Da te ne provociram, molis me, Nije fer, sapuces i ja nasedam na pateticnost u tvom glasu i istinskom nedostajanju koje ne mozes da sakrijes pred najsitnijom provokacijom. Pozelim u trenutku da ti ispricam najlepsu pricu koju ovi prsti mogu da nakuckaju, najtuzniju pricu koju ova podsvest moze da rezira iskljucivo po istorijskim cinjenicama; najiskreniju pricu kao reflekciju svih neostvarenih zelja i neodsanjnih snova iz kojih proizadje vlazno oko i dlan koji bridi. A usne naduvene kao da su flautu svirale cele noci...
Leto je i ja moram da pobegnem od gradske buke i smoga. Danima trazim destinaciju koja ce zadovoljiti moja iritirna chula. Mir, miris mora i azur koji je nijansiran  tvojim pogledom, je sve sto mi treba.
Sama u bungalovu na plazi, sedim u hladu cempresa i ne razmisljam. Prepustena trenutku u kome nema nikakvih dogadjanja, jednostavno plutam po vremenu koje besni zbog svoje prolaznosti i moje staticnosti. Bezobrazno je vreme, naviklo da ga vazda jurim i uzaludno produzavam, odjednom ne moze da me podnese ovako mirnu. Tek odnekud dopirja neki povetrac dovoljan da mi odvoji malo kosulju od tela. Skidam se i krecem ka moru, savrseno mirnom kao moja dusa, a opet sa ko zna chime sve u sebi; opasnosti, prijatna iznenadjenja, nesvakidasnje lepote i unikatni biseri...
Vrelu kozu mi preseca hladna voda i jezim se, bas kao onda kada si mi pricao kako, gde i sta. Secas se, moras se secati, provocirala sam te danima, nocima, mesecima da mi pricas sta bi mi, kako bi me i gde bi me. I ja sam se smejala zadovoljno, uzivajuci u tvojoj kreativnosti i masti, uzivajuci u tvojoj paznji i obozavanju svega onog sto jesam, a sto mnogi nikada ne uspeju da vide.
Uranjam i  za trenutak uramljujem u svoju svest lepotu spajanja nespojivog, spoj tecnog i cvrstog, hladnog i vrelog, osecam kako mi se so lepi za kozu i izvijam se u svoj svojoj duzini svesna svoje samoce i izolovanosti od svih i sveg. Varam te sa morem i znam da osecas da tog trenutka nisam tvoja. Dlanovim trazim dno i napipavam glatki kamen. Izranjam ga kao najvrednije blago i gle chuda - kamen u obliku srca zavrsava na mojim dlanovima. Stojim u vodi do struka i gledam oko sebe; mozda je to neki znak?
Vracam se do svoje lezaljke i trazim kosulju koja je par minuta pre toga bila tu. Nema je. Uzbudjenje umesto  straha, preseca mi stomak i ignorisuci bol od vrelog peska na tabanima, krecem prema kucici. Ulazim lagano dok kapi padaju na pod kao da se klanjaju mojoj hrabrosti. Lezis na mom krevetu sa kosuljom u rukama i posmatras me. Usne mirne, oci se smeju - Dosao si. Kako si uopste uspeo da me pronadjes kada ni ja nisam znala gde sam? Cutim i prilazim, svesna promene tvog pogleda i prihvatas me bez reci kao orden koji se posle krvavih bitki dobija, kao secanje koje ne mozes da izbrises iz glave, kao proslost koju ne mozes da promenis.
Opkoracujem te i privijam se uz tebe zeleci da osetim istinitost tvog prisustva, da udahnem blagi miris duvana sa tvojih usana i svezinu nakupljenu na ludackim nadmorskim visinama, sa tvog vrata. Naslanjam glavu na rame i poklanjam ti se kao arheolosko nalaziste - istrazujes me, sasvim polako, odjednom svestan potrebe da me ocistis od soli. Lagano me spustas pored sebe i mazis vlazni obraz; sad se usne razvlace u blagi smesak, a kontrast ociju mi spusta kapke i dok tvoj jezik pronalazi put do svih mojih bolova. Lecis me laganim pokretima, prebrojavas pore koje ispustaju miris mora i izludjujes me svojim uzivanjem u meni dok tiho se smeskas na moju molbu da me uzmes, odmah i bez cekanja, da me ispunis i tako ostanes jos deset mojih sanjanja...

