионете. Немојте да вас засене људи који у суштини немају никакву вредност, али чији је лош пример неизмерно опасан по духовно здравље вашег народа. Не клањајте се више новцу до земље. Новац не доноси ни срећу ни углед. Може се он поштено зарадити и, ако га власник користи да би чинио добра дела око себе, поштујте таквог човека због његовог рада и због начина на који он користи стечено богатство. То је добар пример младима. Новац, међутим, може да буде и нечасно стечен и, на жалост, то је данас веома чест случај. Будите горди пред тим нечасно стеченим богатством. Немојте правити нагодбе с њим тако што ћете ласкати његовом власнику.
А сада да попричамо о вашим ПОЛИТИЧАРИМА, од којих су многи из редова интелигенције и на које се, према томе, односи све што сам управо рекао.
Ваша средњовековна историја и јунаштво стварали су од вас ратнички народ све док сте били слободни. Хајдуци су у доба робовања наставили ту традицију. Затим долази ослобађање под Карађорђем, и борба до коначног ослобођења. Када је то постигао, ваш народ је, толико навикнут на борбу, ако не би имао спорова са спољним светом, покушавао да унутар земље задовољи ту борбеност. За то је нашао начина у политици и одао јој се душом и телом. Међутим, по старом обичају ратника да се боре за врховног вођу, унутрашња политика је за вас била странчарење, то јест везивање за судбину неке личности, вође или групе.
Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа. Док су страначке вође и њихови штабови још били родољуби - а, судећи по свему ономе што сам прочитао и чуо, у то време су то заиста били - зло још није било нарочито велико. Истина, то није погодовало брзом и мирном развоју. Уосталом, после дуготрајног робовања какво је било ваше, није се могло тражити од народа који је тек повратио слободу да буде мудар као људи који су дуго живели у њој. Уз то, ваша тек васкрсла држава је узимала за пример политичке системе већ прилично деформисане, чак и у земљама веома старе и континуиране културе. Најзад, родољубље је код страначких вођа било још довољно делотворно и спречавало их је да свесно раде против интереса земље.
То се, међутим, мало-помало мења. Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта ја говорим - они згрћу богатство.
А ако сте пре рата и имали политичара који су, у свом већ странчарењем искривљеном духовном склопу, имали у виду само оно што су сматрали добрим за земљу, парламент вам је већ био преправљен људима који су само тражили личну корист у тим политичким страстима. Ваша скупштина већ није била израз народне воље. Тако су, током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика - профитера Велизара Јанковића, резервног официра, испословали да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначнијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницама у рату - парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружити онима који су се борили. Ти родољуби су били Алекса Жујовић и Драговић, а ниједан није припадао интелигенцији.
А какву су улогу одиграли ваши забушанти из Скупштине за време рата? Да ли су бар покушали да ублаже недостатак храбрости и родољубља обављањем неког корисног посла искључиво за добро земље и забораве приватне и презира достојне страначке интересе? Нису! Што је рат дуже трајао, то су они поново западали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим и на Крфу, приредили су свету кукавну представу отимања политичара о министарске фотеље док им отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на бојном пољу.
И ти чудновати посланици - забушанти једне ратничке и јуначке нације сматрали су да острво Крф није довољно удобно - а можда и недовољно сигурно - за тако заначајне људе попут њих. Копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, где би, онако добро плаћени као што су били, могли да воде још много лепши живот. Да, Скупштина је била потпуно бескросина, бар после повлачења преко Албаније, када је непријатељ заузео целу Србију.
А Ваши политичари - странчари избегли у Женеву, Париз, Ницу, Лондон итд!? Рат и невоље властите земље ничему их нису научили. Наставили су страначке свађе у земљама у којима су нашли уточиште. Својим домаћинима су тако кукавно приказивали како се браћа међусобно раздиру.
Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око "Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна, јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководилаца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: "Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и
26/3/2008 - А.РАЈС- ЧУЈТЕ СРБИ (И НАУЧИТЕ ПОНЕШТО) 2.ДЕО
Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате.
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших "интелектуалних градова".
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменици које су оставили ваши преци. Данас се она склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљив начин, своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некад град-мученик, ни дан-данас, десет година након ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садањих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање "пензија" које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника.
