Osudjujem te
Osudjujem te doktore
Stajala je u sobi zagledana negde u daljinu.
Bolnica
Miris dezinfekcionih sretstava
Miris bolesti
Miris straha!
Misli su joj lutale sećajući se proleća, procvetalih grana, njega....
Sve se činilo tako daleko, nestvarno, kao da se nikad nije ni dogodilo. U njoj je još uvek tinjala ona bol, strah od neizvesnosti. Još uvek je verovala u doktora koji će doneti spas voljenoj osobi.
Cele noći nije spavala.
Čuli su se koraci kroz hodnik, jaki oštri, muški, odlučni. Odjekivali su približavajući joj se. Odbijali se o zidove, vraćali kao odjek, udarali je, odzvanjali u njenoj glavi.
Stisla se od straha, neprijatnosti, želeći da samo sve što brže prodje.
Kvaka se pomerila.
Vrata se otvaraju.
Njeno srce treperi kao uhvaćena ptica.
Kako ?
Šta reći doktoru?
Beli mantil ulazi, u ustima lula
Negde krajičkom mozga u njoj odjekuje besmisleno pitanje, zar nije zabranjeno pušenje u bolnnici???
I misli odgurnu rezak zvuk glasa.
-Da li ste doneli novac?
Uzima plavu kovertu, pogleda sadržaj
-Šta ste se uplašili? Sve će biti u redu. Operisaću ga sutra!
