Hladno je i moji mali prstići su poprimili rozlikastu boju, trapavo hodam skoro pa ću pasti. Ja gledam u njega, neznam zašto ali valjda osećam da će mi bol nekako nestati zahvaljujući njemu .Sneg pod nogama škripi, dižem visoko desnu ruku ka njemu, raširio sam svih pet prstića i kao da hoću da progovorim " ge, bo " očiju punih suza.
Stao je i u trenu uzeo moju malu ručicu položio je na dlan i preklopio njegovom grubom a opet mekanom kao duša drugom šakom. Samo ga gledam, suza se skotrljala bez piska, pogleda me i samo kaže " ajmo kući " pa pogledom pokaže na njegov džep od kaputa. Jedva ga nekako domašim tek pola šakice da gurnem u njega ali i njegova kada je preko moje stala toplina se razlila kroz moje maleno telo pa onako polaraspečenim koracima ukočenih kolena krenusmo po snegu kući. Nije me nosio, ustvari nikada me nije nosio, valjda je to još jedna njegova filozofija čeličenja «tek malo pomozi da nekloneš, ostalo možeš sam »
Donekle herojski donekle iz straha da nerazočaram tek nisam plakao uopšte, a i zašto bi ionako sam hteo biti isti kao on a moja šaka u njegovom kaputu je bila već ogromna nagrada.
Ulazimo u kuću, predsoblje je toplo, sgidamo se na tenane a on progovara " brzo u kupatilo, ruke pod ladnu vodu " pa me držeći za ručicu vodi put njega. Odvrće vodu i gura mi prstiće. Oni već na tren počeli da pulsiraju reagujući na toplotu, bol sve jači al se kao gasi sa prvim mlazom hladne vode.
Izlazimo iz kupatila u predsoblje stoji ona, mene odmah neki strah obuzeo ..........«ti stvarno nisi čitav, bez kape, rukavica u to malo landrice si ga vodio na tu zimu » .........a on od one pitome konstrukcije flegmatičnog stava u trenu se izvi u životinjskog cara, sevnu očima ukoči se sav ..........." a šte će mu biti, šta meni fali ..........uostalom rodi sebi žensko pa je oblači kako hoćeš .............on će da bude muško "…
....................izlazim danas iz kola i već na prvi korak zažalim što nisam obukao neki deblji džemper već ovako u to malo jaknice ću da se paradiram. Nena je već krenula napred nosi košaricu prekrivenu krpom, cveće neznam kako se zove a ja onako stresuvši se jer jeza mi prođe kroz celo telo uzmem majku podruku pa polako korak po korak prateći njene teške korake krenem put ulaska na groblje. Dugačak je to put za nju bio ali ga savladala majka herojski, sve gledam kako svaki pokret stiska onu njenu protezu, bol gura u sebe. Onako inadžijski kao da piše nekom neku nevidljivu poruku " živa sam pa zato i boli «Kad stiže pod spomenik zagrli jedan njegov list na kom je njegova i njena slika zalepljena poljubi ga nešto prošaputa i okrete se prema meni. Pa kao da njemu govori kroz plačan smeh prozbori .............»ovaj ti još drhti čim malo zahladni "
posedasmo, otvorismo košaricu i majka mi poče priču: jel ti znaš kada je on tebe jedne zime vodio da se čeličite, bez kape, rukavica, i skoro pa bez ikavog džemperčića…
Pandurović Dragoljub
1929 — 2006
danas je treća godina kako mi zebu ruke ćale moj, neka ti je laka zemlja
Stao je i u trenu uzeo moju malu ručicu položio je na dlan i preklopio njegovom grubom a opet mekanom kao duša drugom šakom. Samo ga gledam, suza se skotrljala bez piska, pogleda me i samo kaže " ajmo kući " pa pogledom pokaže na njegov džep od kaputa. Jedva ga nekako domašim tek pola šakice da gurnem u njega ali i njegova kada je preko moje stala toplina se razlila kroz moje maleno telo pa onako polaraspečenim koracima ukočenih kolena krenusmo po snegu kući. Nije me nosio, ustvari nikada me nije nosio, valjda je to još jedna njegova filozofija čeličenja «tek malo pomozi da nekloneš, ostalo možeš sam »
Donekle herojski donekle iz straha da nerazočaram tek nisam plakao uopšte, a i zašto bi ionako sam hteo biti isti kao on a moja šaka u njegovom kaputu je bila već ogromna nagrada.
