Осећаш ли да лебдимо на овој, јединој, асури
Нек зар ми сакрије распукле усне и
у грлу свака реч нек ућути..
Уздах као пећина дубока.
Извориште једвачујно жубори у тмини,
да не чујеш
поток неизговорених слогова
како расте и буја.
Српаст Месец тоне ,
ноћ одмиче
наоко нехајним, несигурним кораком
ка свитању..
Чујеш ме
слухом увежбаног ловца
и када усне трзајући стискам
у борби са самом собом
ништа не говоре.
Ти знаш.
Пресијава крвава тачка на мом челу.
Нежним додиром
побришеш умно..
Ослепљеног ока
ту драгоценост што роси,
приносим теби
на узглавље од тмине.
Прихват дарованог рубина
постаје неизбежан,
о отварај!
Дај ми светлости!
Слутећи му заклон
од кидања, та дјиндјува,
док дрхтури у ишчекивању базара ужитака,
кидише..
Вид ти допире до погужваних,
побелеом шаком
дограбљених
скривајућих велова..
Одалиска пред тобом
послушно повија главу.
Коси поглед падајући реже сећање.
К'о муњом,
до твога ока бљеском пара.
Зашарени се сусрет.
Клупко повијене главе
се котрља.
Прсти за под браду.
Погледом упртим у спуштене трепавице,
мислима, дозиваш вид.
Треће око спи.
Дланови за најежена плећа.
Жарким врхом стреле рани ме посред прса!
Самртни јаук
одбија се о напукле зидове..
Грми!
Капци се с буком отварају,
на ветрометини
опустелог храма
мала смрт
лепрша
мешајући се са византијски плавом..
А низ срце се слива
дугоочекивани
топли пљусак.
Komentari: