Flashbacks - Vrata Percepcije (2)

...Živimo zajedno, delujemo i reagujemo jedni na druge; ali uvek i u svim okolnostima, sami smo sa sobom. Mučenici ulaze u arenu držeci se za ruke; raspinju ih na krst. Ljubavnici u zagrljaju očajnički pokušavaju stopiti svoje odvojene ekstaze u jednu transcendenciju; uzalud. Po samoj svojoj prirodi svaki je otelotvoreni duh osuđen da pati i uživa u samoći. Osećaji, spoznaje, maštanja, sve je to privatno i osim pomoću simbola i iz druge ruke, neprenosivo. Možemo razmenjivati informacije o iskustvima, ali nikad iskustva sama. Od porodice do naroda, svaka je ljudska grupa društvo otočnih svemira.

Većina otočnih svemira dovoljno je nalik jedan drugome da dopusti inferencijalno razumevanje ili čak uzajamnu empatiju ili "saosećanje". Tako, dok se prisećamo sopstvenih gubitaka i poniženja, možemo se saosećati s drugima u analognim okolnostima, možemo se staviti (uvek, naravno, u ponešto pickwikijanskom smislu) na njihovo mesto. Ali u većini slučaja komunikacija između svemira nepotpuna je, pa čak i nepostojeća. Um je mesto za sebe, a prostori u kojima obitavaju ludaci ili ljudi posebno nadareni toliko su različiti od prostora gde žive obični ljudi da postoji tek vrlo maleno ili baš nikakvo zajedničko tlo saosećanja koje bi poslužilo kao osnovica za razumevanje ili osećanje bližnjega. Reči se izgovaraju, ali ne uspevaju prosvetleti. Stvari i dogadjaji na koje se odnose simboli pripadaju uzajamno isključivim predelima iskustva.

Videti sebe kako nas vide drugi svakako da je dobrodošao poklon. Sposobnost da vidimo druge onako kako se oni vide jedva da je manje važna. Ali šta ako ti drugi pripadaju drugoj vrsti? Na primer, kako zdrav čovek može saznati kako je to zapravo biti lud? Ili, osim ako se ponovo ne rodimo kao vizionari, medij ili muzički genije, kako ikada možemo posetiti svetove koje su Blakeu, Swedenborgu, Bachu, bili kuće? I kako se čovek koji je na krajnjoj granici ektomorfije i cerebrotonije ikad može staviti u položaj onoga koji je na granici endomorfije i viscerotonije ili, osim unutar stanovitih određenih područja, shvatiti osećanja onoga ko se nalazi na granici mezomorfije i somatotonije? Zakletom su behavioristu takva pitanja, pretpostavljam, besmislena. Ali za one koji teorijski veruju u ono što u praksi znaju da je istinito - izrekom, da iskustvo ima iznutricu baš kao i spoljašnost - problemi koji se postavljaju istinski su problemi, to ozbiljniji što su neki potpuno nerešivi, a neki rešivi samo u izuzetnim okolnostima i metodama koje nisu svakom pristupačne. Tako, čini se posve sigurnim da nikad neću saznati kako je to biti Sir John Falstaff ili Joe Louis. S druge strane, uvek mi se činilo mogućim da pomoću hipnoze, na primer, ili autohipnoze, pomoću meditacije ili pak uzimanjem odgovarajuće droge, mogu tako izmeniti uobičajeno stanje svesti da saznam, neposredno, o čemu su to govorili vizionar, medij, pa čak i sam mistik...

Nastaviće se...