Ako se znamo iz proslog zivota, onda sam ja bila kraljica, a ti dvorska luda.
Zabavljao si me i voleo potajno, dok sam ja vodila zivot od koga se tebi ledila krv u venama. Nikada se nisi smejao, samo si iscrtanih usana izvijenih u crvenom luku, skakutao oko mene i glupirao se ne bi li mi  otrgnuo misli od problema. Tek ponekad bi mi se sklupcao pored nogu i zapanjio me svojom potrebom da me zastitis bezuspesno i svojom slaboscu mi uneses odredjeni mir, nikako shvatljiv i apsolutno nerazumljiv. Nisi govorio niti si usne micao. Uglavnom si ocima pricao najsmesnije price ukrstenog pogleda i rukama objasnjavao pojmove koje sam nocima posle toga sanjala.
A onda sam jednog dana emotivno klonula u sred tvoje predstave.
Pustila sam suze da liju ne obaziruci se na tvoje zabrinute poglede koji su iz trenutka u trenutak, menjali nijansu sive i  pretvarali zabrinutost u neznost, tako potrebnu i zeljenu. Stajao si pored mene neprimecen i nenapadan u toj smesnoj odeci i brisao mi suze svestan da ne mozes da pomognes promeni moje ispraznjene duse. I onda, sasvim nenadano, spustio si namazano lice tik do mog i poljubio me uvostenim usnama izlivajuci svoju pozudu u moju usnu duplju i ujedno chupajuci tugu iz moga srca. Ne razmisljajuci o trenutku, prepustila sam se emociji koja krila se ko zna gde, osakacena i naruzena, skoro istrebljena iz svega onogo sto ja jesam . Ljubav...
Morali smo zavrsiti ispod baldahina, isprepleteni i umazani bojama sa tvoga lica, koje slivale su se niz moje butine i vrat. Ostavljao si po meni trag jarko crvene boje i labudje bele trake koje cinile su moje telo savrsenom podlogom za jedno remek delo stranca pod maskom. Morala sam ti dati sve ono davno potisnuto i zgazeno u meni, a ti si morao prepoznati  potrebu da samo na par sati  Ja budem Tvoja luda, zaduzena za izmamljivanje osmeha sporim pokretima tela.
Morali smo biti epicentar neke ljubavne price koja zavrsila se tvojom odmazdom iz moga zivota, jer ja jesam sa tobom varala kralja jake drzave, koji u  tom periodu bese nestao i sumnjalo se da je poginuo u poslednjoj borbi za jos jedno parce ilove zemlje.
Dok se Kralj borio za neplodnu zemlju, ti si se borio za poslednju plodnost u meni. Plevio si korov u mom srcu dok sam ja bacala semenje najdivnijeg cveca, u tvom. Morali smo se voleti ludacki jako i grabiti svaki slobodan trenutak da se spojimo i osetimo mirise i sokove jedno drugog, pregladneli i predugo skrivani pod maskama, bojama i dragim kamenjem i nadmenoscu koja me je i sacuval svih tih godina krstaskih ratova. Morala sam uzivati u tebi tek pola koliko ti  u meni dok izvijam ti se pod rukama i tiho jecim da nikada ne izadjes iz mene i ne prestanes da mi radis Bas to, rukama. Svaka pora te je upila. Nocima smo se morali kriti pod ogromnim krosnjama dvorskog parka, cije grane su cuvale hiljadu i jednu Seherezdinu tajnu zanimljivih prica koje odrzase je u zivotu. Ko zna koliko se ljubavnika krilo bas tu, bas tako kao mi, ali samo zeljni drugog tela, dusa praznih kao presuseni bunari.

Morala sam te voleti jos dugo posle kraljevog povratka i cuvatit te kao najvredniju tajnu.
Morala sam od tebe biti ludacki voljena i cuvana kao malo vode na dlanu...
Jer nemoguce je za jedan zivot zavoleti ovoliko...

 Treba mi zaštita od tebe.
Nadam se da znaš to. Jer ja ne mogu sama da se zaštitim od tvojih reči koje me jure, ganjaju neumorno, oblikuju svest i deformišu podsvest svojim simboličnim nametanjem žuljavog grumena ljubavi.
 Ponekad mi je smešan tajni plan podzemnih tunela ljubavi koji zacrtan tamo negde medju zvezdama čeka svoje ostvarenje i čeka, mene da konačno podjem pravim putem. Ili sam možda na pravom putu ali ne znam, odbijam da znam kao što si ti mene odbio ono jednom davno. Sećaj se toga i navali glavu na šake. Prošlost se promeniti ne može, a uporno se vraća kroz tužno sećanje i noćne more zipovane u oznojenim, zgrčenim telima...
A samo sam želela da me voliš kao što sam ja tebe.
Ma koliko to patetično zvučalo.
Samo sam želela da u jednom jedinom zagrljaju pronadjem sigurnost koja bi mi dala snagu da istrajem u svemu što je neminovno, a previše rizično. I zagrlio si me. Ali si ustuknuo. Umislio si da nismo jedno za drugo i povukao se korak unazad.
I šta sam mogla...
Okrenula sam ledja i tražila razlog da te zaboravim. A onda kada sam našla razlog da te zaboravim, taj razlog mi je dao novi razlog da te mrzim. Ali ja to nisam mogla...
Čitala sam slovo po slovo i reč po reč sasvim polako. Varila sam svako tvoje ruženje mene u Njegovim očima, a znala sam da on likuje i jedva čeka da mi pokaže sve to da bih me napokon imao samo za sebe. Osećao te je u meni. Bio je strpljiv. Pokušao je sve i uspeo je samo da mi nametne trenutnu ravnodušnost. Ništa više. Preduboko inputiran nisi mogao da se otkloniš običnim skalperom. Ostao si sklupčan tamo negde duboko u meni i ja sam te osećala svaki put kada srušio bi mi se svet. Jednostavno bih i ja potonula negde duboko unutar sebe i našla te tamo kako me strpljivo čekaš. Ćutali bi tako danima glave naslonjene jedna na drugu, sve dok ja ne bih utonula u san i ponudila ti usne vec otekle od prevelike koncentracije soli slivene iz oka.
I ti bi onda počeo da me ljubiš...

Razlivaš se po meni kao sunčevi zraci i tamniš me svojom nežnošću, goriš i sagorevaš dok istog trenutka sa najdubljeg dna počnem kao feniks iz pepela da vaskrsavam u fantastičnom orgazmu iskrenog Volim te...

