MELOMAN
Nikad me više ne vraćaj muzici,
čuvaj me, pusti da letim…
sve dok sam zakleto pseto na uzici -
drži me, ne dozvoli da se setim.
Ljudi su pakosni, ljudi su mali,
i nauči da živiš zbog sebe;
pružam ti sve ono što drugi nisu znali,
poklanjam, i još živim zbog tebe.
U sve se patetika uvuče,
a znaš da osećaj reći ne ume;
sve sam ti dao - i danas i juče,
a sutra me pusti da mirno umrem.
Da izdahnem na vrhuncu življenja,
sa tvojim imenom na usnama;
da ostane žagor divljenja
o pesniku, o ljubavi, o nama.
Jedino tako ostaćeš vredna,
ovako će te vreme ubiti;
zaboraviću kako si bila topla i čedna,
i kako je to - nestvaran biti..
I pusti me da umrem sutra,
za tebe, kao pas na uzici;
ili sa mnom čekaj nova jutra
i nikad me ne vraćaj muzici.