Ne znam kako, ali mi se svaki put skupi tuga pred praznike. Znam da je to tipicna stvar: izneverena ocekivanja, kontrast izmedju Onoga u nama i Onog oko nas....

Kao za inat, poklapa se sa mojim sve izrazenijim pms-om i, tako, sve me boli, sve me vredja i sve mi smeta. Ravnodusnost izjednacavam sa neprijateljstvom, a sva pitanja smatram uplitanjima.

Proci ce, znam da ce proci i ovog puta. Ipak, porazavajuci je osecaj da se u svakom dobru i posvecenosti uvek pojavi neki crv koji gricka i gricka. Pa nastanu mucna cutanja izmedju partnera, decje svadje koje zavrsavaju tucom, nemogucnost kontakta sa prijateljima a da ne dodje do zamrzavanja.

Ja, uvek otvorena, uvek pozitivna, odjednom hladna, strana i tuzna...

Desava li se to jos nekom? Ili sam poslednja sludjena zenka na ovom monitoru?