Разгрни све тајанствене велове под пупком,

оголи пламени језичак усковитлане истине..

нек се да и нека каже,

немуштим језиком,

где је отмено заискала

злаћаним шербетом навлажену

распуклу усну?


И када озеленеле мисли једном напусте лажљиве оклопе погубљених душа,

у сласти ће се породити милост којом смо благословено даровани...


Ти.

Безгласним стиском бедара

одлучно привлачиш препуњену кошницу

у којој ври и точи медено сладострашће

утиснуто калупом Твоје снаге.

Орошене коже се лепе

исконски окићене браздама које се траже и стапају у једну.


Поље без имена, цвета.

Ја.