  Otišao si iznenada. Bez reči. Jednostavno si nestao tog poslednjeg dana na jezeru. Svojim nepojavljivanjem si jednostavno, promenio boju jutru i mom licu izgled. Ni jezero nije više bilo srebrno i primamljivo svojom dubinom. Pesak je boleo tabane, a sunce je iritiralo prenapregnute oči koje su pokušavale da te ugledaju kako dolaziš odnekud, sav užurban jer znaš da te čekam. Vetar koji je hladio kožu, prijao bi da si tu kraj mene, da mi usporeno nanosiš losion sa zaštitnim faktorom, jer ti me jesi štitio. Od svega. I svih. 
Negde u stomaku sam osećala da si već daleko, da si još sinoć posle vodjenja ljubavi prelomio u sebi i rešio da nasilno završiš sve ono što je spontano počelo. Da li ljubav uopšte može da se isplanira? Osećala sam po načinu na koji si me gledao dok sam se skidala i prilazila ti. Osećala sam po načinu na koji si me mazio, dugo, dugo. Prelazio si dlanom preko moga tela fantastično sporo, čineći potkožno tkivo užarenom lavom koja greje krv. Tek ponegde bi vrhovima savršenih prstiju pravio krugove ili prave linije čineći da glasno uzdišem i molim da me ispuniš. Ali ne. Strpljivo si memorisao moje telo i svaku njegovu nepravilnost po prvi put sebično uživajući u sopstvenoj želji. Primetila sam mikron tuge u tvom pogledu, ali pomislila sam da je to zato sto imamo samo još jedan dan. Još jednu noć. I prepustila sam ti se. Dopustila sam ti da se igraš i zavodiš me iznova, da me opijaš i hraniš svojom očiglednom potrebom da me imaš celu i samo za sebe.
Po stomaku si iscrtavao čitavu baštu retkog cveća dok je samo bršljan uspuzao do nabreklih dojki željnih tvojih usana i jezika. Gledala sam te dok ocrtavaš krugove oko skamenjenih bradavica i molila da osetim težinu tvoga tela koja će znala sam, doneti olakšanje uzavreloj unutrašnjosti i trenutnom anestezijom me isključiti iz ovog sveta, sa ove planete, iz ovog života. To je trenutak u kom bi me imao celu. Samo za sebe. Glasnim uzdahom poklonila bih ti se u kompletu.

  Ali ti si se izgleda baš toga i plašio. Prevelike želje ponekad plaše, moram da se složim. Nemogućnost ispunjavanja tih želja boli. Ali, kako živeti sa činjenicom da nismo ni probali ?
U trenutku dok sam stavljala naočare za sunce, već umorna od čekanja i iščekivanja, izgorena d podnevnog sunca i oguglela na bol u duši koji uvek bude uspešno izlečen ravnodušnošću, shvatila sam stih koji mi do tada nije bio jasan:

  " Što ne boli, to nije ljubav ... Što ne prolazi, to nije sreća " , nasmejah se samoj sebi i nadanjima da ipak grešim, da ipak možda spavaš iznuren onim nesebičnim davanjem svakog atoma sebe i primanjem moje celosti. Na trenutak sam pomislila da si shvatio ogromnost moje ljubavi i spremnost moga pripadanja, pa si jednostavno pronašao spokoj za kojim si tragao od prvog trenutka kada smo se sudarili i kontaktom naneli bol jedan drugom. Ali ne...

  Otišao si dok je krevet još uvek bio topao od naših tela. Otišao si sa mirisom moje kože u vazduhu, sa mojim ukusom u ustima i ispunjenom željom u srcu.
  A kazala sam ti da je moja celost zastrašujuća...

Ima jedna šuma, iza jedne kuće, čini se obična kuća i obična šuma.
Tu ja pobegnem od stvarnosti.
Imam jednu zelenu fotelju koja mi služi samo za maštanje. Uvalim se u nju i dopustim ti da pridješ sasvim blizu. Toliko blizu da se naježim od tvoje blizine i topline koja ti isijava iz kože.
Toliko blizu da ti čujem šapat u kome mi govoriš o nedostajanju podjednako turobnom kao tantalove muke. Tantal? Ne ličiš na njega, smeškam se, Nije on posedovao tvoj šarm, šapućem i privlačim te bliže. Posmatraš me ćuteći, nemirnim pogledom pokušavajući da me obuhvatiš celu.
Ta Celina te je mučila od početka. Znam, zeznuta je to stvar, ali zar ne misliš da je nerealno tražiti od nekoga Celost? Zar ne misliš da je nemoguće imati nekoga u celini celosti jer to bi onda bilo posedovanje...
A ja ti šapućem dok ti rukama približavam glavu svojoj, da ti ne želiš da me poseduješ kao vrednu stvar. Ne podnosim plišane, zatvorene kutije. Generalno ne podnosim zatvoren prostor - vazduh je ono što mi treba i bilo Šta ili Ko, ometa to, biva odstranjen.
Tebe bih morala hiruškim putem da odstranim iz sebe.
Toliko te ima i tako progresivno napreduješ, da ponekad pomislim oboleću ti od preterane potrebe da me Imaš bilo gde , bilo kada i bilo kako. Samo da me imaš. Da ti se stvorim u rukama, da me čvrsto držiš bez ikakve tendencije olabljivanja stiska. Da osetim tvoju potrebu za mnom.
I sasvim spontano, u toj mojoj zelenoj fotelji, naslonim glavu na svoje levo rame, nakrivim je - ti bi kazao - i osetim ti ruke. Pokušavam da nateram maštu da pogodi tačnu putanju tvojih ruku po mome telu. Svakim delom kojim prodju, nastane uzavrelost koja ne može da se kontroliše. Negde ti stisak bude jači, negde slabiji, negde bolno nežan, negde ispitivački, a onda se ipak cela pažnja ka mojim usnama usmeri.
Ja već žmurim, oblizujem usne osećajući marinirane trešnje kako mi prevlačiš preko gorenje, a odmah zatim i preko donje usne. Jezikom pokušavam da uvučem jednu trešnju u usta, ali ti se igraš. Ne dozvoljavaš mi. Spuštaš mi trešnju sa koje curi slatkasti sok, niz bradu pa sve do ključne kosti. Ulepiš me u slatkasti sok kao da želiš da me karamelizuješ i obezbediš svoju dnevnu dozu slatkiša, do kraja života.
Igra je završena.
Sad te želim samo na jednom mestu.
Tamo gde nikada nisi bio...
U meni.