Доктор Рајс, човек који је волео Србију
Родио се у немачкој покрајини Баден, 1875. Отишао на студије у Швајцарску, где стиче диплому доктора хемије, затим на универзитету у Лозани, као доцент, оснива катедру фотографије, нарочито усавршавајућу примену фотографије и других техничких дисциплина у криминалистици и судству. Криминалистику специјализира у Паризу, објављује студију "Судска фотографија", којом стиче светски углед у стручним круговима. Постаје професор универзитета у Лозани. Пошто је објавио "Приручник техничке полиције", постаје водећи светски стручњак - многе владе отимају се да га доведу, да стручним саветима унапреди рад полиције и судова.
Као стручњака чији морални интегритет и способности признаје цео свет, позивају га у Србију, августа 1914, да као неутрални посматрач изврши анкетно истраживање о злочинима аустроугарске војске у Мачви.
Слушао је сведочења, отварао гробове, правио скице и записнике, прегледао лешеве и рањенике, снимао спаљене куће, губилишта, бомбардована и разрушења насеља... Његов извештај запањио је свет.
А он сам згрожен оним што је видео, али и одушевљен моралом српског народа, сам је себе прогласио за "швајцарског добровољца српске војске, друга величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара".
Пише бројне чланке у најзначајнијим европским листовима, пробијајући тадашњу "медијску блокаду" у којој се нашла Србија. Чланци имају снажан одјек, али му доносе личне компликације. Остајући привржен српској ствари, Рајс ради на збрињавању српских избеглица у Швајцарској, организује слање помоћи у Србију. Најзад, са српском војском повлачи се преко Албаније. На Солунском фронту одликован је орденом за храброст.
Пише дневник, књиге, сведочи о борби српског војника, често у првим редовима, у рововима. Дописник је многих листова - он сам, на пропаганди, постиже више него српска влада, њена надлештва, министарства, прес бирои и новинари.
После пробоја Солунског фронта, поново саставља стручне рапорте о злочинима освајача, поткрепљене аргументима и чињеницама које нико не може да оспори.
Нарочито велики одјек имају његови извештаји о зверствима Бугара у Сурдулици, Владичином хану, Врању, Лесковцу... баш као што је одјек имао и његов рапорт из Мачве, из Прњавора. После рата одлучује да се заувек настани у Србији.
Убрзо бива сасвим потиснут из јавног живота: његова жарећа правдољубивост више не одговара владајућим круговима нове државе, његове критике - жестоке - прилика у земљи, власт гледа попреко
Последње што је још могао да учини за Србију, којој је жртвовао блиставу каријеру, а која му је вратила крајњом незахвалношћу, био је рукопис "Чујте Срби" (објављујемо га знатно скраћеног, на основу књиге које су "Дечје новине" издале 1997.) који ће оставити у фијоци - да буде прочитан после његове смрти.
Последња порука Србима,
које је толико волео, „Чујте Срби“
Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако их Србија, која их је имала много у току велике олује, данас више нема или готово нема. (...)
А и, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили, колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују и производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате. Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдан непријатељ и која ће то поново бити једног дана, слави "цвет" ваше престонице који се дичи да је савремен. И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи.
Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу, а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо кад су вас током дугих векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису мане, није то ксенофобија. Међутим, они међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби и, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти.
Љубоморни су на од себе образованије, отменије и напредније странце. Неподношљиво им је кад морају признати да су ти људи изнад њих. Онда их мрзе, презиру, па ако им се не исплати да их отерају, изналазе све могуће начине да их прогоне. Ипак би им разум морао рећи да нације, на пример, француске нације или швајцарског народа - одавно слободних народа који су слободно могли да се развијају - нужно морају да буду напредније од народа који је имао несрећу да га вековима угњетава окрутни тиранин. Тек од пре неколико деценија Србија се могла развијати релативно слободно, а уистину је слободна тек од великог рата. Сви који је познају радо одају признање великом труду који је она уложила у развој откако је то могла да чини. С правом на то може да буде поносна, али, разумљиво, не може очекивати да се, радом од неколико деценија, изједначи са прегнућем које је вековима изискивано од земаља старих култура.
Уосталом, оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа. Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на неко достојанствено место. На жалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа ради на обарању тих моралних врлина српског народа дајући му лош пример.
Та љубомора касте зване "интелигенција" српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. "Отмено друштво" тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.
