Danas dan bez Brufena i bez Dunava... Radikalne promene u mojoj svakodevici, dakle.

Nije ni svanulo danas, jeste toplo, ali sivo, a ja u zelji da ostanem u sebi i u kuci, bez volje za bilo cim drugim. Procitah par poglavlja knjige o meditaciji (spremam se ponovo za tako nesto), odlozih knjigu i pozeleh da sam sama i da mogu da sanjam i da ne objasnjavam snove ni sebi ni drugima.

Telefon neumoljivo zvoni i ja se osecam kao Dilan Dog, iz slusalice izlaze pipci i ljigave prikaze, a ja se borim skroz glupo, najjednostavnije bi bilo da spustim slusalicu. Otrpim i sazvacem ruzne price koje mi stizu. Resim da podignem sidro i da, kao slucajno, ne cujem mobilni ako mi zazvoni.

Pokusavam da sagledam post-praznicni grad ne izlazeci iz vecne maske brizne majke. Deca su, kao za inat, nemoguca. Cinicno razmisljam o vizijama ljudi bez dece u kojima su deca nevina i cista kao andjeli. Kakvi andjeli? Ono sto smisle da urade jedno drugom i meni pritom, to kao da je izaslo iz najgorih delova ljudske duse... Vazno je kretati se u svemu tome, biti fleksibilan, izaci iz sablona vecnog arbitra bez plate.

Sta me briga? A briga me je... Kad bih samo jos jednom mogla biti SAMO JA. Uvek sam postovala teoriju slobode oblikovanu kao "raditi ono sta volis i sta ti prija ne remeteci druge pritom". A meni to nikako ne uspeva. Ja sam u vecnoj partiji bilijara gde jedna kuglica uvek cimne bar jos jednu drugu. Znam, znam, sama sam to odabrala, ali kad bih mogla to ikako samo za trenutak zaobici...

Resim da prevladam dan i probleme i iskusenja koja donosi. Da plovim dalje ka lukama koje su mutne (ali podsticaji :) ).

Cemu? Nemam odgovor. Kao ona tisina pred veliki prasak koji ce sve promeniti.