Prolaze i prolaze ovi lazni jesenji dani. Kisa danas, dan samo za spavanje i gradjenje tvrdjave pod cebetom... Citam ceo dan i ne zivi mi se nigde, a pogotovo ne u "spoljnom svetu", ali obaveze su obaveze. U osam uvece, kad se sve zavrsilo, konacno sam mogla da skuvam caj, zapalim jednu i krenem ka iluzijama na TV-u, na stranama knjige i onim u mojoj glavi.

A te iz glave brizljivo negujem pokusavajuci da nikada ne zaboravim osecaj koji sam imala kao dete. Onaj medjuprostor izmedju sna i jave kad se najsladje masta, kad ne znas da li letis ili tones, kada je sve moguce i kada smislis najvaznije planove svog zivota... Nekad zastanem i setim se tadasnjih smernica sa ponosom. Shvatim da sam onomad odabrala najlepse delove svog zivota koje sada zivim. Elem, trudim se da danas uhvatim sebe kako plivam prostorima "medju javom i med'snom" pre nego sto se ukomiram i da svesno oblikujem "happy thoughts" ka kojima cu ici i budna. To ucim i svoju decu...

Gorak osecaj godina "izmedja" je da si sve cesce u glavnoj ulozi samo ti u ispunjavanju mastarenja. Ona suknja iz izloga, ona muzika koju sam cula na kratko, osecaj kada hodam satima... i JA u tome. Provejavaju tu moji dragi, ali ne vise kao pokretaci srece, vec, kao njen sastavni deo. Srecu pokrecem ja. Najdraze od svih mastarenja mi je o putovanju. Kad ti bude dosta svega, izguzvanih predela, ljudi, sebe u istim ulogama, preduzmes najzad to "putovanje drsko". Putovati znaci vratiti se. Ali, drugacija, nova, sa energijom za svakodnevno.

Sinoc pricah sa svojim najboljim prijateljem kao nekad, pet sati telefonom. Poziv odavno ne dolazi iz lokala, vec iz Britanije, ali ne mari... Dodirnemo sve vazne teme, istracarimo, setimo se starih dana i ispricamo se bolje nego uzivo. I, vec kasno nocas, predlozih da negde u masti popijemo kafu u Parizu. A onda dodjosmo na sjajnu ideju da provedemo vikend u Pesti negde u februaru zajedno, zajedno sa nasom najboljom drugaricom. Krece lov na informacije, organizacija svih okolo, sakupljanje novca.... Moja ogorcenost sto ponovo moram kroz vize i konzulate ( "dok se ne kreces, lanci ti ne zvece"). Ali, ali, uvek vredi...

Od sinoc imam ponovo o cemu da mastam....