Љубомора ваше "интелигенције" се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај. Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај вештачки сјај брзо тамни пошто га не одржава права снага, која долази изнутра. Површност се показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На пример: видели сте у иностранству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховим стопама. Подижете зграде где камен замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што то чини швајцарски, француски или енглески
26/3/2008 - А.РАЈС- ЧУЈТЕ СРБИ (И НАУЧИТЕ ПОНЕШТО) 1.ДЕО
"Чујте Срби!"
• Из пера швајцарског хемичара и криминолога Рудолфа Арчибалда Рајса, изашла је 1928. године кратка књига под насловом “Чујте Срби!” Реч је о делу које подсећа на жанр књига-савета, какве су биле честе још од времена позне антике и раног хришћанства, а постале су део темеља просветитељске идеологије. Рајс, који је по рођењу био Немац, живео је у Швајцарској, по образовању је био хемичар, а по професији криминолог. За време Првог светског рата нашао се у Србији, где је после првих месеци рата спроводио једно истраживање (анкету) о аустро-угарским злочинима над цивилним становништвом
Др. Родолф Арцибалд Рајс
Како се у земљу честитости увукла одвратна корупција
Смрт Арчибалда Рајса, иако је био срчани болесник, била је неочекивана. После вербалних сукоба са једним министром - профитером (Капетановић) Рајс је пао - убијен речима које није могао да преболи. Последња Рајсова жеља била је да му се срце положи крај капеле на Кајмакчалану. У његовим папирима пронађен је рукопис на француском, са насловом "Чујте Срби!" Подсећајући на своју љубав према српском народу ("јамчио сам за вас пред светом, кад вам је било најтеже") своју тестаментарну поруку - чије многе речи и дан-данас остају актуелне - Рајс завршава питањем: Како је нација као што је српска,допустила да је подјарми "шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија презира достојних забушаната, профитера и зеленаша?" Верујући у будућност српског народа, позивајући га "да се пробуди", Рајс опомиње: "У вашим рукама је ваша судбина: блистава будућност или ропство!"
Чујте Срби! Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације.
Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао "чувајте се" и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. (...)
У набрајању ваших врлина нећу морати да вам говорим о ономе што ви називате “интелигенцијом”. Њоме ћу се позабавити тек у деловима посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не “интелигенција”.
Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство. Отимали су вам децу и од њих стварали јаничаре. Од своје сиротиње сте плаћали и добар "десетак" угњетачима. Ваши родољуби нису могли да трпе тај неподношљиви јарам па су потражили склониште у шумама, у које Турчин није смео да крочи. Били су то ваши хајдуци, духовни оци оних који су остварили повлачење преко Албаније, Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Ти дуги векови под јармом су у вашем народу оставили трајан печат. Тиме је он стекао дивне врлине, али и велике мане, а сачувао је и те врлине и те мане.
Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у готово свим биткама великог ослободилачког рата. Видео сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама.
Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, нарочито у почетку рата, услед недостатка наркотика нису ни успављивали.
Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих.
Да бисте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, готово исто толико делотворно средство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Истина, ви осећате, попут сваког човека који заиста размишља, да постоји нешто неодредљиво, нешто сувише узвишено да би се појмило, над нама, нешто што наткриљује свет и управља њиме. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш "бог" носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа. (...)Ваш народ је гостољубив. У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.
Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства.
Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.
Народ вам је поносан, али не и охол. Тај понос није мана, већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај понос је, напросто, поштовање сопствене личности. Лоши људи га немају. Они су само охоли.
Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богаствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом "интелигенцијом", спречавају вас да то постигнете.
Погледајмо сада мане вашег народа. Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења!
Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у парлогу савршено обрадиве, понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима, и то не увек, пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно, исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале жита, које бисте скупо продавали земљама према којима природа није тако дарежљива.
На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак у израженијој мери. Пре свега, зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, они долазе у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду "чиновници" јер мисле, у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.
Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне енергије објашњава на два начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот.
Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштеним радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају "интелигенцијом земље". Тако сте обистинили Бизмаркове речи који је, када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године, рекао: "Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа."
Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате.
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уостал&
Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.
Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интели
16/12/2007 - ЈУСТИН ПОПОВИЋ- СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ
СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
ИСПОВЕСТ
Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.
По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем израдостиу радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .
А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .
Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Затосу очизамагљене одсуза, а срце разривено од уздаха. Болне су мизенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијенапелином,пресићеначемером.Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . .
Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледауменеизсвакествари,зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?
Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечионештоштојетрајнокаобесмртности огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно &#
