VIJETNAMSKA LJUBAV

 

Stavili su mu pacova na grudi
i pokrili ga šerpom -
koju su zagrevali sve dok nije počeo kopati...
Stigao je do srca i uginuo...
ali ne od toplote.
Otrovao se.
A ja sam ostao da živim s tim.

 

 DVE SAMOĆE

 

Pitaš me - gde počinje,
i kako nas samoća vreba;
pričaš mi o nekom moru,
a voda je samo ogledalo neba.

Pitaš me - koliko traje,
ima li u njoj mesta;
govoriš o drugima, tuđima,
između jednog i drugog gesta.

Pitaš me - kad se završava,
a obrali smo rajsko voće;
tek nastupa naša kazna,
mi smo samo - dve samoće.

 

     

     REVOLUCIJA

 

Pesmu su mi okovali, sestro!
Divljeg psa iz nedara su mi
u sakate pegaze upregli!
Žiletima su mi rime posekli!
Emocije bajonetima proboli,
stil s teškim kamenim okovratnikom
u najdublji bunar bacili!
Teme su mi golim rukama zadavili,
motive žive u grobove zatrpali!
Metaforu su mi bolnu otrovali!
Na liriku moju, sestro,
su besne zveri popuštali!
Muza mi se utopila u sopstvenim suzama.

Divljeg psa iz nedara su mi
u sakate pegaze upregli –
sve ih je rastrgao.

 

            ZRAČENJE
            (love of the sun)

 
           Ne psujte sunce...

   Žuto mi sunce snage ulilo.
   Crveno oči ispilo.
   Belo mi pepeo po kosi rasulo.
   Pomračeno kuću u crno zavilo.
   Zubato mi sunce krvi ispilo...

   Psujem ga svakog dana,
   a rana ne prestaje krvariti.
   (Ni od druge zvezde nije zarasla...)

     
    

    PLAGIJAT ZA GOSPOĐICU M.

 

Plamteće zvezde su joj uranjale u zenice,
dok je u mojim grudima
besni pas ispuštao poslednji dah...
Postajao sam sve slabiji pred samoćom.
Trebali su mi njeni pitomi vetrovi,
jedra su mi pokidana u sumanutim olujama.
Prevrnuo sam sve pesme ovog sveta,
budio mrtve pesnike –
ne bi li mi šapnuli koji stih...
već je sve napisano.
A moja je poezija neopravdano sredstvo.

Gubio sam se u učmalim harmonijama,
budio sa akordima u naručju...
Neplodni plagijati.
Pokušavao sam srimovati njeno ime
sa rečima kojima ću je vezati,
kojima će se ponositi.
Odupirao sam se svom poetskom zelenilu,
stvaralačkoj groznici...
Lutao sam, tražio, tumarao,
proputovao beskrajna prostranstva snova...
iznova, i iznova...
Pokušao da ukradem,
prepravim, dopišem, prepišem...
Neplodni plagijati nisu dovoljni
da ugase zvezde u očima punim sna.

Zato...

Sve pesme ovog sveta dajem
za njene sanjive oči plave.

 

 

          KLAVIR I RUŽA

 

   Iskeženi gospodin u crnom kaputu
   uglađenim sjajem plete harmoniju...
   Sluša ga graciozna gospođa što
   bode u svečanoj haljini boje krvi...
   (Čuje li? Pokušava...)

   Ostavila je svoje kapi
   na njegovoj beloj košulji,
   latica na cisu...
   rasipa se strastvena skala povišenih tonova –
   dama je raštimovana.

   Poznavao sam jednog pijanistu.
   Jednom je, kažu,
   odneo neki cvet svojoj voljenoj,
   a potom otišao u svoje toplo potkrovlje;
   kasnije su ga zatekli
   oborene glave i sa rukama na belim dirkama.

   Umro je za klavirom.

 

 

        RAPSODIČNA ANATEMA

     Proždrljivi pesnik
     smrvio te je pomahnitalom strašću,
     elegijama šizofrenih ljubavi –
     od sebe napravio posesivnu ljušturu,
     od tebe ožiljak...
     Pogazio je zabranjenu stazu
      pokušavajući da reši enigmu
      neizučivog zakona žene...
      Razorio pravilnike
      i otkinuo srce iz trulih pleći.

      Bezbroj neveštih pokreta   
      u dubokom plavetnilu
      prelio u idilično belo,
      preko toplog straha...
      u tren...

      Preklani mol krvario je u delirijumu.
      Jednog će seoskog praskozorja
      zaplakati jagnjad u tvoju čast,
      ženo, kurvo među sveticama,
      svetice među kurvama;
      uzela te ruža vetrova.

