POSVEĆENA
Kome da posvetim ovu pesmu?
Majci? Sestri? Detetu? Tebi?
Ili da je napišem za onu Vesnu
koja se ni u prolazu javila ne bi.
Uzalud se trudim,
stihovi umiru sa mnom;
umoran se kraj papira budim
sa, najčešće, izvetrelim snom.
A tako sam hteo da pišem,
da te u rime smestim;
u poslednje vreme otežano dišem,
a srce se bori s grudima tesnim.
Devojko, ti si tako mlada,
a već staješ u pesme;
još nisi kročila van svog stada,
a već hoćeš uz rame do Vesne.
Oprosti, majko, sestro, dete,
što vas samo pominjem u pesmi;
i ne trudite se da me razumete,
jer, bezuslovno, poklanjam je Vesni.