Odukao si me u tišinu koja će me zadiviti,opustiti i poslužiti me na srebrnoj tacni. Tebi.
Odvukao si me na kraj sveta u crno bele sene svega onoga sto zuvek želim da ostavim u dalekoj prošlosti. I sakrio me.
Preneo si me iz jedne dimenzije u drugu. Svojim pogledom.
Sakrio si me iza providnih tkanina satkanim od paučine zlatnih pauka koji predano su noćima tkali po tvojoj molbi. Za mene.
Ostavio si me obavijenu tako, i izgubio se u mraku. Želeo si da mi dočaraš osećanje sa kojim si ti živeo svaki put kada sam ja  nestajala negde   daleko iza   horizonta. Želeo si da osetim nemoć da promenim bilo šta, da odganam nesigurnost koja kao embrion nedostajanja Tebe, buja u meni. I boli me.
Ostavio si me da u tišini napokon do mene dopru sve tvoje potrebe tihim jecanjem oblikovane u haluciono  mrmljanje.
Ostavio si me da osećam miris poljskog cveća koje gnječio si mojim telom desetine, stotine, hiljade puta dok napokon sa zorom ne bi usnio bezdan. Iz  koga samo dopire moj šapat.
Ostavio si me na milost i nemilost pažljivo tkanoj providnoj tkanini, koja uvijala mi se oko tela zbog nečujnog vetra, izvijala me, opijala, činila da odjednom, ničim izazvana, osetim potrebu za podatnošćuTebi.
A onda si bez najave jednostavno uslišio sve moje neizrečene molitve da baš tog trenutka, baš tu, baš tako udješ u mene.

"Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju "

Nabubrim sva kada pomislim na tvoje ruke. Zasenim najsmelije fantazije razmišljanjima o tebi. Tražim te pogledom na svom telu dok izvijam se u luk strasti, osećajući tvoj dah na mom potiljku. Oblizujem nabrekle usne ponizno ponudjene iluziju stvorenoj jednim snom, jednim glasom koji prožima mi kičmeni stub. Već odavno odomaćen na mojoj naježenoj koži, lutaš po meni kao mesečina po savršeno mirnom jezeru. Tražiš odgovore, postavljaš pitanja, istražujes mi pore, zavlačiš se u najtamnije delove koji mame te svojim mirisom i uzbudjuju te svojim ukusima koji skriveni čekaju tvoje kvržice da ih osete.

Budim se u agoniji nedostajanja i neostvarenosti tih fantazija koje gube me redovno, u hodnicima želje po kojima puzim i u kojima tražim poznata tamna mahagoni vrata, sa ogromnom čeličnom kvakom; vrata iza kojih pronaćiću tebe kako sediš i čekaš da udjem tiho, na prstima, obavijena crvenim ešarpama koje bez šuma se vuku za mnom, sasvim tihog uzdaha koji ćeš ugušiti ugrizom ne bi li preventovao nežnost u dahu, da probudi ti emociju koju čuvaš za , neku bolju, neku nežniju, neku pitomiju, neku...drugu.

"A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja"

Nedostaje mi mir koji imam pored tebe.
Nedostaje mi da me skloniš od buke, stisneš u sebe i celom svetu kažeš: " Odjebi!"
Pomisliš, " Ja imam nju" , nasmešiš se i poljubiš me u očni kapak spokojno spušten.
Smiruje te moje ravnomerno disanje. Posmatraš me dok spavam, premorena, iznurena, ispijena, i ramišljaš da li te sanjam...
...a ja se izvijam na krevetu, kao mačka željna maženja i radoznalo posmatram tvoje prste pretvorene u četkice. "Slikaćeš me?" , pitam.
" Oslika ću te" .
Ležim mirno i prepuštam se tvojim rukama da me oslikaju stanjem tvoje duše. Osećam  po ledjma pokrete koji kao da ocrtavaju medje najdivnije livade.
Bulke....
Volela bih da ponesem na ledjima polje crvenih bulki.
Volela bih onda da mi oko vrata iscrtaš svoju šaku.  Znaš onako kao deca kada u spomenarima iscrtavaju svoju šaku, nesvesni brzine prolaznosti.
Preko pršljenova predji korovom.
Najlepši je korov koji plevim iz tvoje duše. Udišem ga satima kada ga počupam, a onda, žalna da ga bacim, zasadim ga u svom srcu; neka se širi taj deo tebe. Meni ne smeta.
Ruke ti klize niz zadnju ložu i osećam kako leptiri plešu po mojim nogama, sve do članaka oko kojih si mi napravio venčić od belih rada i maslačka.
Ljubiš svaki cvet, svaki list, svakog leptira i nastavljaš da stvaraš savršenstvo baš tu, na mojoj koži.
Okrećeš me lagano i  na grudi mi sleće jato rajskih ptica koje silaze žedne sve do ispod pupka sa koga činiš vodopad u slapovima da nestaje tamo gde počinje Ljubav.
Širom otvorenih očiju posmatram te kako nestaješ iza vodopada i oslikavaš u meni nepodnošljivu lakoću postojanja samo za tebe. Samo tog trenutka.
       ...budi me topli poljubac i čujem sebe kao iz daljine, kako uzdišem i pripijam se uz tebe. Opet si me čuvao...

