nisam mislila da ću ovdje ostaviti komentar :-) dobro te našla pošto i bezazleniji film progledam kroz prste a kamo li nešto što se zove horor....nooo E.A Poe...taman i tužan ili samo dubine srca i uma njegove? ....tko bi znao, ja mislim da je fenomenalan i ovom i drugim svojim pjesmama.

Kao sto kazes I taman i tuzan, ponekad shvacen, a vise puta ne. I zaista je fenomenalan. Sva njegova dela...
Imam jednu malu zbirku prica, kao i roman "Avanture Gordona Pima". Savrseno, avanturisticka prica zavijena misterijom na samom kraju....
Puno hvala na lepim recima i na javljanju.
Pozzz.
Dragon

Ama, pesma je odlična, samo, po mom dubokom uverenju postoji mnogo lepši prevod. Evo jedne strofe:

Prozorsku otvorih kuku, kad - uz lepet i uz buku
Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše.
Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane.
S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže.
Sleti, sjede, ništa više.

I sledeće:


Ovaj stvor u crnom plaštu nasmija mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
"Nek ti kresta jadno visi", rekoh, "kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže.
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?"
Reče Gavran: "Nikad više".


I tako dalje, i tako redom.

Uh zaista fenomenalno. Gde si skinuo taj prevod t.j. kako do njega doci?
Ja sam ga pronasao na Wikipediji....
Puno ti hvala na javljanju...
Dragon

volim njegova dela ,,Leanin grob,, inače postoji priča da ga je grobar koji je održavao njegov grob tri puta zatrpavao pa je jednom u strahu rekao,,gospodin Po nema nira ni na onome svetu,,

G A V R A N

Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći,
Čitah crne, prašne knjige, što prastaro znanje skriše;
Dok sam u san skoro pao, netko mi je zakucao,
Na vrata mi zakucao - zakucao tiho - tiše
"To je putnik", ja promrmljah, "koji bježi ispred kiše",
Samo to i ništa više.

Ah, da, još se sjećam jasno, u decembru bješe kasno,
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu riše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od djevojke anđeoske, od Lenore rastaviše,
Ah, nje sad nema više.

Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Od ranije nikad znani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
"Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više".

Ohrabrih se iznenada, ne oklevah više tada:
"Gospodine, il' gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nježno kucat' znate,
Tako tiho i bez snage, vaši prsti vrata biše
Da sam sanjiv jedva čuo". - Tu se vrata otvoriše -
Mrak je tamo, ništa više.

Pogled mrak je prodret' htio, čudno zastrašen sam bio,
Sumnjajući, sanjajući, sni mi paklenski se sniše;
Nedirnuta bje tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
"Lenora", šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.

Kad u sobu ja se vratih, celom dušom ja zaplamtih:
Nešto jači neg' ranije udarci se ponoviše.
"Sigurno", rekoh sebi, "to je na prozoru sobe moje;
Pogledaću trenom šta je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno srce! Da vidimo kakve se tu tajne skriše. -
Vetar to je, ništa više.

Prozorsku otvorih kuku, kad - uz lepet i uz buku
Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše.
Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane.
S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže.
Sleti, sjede, ništa više.

Ovaj stvor u crnom plaštu nasmija mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
"Nek ti kresta jadno visi", rekoh, "kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže.
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?"
Reče Gavran: "Nikad više".

Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit' mog'o,
Premda nejasne mu reči malo tog' mi razjasniše.
Al' priznati mora svako, ne događa to se lako
Da živ čovek gleda tako pticu što se nad njim njiše,
Životinju ili pticu, nad vratima što se njiše
S tim imenom "Nikad više".

Ali Gavran, sedeć' tamo, reč govori jednu samo,
Ko da duša mu i srce u tu jednu reč se sliše.
To je sve što on mi reče - dalje krila ne pokreće.
Tad moj šapat mir preseče: "Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše."
Tad će Gavran: "Nikad više".

Dok ja stajah još zatečen - odgovor bje spremno rečen.
"Nema sumnje", rekoh, "ova reč je samo trica, ništa više,
Od nesrećnog gazde čuta, kojega je sudba kruta
Pratila duž njegova puta, dok mu sve se pesme sliše
U tužaljke puste nade, koje teret u se zbiše,
Od 'nikada-nikad više'."

Al' taj stvor u crnom plaštu još mi u smeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gde se Gavran njiše,
Na baršun mi glava klone, a ja mislim misli one,
Stapam mašte tužne, bolne; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudbu piše
Grakćuć' stalno: "Nikad više".

Sedah tražeć' smis'o toga, ne govoreć' niti sloga
Ptici čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć' misli bolne, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, kojim svetlo sjene riše.
Naslonit' se na taj baršun, kojim svjetlo sene riše,
Ona neće nikad više.

Vazduh tada k'o da gušćim stade, na me neki miris pade
K'o da anđel lakih nogu kadionik čudni njiše.
"Ludo", viknuh, "to su glasi, Bog će jada da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij nepenthe da u srcu zaborav Lenoru zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više".

Zli proroče, ne znam pravo da l' si ptica ili đavo,
Da li te je Satan posl'o il' te bure izbaciše
Sama al' ne zastrašena, u tu pustu zemlju sjena
U dom ovaj opsednuti - zaklinjem te, ah, ne ćuti,
Reci, reci ima l' melem jada što me izmučiše?"
Reče Gavran: "Nikad više".

Zli proroče, ne znam pravo da l' si ptica ili đavo,
Al u ime Boga po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l' ću u Edenu
Zagrliti svetu ženu od koje me rastaviše,
Anđeosku tu Lenoru, od koje me rastaviše?"
Reče Gavran: "Nikad više".

"Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!" Tad ustadoh,
"U oluje divlje beži, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavi niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga - usne same dovršiše -
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovde zbriše!"
Reče Gavran: "Nikad više".

I taj Gavran, ćuteć samo, još je tamo, još je tamo,
Na Palade kip je seo, što se iznad vrata diže,
Oči su mu slika prava zloduha što sniva, spava,
Svetlost, što ga obasjava, na dnu njeg'vu sjenu riše,
Moja duša iz tih sjena, što mi celu sobu skriše,
Ustat' neće - nikad više.


Ovo je iz jedne stare, prašnjave antologije, ustvari - iz dve: jedna je hrvatsko izdanje (Sto pjesnika svijeta, čini mi se da je prevod od Šoljana), a jedna je srpsko (bez naslova, a prevod je čini mi se od Bože Šćepanovića, ako se ne varam). Pa, da priznam - i ja sam tu nešto karabudžio, ali samo neke sitnice.

:-)))))))

Tomislav;
Predivno. Predpostavio sm da je iz neke stare antoligije ili neki stari oprevod, jer su tada jos i gledali na kvalitet prevoda kao i na kvalitet dela, dok danas.....
Puno ti hvala na prevodu, sacuvacu ga....
Dragon