Ulazimo u kuću, predsoblje je toplo, sgidamo se na tenane a on progovara " brzo u kupatilo, ruke pod ladnu vodu " pa me držeći za ručicu vodi put njega. Odvrće vodu i gura mi prstiće. Oni već na tren počeli da pulsiraju reagujući na toplotu, bol sve jači al se kao gasi sa prvim mlazom hladne vode.
Izlazimo iz kupatila u predsoblje stoji ona, mene odmah neki strah obuzeo ..........«ti stvarno nisi čitav, bez kape, rukavica u to malo landrice si ga vodio na tu zimu » .........a on od one pitome konstrukcije flegmatičnog stava u trenu se izvi u životinjskog cara, sevnu očima ukoči se sav ..........." a šte će mu biti, šta meni fali ..........uostalom rodi sebi žensko pa je oblači kako hoćeš .............on će da bude muško "…
....................izlazim danas iz kola i već na prvi korak zažalim što nisam obukao neki deblji džemper već ovako u to malo jaknice ću da se paradiram. Nena je već krenula napred nosi košaricu prekrivenu krpom, cveće neznam kako se zove a ja onako stresuvši se jer jeza mi prođe kroz celo telo uzmem majku podruku pa polako korak po korak prateći njene teške korake krenem put ulaska na groblje. Dugačak je to put za nju bio ali ga savladala majka herojski, sve gledam kako svaki pokret stiska onu njenu protezu, bol gura u sebe. Onako inadžijski kao da piše nekom neku nevidljivu poruku " živa sam pa zato i boli «Kad stiže pod spomenik zagrli jedan njegov list na kom je njegova i njena slika zalepljena poljubi ga nešto prošaputa i okrete se prema meni. Pa kao da njemu govori kroz plačan smeh prozbori .............»ovaj ti još drhti čim malo zahladni "
posedasmo, otvorismo košaricu i majka mi poče priču: jel ti znaš kada je on tebe jedne zime vodio da se čeličite, bez kape, rukavica, i skoro pa bez ikavog džemperčića…
Pandurović Dragoljub
1929 — 2006
danas je treća godina kako mi zebu ruke ćale moj, neka ti je laka zemlja
Pošalji komentar
Komentari:predivno..
nekad zaboravimo koliko nam roditelji znace, uvek su tu, nekad "podrazumevamo" njihovo prisustvo, ljubav.
dok sam citala tvoj tekst, setila sam se jedne slike sa mojim tatom na snegu..on me drzi u narucju, imala sam mozda 2 god., ..i "setila se" koliko ga volim.
nekad zaboravimo koliko nam roditelji znace, uvek su tu, nekad "podrazumevamo" njihovo prisustvo, ljubav.
dok sam citala tvoj tekst, setila sam se jedne slike sa mojim tatom na snegu..on me drzi u narucju, imala sam mozda 2 god., ..i "setila se" koliko ga volim.
Poslao
Fabulicious
u 19:38, 4/11/2009 | Link | |
fantastican post, o hladnoci celicenju a pun topline 
Poslao
PoslednjiBalkanac
u 19:59, 4/11/2009 | Link | |
...;( a srce se steglo....
Poslao
Freeda
u 22:54, 4/11/2009 | Link | |
prelepo i jako dirljivo, ostala sam bez komentara...
Poslao
slatkica
u 12:23, 5/11/2009 | Link | |
Freeda - u mene kameno , tako ga je klesao . On , ćale moj