Puziš do mene preko svilenih prekrivača koji pokušali su da nas razdvoje na jedan trenutak. Sklanjaš ih,
odbacuješ,
ljubomorno kidaš sa mene tkaninu koja zauzima tvoje mesto u mom medjunožju.
Pravim se da te ne čujem, a svila koja klizi alarmira na tebe; pravim se da te ne vidim, a kroz trepavice te posmatram kako mi prilaziš; pravim se da spavam, znajuci da ćes me pažljivo svojim telom obujmiti i zauzeti identičnu pozu fetusa, kao i ja. A onda će ti ruka krenuti ka mojim grudima. Poželeces samo da ih osetiš u šaci.
Puls će me odati.
Puls, koji će ludački udarati ispod dojke.
I znaćes da te osećam, da sam te čula i kroz trepavice spazila. Znaćeš da zavidnom samokontrolom još uvek dišem ravnomerno.
Moja detinjasta igra ukrašće ti osmeh tek jedan tren pre nego načiniš samo jedan usporeni pokret, i kažiprstom mi ocrtaš braon krug na dojci. 
Odjednom,
dok lagano se okrećem prema tebi,  
čitav roj pčela pojavljuje se oko nas i nepogrešivo svira bumbarov let.
A mi se volimo...

Znao si da plašim se vode ispod predivnih lokvanja koji plutali su po površini. Fobično se plašim ljigavih živih bića - čak i onih koji sebe nazivaju ljudima.
Terao si me da zagazim bosa govoreći mi da je voda previše bistra i topla da je ne bih osetila na svojoj kozi.  A nisi znao koliko sam vrela i kakav ce šok izazvati kontrast temperature.
Ti si me činio vrelom. Jednostavno mi držeci ruku u ruci, prenosio si toplinu ispod noktiju preko zglobova pa sve do koštane srži.
Dečačkim osmehom izazivao se me da pobedim svoju fobiju i presečem strah na pola, jer ti ćes pola sažvakati umesto mene.
Svakim korakom tabani su propadali sve dublje u mulj.
Neverovatna količina straha strujala mi je venama, dok sam grčevito obmotavala prste oko tvoje šake. Pratio si me, tek pola koraka unazad zaostajući, jer znam, ne bi mogao da podneseš strah u mojim očima.
A ja sam žmurila i čvrsto gazila bosim nogama, ne bih li savladala strah od vode i nepoznatog. Desnom rukom sam sklanjala lokvanje koji su se gurkali jedan do drugoga, kao da su želeli da zauzmu što bolju poziciju za nastavak predstave u tvojoj režiji.
Došli smo dovoljno daleko da mi voda rashladi stomak i bretela je jednostavno skliznula sa naježene kože.Okrenula sam se prema tebi po osećaju i dalje žmureci, svesna da otkrivam previše sebe u svakom pogledu. Oblizala sam usne osecajući toplinu tvoga tela u kojoj leži moja sigurnost.
Prišao si mi i samo me blago podigao. Voda ti je pomagala.
Ja sam otvorila oči u trenutku kada si u mene ulio čitav univerzum.

Da li znaš, još koliko hiljada mesta postoji, na kojima želim da te osetim?

Danima te pretacm iz sna u san, iz jedne misli u drugu, iz jednog greha u drugi, iz jedne zelje u drugu, iz pozude u pohotu, iz stvarnosti u fantaziju, iz fantazije u apsolutnu iluziju u kojoj mi klizis niz vrat jezikom, kao kapi vode previse lenje da bi se slile do brade i nestale negde u prostoru.
Nocima te pretacem iz sebe u sebe, nikada dovoljno zadovoljena, nikada dovoljno ispunjena tobom, tako mocnim dok nada mnom bdis, duboko usecen u meni i posmatras me kako se koprcam u snu pokusavajuci da ucinim te stvarnim. Iznudjujem iz sebe uzdah i gubim te u njemu pokusavajuci ne da cujem, vec da osetim slast na jeziku dok izgovaram ti nesvesno ime u apsolutnoj ekstazi sudara nasih haoticnosti.
Pokusavam da pretocim sebe u tebe, da se i ja usecem u tvoj zagrljaj isto kao i ti u moje bokove svojim karlicnim kostima, da ti postanem hemikalija bez koje neces moci da prezivis dvadesetcetiri casa.
A onda odustanem.
Povucem se i prepustim svojim pretakanjima jer nemam prava da te ucinim ovisnikom jednog ovako, savrsenog greha...

