Immortal

Четрнаест векова пре рођења Господа Исуса Христа, у Египту је испевана химна Сунцу које „живот заповеда”. Оно је тада било врховно божанство. Као и данас, даривало је светлост и топлоту. Без њега семе није клијало, а људски ум није могао да замисли да постоји други господар живота на Земљи.

Спаситељ је на Преображење засјао над гором светлошћу Сунца. Пресвета Мајке Божја оплакује распетог сина. Пророци, најављујући рођење Месије, постоветили су његову моћ са Господом невидним и приписали му стварање света и пре но што је Сунце постојало. Кад је распет Његов Јединородни Син, противници су га овенчали трновим венцем.

Од суза Богородице, палих на земљу, процветали су у цвастима румени сузни цветићи, заносног опоја мајчине Душе. Отада на Земљи расту Исусов трн и Богородичина суза, као сећање на распеће и оплакивање Сина Божјег.

И наше жене негују свето растиње да им буде пред очима кад их опседа бол и жалост, кад им је претешко да поднесу губитак који се ничим не зацељује. И трн и сузу особито поштују жене вернице, блиске Цркви. Чим започну разговор са мајкама осталим без јединца, изгинулим у ратовима или несталим на незнаним путевима земље и воде, и саме се расплачу над туђим судбинама.

Од свих прича о женама које су родиле децу љубави после болних година ишчекивања, особито је казивање о гледању ореола.

У сеоским насељима, младе жене верују да је посебно Неба предео узнетог Сина Божјег, а да се у сјају пуног Месеца огледа Богородица са Његовим ликом у наручју. Оне се тада моле зарном ореолу да обасја и њихову Душу и испуни им највећу жељу, да породом украсе свој дом.

Било је то давно, у времену у којем нисам ни слутио да ћу писати о необјашњивом, да ослушкујем раст и процват биља и трагам за оним што је предато у знање одабраним особама. Више се и не сећам где сам слушао казивање о гледању ореола, у ком крају Сербие, али сваку реч упамтио сам као посебно откриће нечег што се често гледа, а никад не види.

Реч је о жени којој су деца стално узмицала: трудноћа јој се није држала, крварила је преко зачећа, а болни одливи бацали су је у очајање, одузимали јој снагу и разум. Шта све није чинила да умилостиви силе природе и божанства коме се узносе молитве! У башти, и свуда око куће, гајила је биље, а на тераси, пред улазом у дом, са посебном љубављу неговала је Исусов трн и Богородичину сузу.

Од трна је сплитала венац и стављала га себи на главу, да јој у коси блистају црвени цветићи, а преко чела везивала повијушу цвасти сузног отицања, да плаче над њеним лицем. Дању се молила Сунцу, а ноћу је пратила пун Месец, од појаве на Небу до залаза изнад видљивог превоја Земље, непрестано гледајући слику обриса Богородице, мајке са дететом. Све јој се чинило да је то она сама. Јасно је видела како из зарног ореола силази пред кућну капију, носећи прворођеног сина.

„За друге снове нисам знала” причала ми је та жена, држећи дете у наручју. „Ни данас ми ништа друго не долази у сан осим Богородице са њеним Младенцем. То никоме до сада нисам причала. Кад сте изненада дошли и назвали ме по имену, учинило ми се да једино ви знате моју тајну.”

У то време нисам ни чуо ни видео да постоји Исусов трн и Богородичина суза. Питао сам је откуд јој цвеће са тако необичним именима.

„Једино је моја свекрва знала колико чезнем да родим” одговорила ми је. „На дан Мале Госпојине, отишла је некуд од куће. Нико није знао где се запутила. Три дана није се оглашавала. После се вратила са торбом пуном биља. Дала ми је то што је донела.”

„Док се не измучиш као Исус, и не исплачеш као Богородица, нећеш моћи да родиш” рекла ми је шапатом. „То су биле њене једине речи. И мени и њој учинило се да се онај зарни ореол Месеца примакао нашој кући.”

Много година касније, путујући по Сербији, кад сам већ знао да поред лечног постоји и магијско биље, дало ми се да чујем под рудничким небом причање да је трн мучеништво сваког човека, а суза плач сваке мајке.

„Нигде на свету” причало се те ноћи поред ватре „нема жена, као код нас, које рађају једно дете. Само се код нас верује да јединац има ту моћ да наследи родитеље и надживи њихово име.

Обмањује се наш народ, иако зна да нема насеља у којем се по реду умире. Шта ће милостивом Богу рај по којем ходају старци и старице? Какав би изгледао Судњи дан кад би само они сишли на земљу?”

Један од ноћника испричао је о јединцима причу, достојну записа. У два светска рата и једном домаћем осветном убијању, три пута су се у недељној кући женили потомци пред полазак у војску. Ниједан од њих главу није сачувао, али сваком се семе запатило у новом рађању синова.

Прочуло се то надалеко, па више нико није хтео да удоми кћер под њихов димњак. Три пута у различитим временима, туђе кћери су остајале удовице са синовима у наручју. Њихово мучеништво, као и мужева на бојишту, било је препуно искушења и неизвесности. Да ли да се преудају и оду из најбогатије сеоске куће, да туђин буде очух њиховом детету, или да остану у кући чије је презиме носио њихов јединац и до смрти трпе живот без мужа и љубави?

Верује се да је њихову постојаност у оданости изгубљеним мужевима сачувала свијена цваст Богородичиних суза, сплетена око Исусовог трна. Плакале су док им синови нису одрасли и схватили да немају ни оца, ни брата, ни сестру. Све те нежности једино су им мајке кроз причање преносиле.

„Али њихову патњу једино су они осећали” рекао је човек на крају свог казивања, гледајући према пуном Месецу. „Трећи син из те куће, већ зашао у године нежења, довео је девојку издалека, да ништа не ради, само децу да му рађа. Она му је родила двојицу синова да имање преполови, и две кћери, да туђе куће срећним учини. У свим тим кућама и данас Богородичина суза опомиње народ за губитком јединородног сина.

Богородичина суза - Хоја Карноса- обичаји и

O blogu

Blog Hosting

Novo objavljeno

Kategorije postova

Blog Prijatelji

Ostali linkovi