Zamišljala sam kako će naš prvi susret izgledati posle svega što se dogodilo. U glavi sam imala hiljadu scenarija i nijedan me nije činio srećnom jer sam ja ta koja je povređena i ništa što bih ja uradila ne bi to promenilo. Ni šamar ni psovka ni hladnokrvno ponašanje, ni pravljenje da se ništa nije ni desilo. A jeste... I povredilo me je jako...

Iako sam sve imala lepo isplanirano znala sam da će instinkt  i trenutno osećanje prevagnuti u tom trenutku. Važno je samo bilo da ja izgledam sjajno naravno, da se ni trunčicu ne vidi uticaj svog mog nerviranja i plakanja.

Susret je naišao iznenada, baš onda kad sam ga najmanje očekivala.

Mimoilazili smo se kolima na raskrsnici. On je gledao u mene sa osmehom na licu a ja njega sa najledenijim pogledom na svetu. Nisam skidala pogled sa njegovih očiju. Promenio je izraz lica i nešto govorio što nisam uspela da pročitam sa usana. Trenutak je prošao i samo je težak osećaj u stomaku ostao posle.

Znam da će sve biti ok, da je ovo samo moje trenutno stanje jer sam ostavljena još jednom, jer mi je sujeta povređena ali na neki čudan, poremećen, umobolan način ja sam očekivala više od njega, od nas.

Kada ti neko posalje poruku da ne želi više da te vidi i da briše tvoj broj iz imenika dal je normalno da se takvoj osobi i javiš na ulici a kamoli da to bude sa osmehom? Ko je ovde lud a ko zbunjen?!

Kad kažeš sebi da je nešto gotovo i kada čvrsto odlučiš da je tako stvarno, onda bi to trebalo da ima neku jačinu. Problem je što ja to lako izgovorim, trudim se i da prihvatim ali je tako jebeno teško i ponekad pomislim da zavaravam samu sebe, da prekriženo ime u glavi ne znači da je tako isto prekriženo i u srcu.

Nije lako, da, ali čini mi se da polako napredujem...

Hvale me dosta u poslednje vreme. Nenaviknuta na preterano dobijanje komplimenata i nesigurna u sebe kakva jesam odmahujem glavom i crvenim. I to nije lažna skromnost. Poljuljano mi je samopouzdanje odavno, gradim ga polako i znači mi lepa reč koju čujem.

Smejem se puno. Zabavna sam i drugima. Uvek sam umela da izmamim osmeh drugima. Smatram to za svoju najveću vrlinu. U mom prisustvu nemoguće je biti skenjan, tužan, ja to ne dozvoljavam. S druge strane, na sebe ne umem tako da delujem... Zatvorim se u sebe i stvaram zid. Mislim da je bitno da se nešto i neko odtuguje nego da se na pogrešne načine bori sa time.
Ako patim - patim.
Nije dobro da tuga pređe u bes, to stvara probleme u nekoj budućoj komunikaciji. A ponekad poželim da se osvetim ,da učinim nešto zlo nekome, da spletkarim ... Na žalost ili na sreću taj trenutak prođe i ja ne uradim ništa slično tome. Spuštam glavu i nastavljam dalje.
I to me ne čini slabićem, poraženom, ne, to me čini boljim čovekom... I to je ono najvažnije. Čist obraz i mogućnost da svakog pogledam u oči a da ne skrenem pogled.
Jer nemam zašto.
Jer sam čista.
Jer znam da će se to vratiti.
Nekad, negde, nebitno, ali vratiće se.
Zato sam strpljiva.
Zato znam da čekam.

Slušam na repeat "Hurt" Johnny Cash-a od sinoć. Isključim na trenutak kad treba da se skoncentrišem na posao ali kad prođe pustim je ponovo i tako u krug...

Mnogi me pitaju Kako sam poslednjih dana. I to ne onako usput kako znamo da pitamo ljude u prolazu nego onako, zabrinuto, čini mi se...

Šta im odgovaram?
Hm...

Zavisi kako kome. Onima koji mi ne znače preterano odgovaram Ok, pored svega...
Onima koji su mi prijatelji kažem da sam umorna i iscrpljena. Da se plašim da ne osećam više ništa jačinom kojom sam ranije osećala. Moglo bi se reći da sam očvrsnula ili da sam postala otpornija ali nemam pojma, ne prepoznajem sebe u nekim reakcijama...

Prijatelji me povrede nebrigom ili zapostavljanjem. Odmahnem glavom, ne obazirem se, jednostavno precrtam ime u glavi. Simple as that. Ne želim da gubim vreme na nekog ko ne želi da gubi vreme na mene. I za divno čudo, nisam tužna zbog toga. I dalje imam blizak krug ljudi koje mogu da nazovem svojim pravim prijateljima.

Posao me zaokupljuje i ovih dana se ne opterećujem previše zbog toga. Shvatila koliko je važno da završim fax i to mi je New Year resolution.

Bila sam u bioskopu juče. Prijalo je iako me film dosta uznemirio. I podstakao na razmišljanje. Znači da je dobar. Hadersfild ...

Planiram ovaj vikend svašta, organizovala previše toga i jasno mi je da će nešto morati da otpadne od svega toga.

Sutra godišnjica lomljenja zgloba. Valja proslaviti...

Ma otkud znam...
Rekoh da neću pisati,da sam umorna i iznervirana i razočarana i da mi je muka same sebe, nekih samoobmanjivanja, jebem li ga, ne umem ni da definišem sebi u čemu sam i gde sam a ne drugima. Ajde kao ovi drugi to i ne očekuku od mene, ali ja očekujem od sebe. Onda kažem sebi: aj sutra ću o tome, danas bi mogla da nakrcam jedno 12 sati posla, šta je to za mene...

Danas sam se i pored svega toga lepo osećala. Oslovljavanje sa Profesorka mi nije smetalo uopšte kao ni sedenje za katedrom. Malo sam i uživala, priznajem...

Sve radim da ne bih mislila na haos u svom životu koji sam sama napravila. Nedostaje mi viđanje sa prijateljima iako se sa mnogima čujem svakodnevno. Nije to to ipak. Nedostaje mi odlazak u bioskop, šetnja gradom ,eto tako, sama, bez cilja...

Ma šta ja pišem, kapa i šal i odo ja, neka čeka posao...