Ima nešto fantastično, nepodnošljivo erotično u šarenim, providnim tkaninama dalekog istoka, u teškim mirisima štapića raznih aroma koji uvlače se u nozdrve i golicaju maštu, potstiču adrenalin da zavapi za izbacivanjem; ima nešto apsolutno neodoljivo u haremima i samoj pomisli da si deo nečeg tako erotičnog, da dozvoliš da te ljubomora izjede i istruli te iznutra kao sujeta, a ne mozeš da se otrgneš slasti koju taj zivot nudi.
Ima nešto specijalno u vezi išaranih delova tela koji nude se i zavode igrom i raznim, satima utrljavanim, uljima, kazu neki - neprevazidjenim afrodizijacima čiji se recepti ljubomono čuvaju.
Ima nečega u pesku, osim škorpiona, što čini čula izoštrenim poput hiruških sečiva; sama pomisao stapanja dva tela u vrelom pesku, je previše uzbudjujuća da bi se često koristila.
Mislim, da sam ja nekada bila zena iz harema.
Ne prva.
Niti poslednja.
Jedne noći sam ti igrala, a ti si me posmatrao kao bahati sultan kome je monoton svaki već toliko puta vidjeni pokret. Čitala sam ti dosadu u očima i tragala za tračkom pozude, ali nisam je pronalazila. Sve dok nisam pokrete kukovima dovela do neverovatnog usporenja. Osetila sam na sebi tvoj pogled u svoj tezini pozornosti. Oblizao si usne i ja sam ti uhvatila misao u kojoj osećaš kako te tim sporim pokretima kukova, uvlačim u sebe iznova i iznova.
A onda si zazmurio i pruzio ruke kao znak da me zeliš medj‚svojom svilom i kadifom.
Bezobrazno sam ti prišla i šapnula, da izbaciš sve.
I uzmeš me baš tu.
Na šarenim jastucima po kojima se nijedna nije izvijala pre mene. Biću još jedna u masi. Ali ipak posebna.
Previše uzbudjen da bi razmisljao šta ćes pronaći pod mojim naslagama svile, obuhvatio si me oko struka i polozio na paperje sakupljeno teškim brokatima. Primila sam te u sebe nestrpljiva da postanem ona Jedna, o kojoj ćeš razmišljati danima. Uhvatila sam te u klopku strasti koju sam brizno krila.
A onda sam, kao čas pre toga u igri, usporila pokrete kukovima i izbrisala ti taj nadmeni osmeh na usnama. Postao si moja igračka. A ja tvoja potreba.

Uvijena u esarpu tisine, stojim na vetru i cekam, da je odnese.
Vidim te u daljini kako stojis mirno i posmatras me, previse umoran da dodjes do mene i iscupas mi sa usana reci koje mole da budu izrecene.
Cutim.
Opet u glavi pevusim, " na kojem boku spavas, pomislim", i ukradem te Javi. I odvucem u San.
Cudno je to skroviste u kojem se mesecima sastajemo, a jos otkriveni nismo.
Mnogi bi dali citava bogatstva samo da mogu jedan trenutak da virnu u moj san i otkriju esenciju strasti koja se tamo skriva.
Spavam.
Usporeno disem.
Osecam kako se priblizavas i toplina krece da se razvlaci po telu.
Svesna da izvijam kukove, ne mogu da kontrolisem refleksnu reakciju na osecaj kojim reagujem na tebe.
A ti i dalje cutis.
Pruzas ruku i skidas esarpu sa moje nagosti.
Ogoljena stojim pred tobom i pricam ti, sve ono sto zelis da cujes, a znas da izjedace te danima.
Spustas se na kolena i stavljas mi desni obraz na stomak, dok obema rukama mi grlis bokove.
Lice mi se vlazi.
Klizi suza ka usnama.
I ti meni nedostajes....

Znas li? ...

