Kad čovek gleda sve ove zanimljive statistike, ne može a da se ne zapita koliko vremena prosečan Srbin provede čekajući u redu. Više godina, svakako. Po prirodi posla (marketing) svaki drugi dan se nacrtam u pošti i šaljem neko brdo raznoraznih materijala, obično na više stotina adresa, te divlje šalterske službenike hvata panika kad me vide da ulazim u pitomu smrdljivu pošticu "kod starog merkatora" sa finom plastificiranom kesom.

Plaćanje računa i slanje pošte nazovimo napetim čekanjem u redu (za razliku od blage euforije kada se čeka šiš-roštilj pljeska ili karta za koncert) , zato je atmosfera po poštama prilično naelektrisana, na ivici otvorenog sukoba, bilo da je pošta puna ili prazna, uvek se nadje neko ko će da pametuje kako je "bio iza ovog gospodina, a ovaj dođe na red pre njega", po pravilu neki penzioner koji ima sve vreme ovoga sveta. I da, u svakom trenutku vremena, u svakoj pošti naše napaćene zemlje, nalazi se barem 1(jedna) osoba koja bi "samo nešto da pita" i izaziva salvu negodovanja ... ostalih... "normalnih" čekadžija.

Malo po malo sam počeo da amaterski primenjujem socijalni inžinjering i stvorio prijateljsko-familijarne odnose sa par divljih šalterskih službenica, te su ove postale pitomije. Pravo je čudo šta par lepih reči i poneki poslovni poklončić mogu da urade.

Epilog: neki dan sam pozvan na zaseban šalter da ne bih čekao red bezveze, a juče mi je ponuđeno da na šalteru gde se predaje pošta platim i struju (što tu inače zvanično ne može da se uradi) "da ne bih čekao drugi red bezveze". Želim vam puno sreće u čekanju.