                         Calando

         Pratio sam psa da me odvede k tebi,

         ali je zalutao…

         Slušao sam vetar da mi te donese,

         ali je prohujao…

         Sledio sam tragove cveća koje si ostavljala,

         ali je uvelo…

         Svirao sam za te’ na zlatnim kordama,

         ali su se pokidale…

         Htedoh ti napisati pesmu,

         al’ sam te zaboravio.

audio: Pesma o Kragujevcu

                                    video:  http://www.youtube.com/watch?v=WwQVrIrxvvc

FIJASKO

Razapet
između ustajalih akorda
životu dajem smisao!
A neki starac na kiši
prohujalim životom donosi reč.
Ona kazuje o pritajenoj vezi,
komadu pesme, pesničke mrlje...
Neobrijani starac kisne,
odbacuje čauru života,
kruži i gubi se u
beskrajnom vremenskom grotlu,
ali postoji!
Kisne, ne broji umorne dane,
ne izdiše...
i ne zaboravlja se!
Akordi cvile nada mnom,
kakav smisao dajem?
Želim da kisnem dugo,
da udišem kišu,
da stojim mimo prolaznosti.
Želim da budem mudri starac
zarobljen u telu pastuva,
na kiši...
Želim da kao beli galeb
prhneš iz mog dubokog oka...
Želim samo biti pesnik.

            POSVEĆENA

Kome da posvetim ovu pesmu?
Majci? Sestri? Detetu? Tebi?
Ili da je napišem za onu Vesnu
koja se ni u prolazu javila ne bi.

Uzalud se trudim,
stihovi umiru sa mnom;
umoran se kraj papira budim
sa, najčešće, izvetrelim snom.

A tako sam hteo da pišem,
da te u rime smestim;
u poslednje vreme otežano dišem,
a srce se bori s grudima tesnim.

Devojko, ti si tako mlada,
a već staješ u pesme;
još nisi kročila van svog stada,
a već hoćeš uz rame do Vesne.

Oprosti, majko, sestro, dete,
što vas samo pominjem u pesmi;
i ne trudite se da me razumete,
jer, bezuslovno, poklanjam je Vesni.

  audio:  http://www.youtube.com/watch?v=YAddkQqZFVE

RUKOPIS

Rukopis oštrih pokreta,
potezi jeftinog blefa;
ispijeni, uplakani sanjar
oslanja se na umeće desne ruke,
pero mu se otima,
tumara po zatvorenim grudima, glavi;
praznina ispunjena nepostojanjem,
prolaznost predvođena krikom...
Sve to smestiti na papir,
odupreti se strahu tragova,
predvideti narednu stranicu,
znati slušati, moći plakati,
hteti pisati, smeti voleti.
Imati pesmu.

            MELOMAN

Nikad me više ne vraćaj muzici,
čuvaj me, pusti da letim…
sve dok sam zakleto pseto na uzici -
drži me, ne dozvoli da se setim.

Ljudi su pakosni, ljudi su mali,
i nauči da živiš zbog sebe;
pružam ti sve ono što drugi nisu znali,
poklanjam, i još živim zbog tebe.

U sve se patetika uvuče,
a znaš da osećaj reći ne ume;
sve sam ti dao - i danas i juče,
a sutra me pusti da mirno umrem.

Da izdahnem na vrhuncu življenja,
sa tvojim imenom na usnama;
da ostane žagor divljenja
o pesniku, o ljubavi, o nama.

Jedino tako ostaćeš vredna,
ovako će te vreme ubiti;
zaboraviću kako si bila topla i čedna,
i kako je to - nestvaran biti..

I pusti me da umrem sutra,
za tebe, kao pas na uzici;
ili sa mnom čekaj nova jutra
i nikad me ne vraćaj muzici.

   audio:  http://www.youtube.com/watch?v=8H2AezLCogw&feature=related

NEMA IZGLADNELOST

Sivilo skorele krvi
potiskuje njenu krhkost,
umiruje razjarenu strast
čoveka koji je vuk;
njegov ponos pada
pod teret njene nežnosti,
ali je sam, i nem.
Belilo otete mladosti
zatvara olovna vrata,
srce neumorno krvari -
žena se prosto dogodi,
odnosi uklete mirise,
proklinje i ostaje skamenjena…
On, već drugačiji,
bespomoćno pokušava uklesati ljubav
u njena nedra, oči…
Ali pust je kamen -
i gluv i nem…
A lavež kurjaka
ne uspeva ga dozvati,
i sam je zanemeo…
Jedino ga još može otrezniti
miris promrzlih suvih kajsija
koji se širi umirući.