Vec si navikao da nestajem kao kamen u vodi. I ja to znam.
Jedina razlika izmedju mog i tvog " neznanja i znanja" je ta, sto ti ne znas, da ja ne nestajem. Samo se sakrijem ispod bistre povrsine i uzivam u tisini koju pruza gubljenje iz vidokruga i dometa.
smori me ponekad emocija koja pokulja iz mene i uzburka mi sve nerve, pokrene me, a onda me obori i ludacki legne preko mene kao napaljeni kecher, zheljan paznje publike.
Nisam vise u slozi sa emocijama.Izrabljuju me, umaraju, gone kao pravi vaskrsnuti gonici robova. Ispijaju me i oduzimaju mi prekopotrebnu energiju koju sam pokusala svojim nestajanjem, da akumuliram. Ne vredi...
Ispod povrsine, pojavis se ti. Cutis i samo me prigrlis jer znas, da taj zagrljaj je sve sto mi treba da se rehabilitujem od brzine zivota i tempa koji mi se namece. A onda mi glava klone na tvoju ruku i pozelim da tako, zajedno pobegnemo jos dublje, mozda do samog dna koje ukrasavaju divni korali duginih boja i sarene zivotinjice koje ne haju za nas. Pozelim da se ucaurimo negde i tako zagrljeni jednostavno odcutimo jedan ceo vek, a onda izadjemo slobodni, rasirenih ruku i krenemo u dugu setnju prepletenih prstiju.
Nocu mi je posebno tesko, kada dodjem premorena, vec pomalo i ruinirana od mnostva ljudi koji zele deo mog vremena i preplicu se, kradu ga, otimaju grubo ne razmisljajuci da li ga imam dovoljno i da li mi skode. Dodjem i sednem, potrazim te pogledom, ali ne prica mi se. Samo mi se cuti. Tako bas, tu i tako bas, sa tobom. Ali te nema. Ili ako si tu, zeljan si moje reci. To razumem, reci umeju da nadomeste fizicku razdvojenost. Ali samo kada smo odmornog uma.
I onda legnem, sklapanjem ociju kupim ulaznicu za San zimske noci.
I cutim.
I sanjam kako tonemo zagrljeni.
Kako me pod povrsinom vode okreces prema sebi dok more zajedljivo pokusava da ukrade nijansu tvoga oka. Privlacis me lagano i ljubis ignorisuci strah u mojim ocima da ako razdvojim usne udavicemo se. Shvatam da smo u snu, sasvim sigurnoj sredini za nas dvoje i da mozemo da se ljubimo i pricamo i smejemo se. bezbriznost se uvlaci u moju podsvest. bezbriznost sa kojom cu se probuditi i shvatiti da nisam sirena, a ti nisi Posejdon.
Igram oko tebe, uvijam se kao dete zeljno paznje, mazim se uz tvoja ledja, ali ne ispustam ti ruke.
A onda odjednom pocinje bura...i izbacuje nas na povrsinu koja nudi borbu sivih nijansi sa crnilom neba i zastrasujucu moc vode koja zeli iz sebe da izbaci dva uljeza...
Zavrsavamo na nekoj obali stvorenoj od stena. Hodamo bosi i krvarimo, ali ne stajemo. I ne pricamo.
Oboje se nadamo da je sa druge strane ostrva, pescana plaza sa palmama koje ce nas sakriti od radoznalih preletaca. Skoro smo stigli do samog vrha koji oznacava polovinu ostrva, a ja se budim reskim zvukom sms-a...
Nisi ti...poruka je od telekoma.
"Broj koji ste zvali, ponovo je dostupan" ...

Cediš mi misli svojim postojanjem.. 
Nezamisliv, a tako poznat, kliziš mi kroz san. 
Okreceš lagano.
Gledaš me.
Prstima prelaziš preko usana.
Dišeš me..
Uzimaš me usnama.
Prenosis u drugu dimenziju.
Lagano.
Topiš me.
Uzivaš u mojoj transformaciji koja te je samo na tren iznenadila. Jedna ruka na potijku. Druga škripi noktima niz ledja. Ječim. Molim. Volim.
Drziš mi glavu desnom rukom i bahato ispituješ jezikom svaku kvrzicu.
Probaš me.
Mljackaš.
Odvodiš u neke toplije krajeve i uzimaš na pesku.
Grebe me.
Duboko dišeš. Čujem te. Šapni mi.
Gde idemo sada?
Moli me...
Ma ne!
Ogromna praznina, odjednom ispunjena.
Do kraja.
Jednim naglim pokretom kukova.
Zarobljen medju mojim butinama, tiho nastavljaš da pričaš mi, započetu priču o izgubljenim ljubavnicima.
A napolju pada sneg...

Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak u kome podizem ruke i privlacim tvoju glavu mojim usnama. Onaj trenutak u kome moje nadlaktice nezno dodiruju tvoja ramena, a tebi se cini da si u celicnom stisku celog zivota trazenom.
Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak kada usne budu sasvim blizu i bas tog jednog trenutka upoznajes nekog kroz miris i toplinu daha.  Onaj trenutak u kome se sa savijenim vratom, sva bliskost slije u tebe, kroz jedan cini se, sasvim obican poljubac.
Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak u kome osetim tople dlanove na svojim ledjima; dlanove zeljne moga tela i svih ambrozija od kojih je satkano to telo, zeljno jednog takvog dodira, ali uplaseno. Bojim se odstupicu unazad kada pokusas da me obuhvatis pogledom iz koga izlitace vile i vilenjaci s jasnim naredjenjem da mi osmehom ozare lice.
Bojim se necu znati zazmuriti onog trenutka kada skines i poslednji deo odece sa moga tela, toliko skrivanog od sopstvenog mi pogleda, da mu oblik vise ne prepoznajem. Jos ga se secam iz perioda jedne ljubavi pre tebe, kada bilo je meko, toplo i podatno, savrseno glatko i mirisno. Sa zavrsetkom te ljubavi i moja ogoljenost je bila zavrsena. Pod naslagama materijala, u svojim fantazijama oblikovala sam se po potrebi i zelji vodjenoj datim trenutkom i iznudjenim recima.
Bojim se neces prepoznati na meni sve ono u sta si se zaljubio. Strasna je misao koja vergla podsvest i grebe je svojom mogucnoscu da bude ostvarena i pretocena u jedno razocarenje, sasvim neocekivano, bolno razocarenje u samog sebe i svoje procene.
Bojim se da moja nesavrsenost ne pokvati zamisljeni trenutak, toliko cekani i pazljivo birani onim istancanim sedmim culima, intuicijama i osecajima koji zasvrbe dlanove i zaznoje ih bez ikakvog poznatog razloga. Bojim se da sva moja senzibilnost godinama skrivana i upornim vezbama do savrsenosti istrenirana da se ne oda ni pred najopasnijim neprijateljima, dovoljno neznih usana i pitomih pogleda da zavaraju naivnost koja cuci u dnu moje sustine.
Bojim se pohabacu reci pre vremena i necu ti dovoljno jasno staviti do znanja koliko te volim i koliko je svaka bora nevazna. Strah mi blokira visprenost misli i iskrenost osecanja, jer previse puta sam gresila. A greske sebi ne prastam.
Bojim se uplasicu te svojom prisnoscu sa tvojim rukama i dehidriranoscu za tvojim usnama, izgladneloscu za tvojim jezikom koga vec u sebi imam. Divnog i glatkog, satima zna da ispituje sve neravnine na stomaku i divi se glatkoci ledja. Nakrivicu glavu, bojim se, na pogresnu stranu i neka senka proslosti ce mi preleteti preko trepavica koje propustice suzu dugo skrivanih emocija kojih, bojim se, nisi svestan.
Bojim se bice lose vreme i zagusljiva noc ispunjena izduvnim gasovima uzurbanih vozaca, bice guzva i haoticna atmosfera praznika. Bojim se izgubices trenutak u kome ti ocima govorim koliko te volim. I pregazice ga masa, brojnost izandjanih djonova...

Nemas inspiracije?
Zato ne pises?
Kako ti moze nestati inspiracija kada imas mene u mislima?
Dovoljno je samo, kao veceras, zatvoriti oci i premestiti se kod tebe u krilo. Dovoljno je osetiti tvoje ruke na ledjima kako prelaze preko prsljenova i idu ka vratu u potrazi za toplim delom ispod kose. Dovoljno je samo nasloniti glavu unazad i osetiti tvoje ruke na grudima, nezne ali cvrste, kako ispituju najezenu kozu i otvrdnuce centra zadovoljstva. Dovoljno je samo izvijati se na tebi, a onda se lagano okrenuti i zgrciti se oko tebe. 
Tvoj pogled sam menja boju, ne i postojanost.
Ulovljen u mojim zenicama koje naizmenicno se sire i skupljaju od nepodnosljivog zadovoljstva, dopustas mi da se igram, da samu sebe dovodim do kraja sveta i nazad. Dopustas mi da osecam dinamicnost prilepljenih  kukova, uzivajuci u tezini moga tela. Ritam ti odgovara. A onda krece ubrzanje.
Agonija i ekstaza - razmisljas dok osecas nabubrelost moga tela.
I tek kada osetis prvu kontrakciju emocija, privlacis mi glavu i ljubis...
...pijes izlucevinu endorfina, slatkastu i obilnu dok ja pokusavam da ti sapnem da te beskrajno volim...
Napolju grmi, a ja sam zgrcena na tebi, tako neobicno sigurna.

Dodjes niodkuda pravo u moj san i sludis me tim svojim modrim ocima. Posmatras me sa distance i teras da ti prilazim sve blize dok neprimetno odmacinjes se da bi odrzavao distancu. Toliko si dugo cekao i sada zelis da molim; da molim da te dodirnem i shvatim da sanjam, da molim da prestanes tako prodorno da me gledas da ne bih prosaputala ime tvoje, da molim da me zagrlis i slijes u mene jednim poljupcem, svu potrebu nocima obuzdavanu raznim metodama. Zelis da vidis koliko mi je stalo, kolika je moja zelja, koliko je jaka moja potreba, koliko moci ima u jednoj jedinoj reci koju znas da cu osloboditi.
" Dodji" ...
I ti prilazis, bez osmeha i dalje zadrzavajuci onaj modri pogled koji utrobu mi para svojom upornoscu. Mirises na planinski vazduh visokih nadmorskih visina i tek mrva mediteranskog cempresa se provlaci.
A onda odjednom, podizes ruku i pokusavas da mi dotaknes lice, kao da zelis da se uveris da sam zaista tu pred tobom, a ne u snu. Pokret savrseno smiren koji cupa mi zenice iz oka i ja osecam kako mi suze same klize jer shvatices da te samo sanjam.
Jos jedna noc.
Ali ovog puta drugacija.
Bolnija od svih onih noci u kojima sam samo budna mastala.
Budim se kao iz anestezije, pokusavam da razbistrim glavu fokusiranjem zelene tacke na plafonjeri. Olovno teske ruke ne slusaju komandu da se pokrenu i obrisu tragove neminovnog svrsetka sna.
Nisam te dotakla.
Okrecem se na desni bok i zauzimam pozu fetusa, ne bih li pronasla malo sigurnosti koja crpi se iz udobnosti. Cujem vetar kako divlja i dozvoljavam tananom zraku sunca da padne mi na donju usnu.
Oblizujem se i osecam energiju kako se vraca. Vlazna usna i topli zrak sunca - kombinacija koja opisuje tvoj palac na mojoj usni, dok nezno pokusavas da razdvojis mi usne. Kradem smesak isrcpljenom duhu, i protezem se osecajucu trbusne misice kako se napokon opustaju.
Grcc je prosao.
Budna sam skroz.
Toplo je ispod pokrivaca. Koza mi je vrela i ja se otkrivam.
Ko te je pustio u sobu?
Prva reakcija je Pokriti se. Ali ne. Sada se modre oci smeskaju.
Leva ruka klizi izmedju butina.
I ja se prepustam svojim duhovima...
Ipak je jutro dobro...
Stigla ti je sms poruka.
Javi se...