Ja kad sam trudna, ja imam zatvor. A bogme i glavobolje. Ništa muke, mukice, mučnine, samo jedan veliki zatvor. I užasne glavobolje.
Šetamo danas sa jednim detetom kojim nas je kosmos blagosiljao, i kaže ti meni voljeni kako bih mogla da razmislim o tome šta bi moglo da se skuva, jer je ružna glava zatvora i njemu na dupe izašla.
Dobro, velim, videćemo neku supicu...
Dobro, veli i on.
Iju, pomislim, da me ne čuje, kako sam samo prirodno odreagovala. A majkemi jesam. Ono, baš zabrinuto. Posvetila se rešavanju problema. Zamisli ti koliko je to prirodno kad postaneš odgovoran za svačiji zatvor. I detetov, i muževljev, i Župljaninov... Od tebe zavisi, čoveče... ženo!
To je bilo jutros. A ja još ne prestajem da zalazim u sitna crevca jednačine. I da ti kažem, sitna crevca su puna krupnih govana. Nemoj tamo da ideš, ako nisi dobro opremljen anplagom.
I nemoj pogrešno da me razumeš, ja ga volim. Hteo da mi kupi tastaturu za osamsto dinara. Kaže, mnogo volim da lupam po istoj, pa da mi učini.
Ono jes, ctrl mi ne radi. A vorblejd je bez te kontrolne tipke zaista besmisleno igrati.
juče čovek skupljao pikavce po ulici, izvadio iz sakoa neke stare novine i ocepio pola jedne strane sa nekim naslovima koje nisam stigo da vidim, pobego mi tramvaj. računam, kad mi je već zapalio tramvaj ajd da vidim šta će dalje se desi u sceni koju niko živ nije vido, osim mojih, ko nebo plavi, par očiju. na treće sam zažmurio, bio me jak blam.
seo čovek na klupu u pionirskom parku i počeo da slaže one pikavce na ono parče novina. tako ih je majstorski smotao da sam skoro ispo s drveta jer mi oči sve popadale na zemlju, a teške pa jače no biblija i... čovek zavno dva puta, pogedo levodesno, zažvalavio onaj rolpaper i rapavim glasom ko iz stomaka da je isro kilo jagoda- ej čupavi imaš vatre?
prebledeo sam. ćutke sam iz desnog džepa u kome nosim žuti plastikanac izvadio plavi upaljač i pustio ga sonog drveta drito na klupu na kojoj je čovek sedeo. upalio one novine, zatrovo životnu okolinu usto i otišo.
dva dana sam sedeo na drvetu u nadi da neće niko da me snimi. i nije.
nije boranija i nema veze sa škodinom prodavnicom na nbgdu, al došlo mi da kažem.
posle me neko pito, što visiš na drvetu nesrećo a ja mu izdeklamovo ko da sam kod sudije za prekršaje došo, a sav u strahu da ne ispadnem kriv za onu lalu što ona baba ubrala pa je jurio pandur.
ne znam. išo sam kod Stanimira na trafiku da ga pitam kako je moguće da u zoo vrtu imaju majmune a nemaju ljude a stanimir ni pet ni šes, lupio rukom o sto pa reko. jedi bre govna udareni, oćeš ti da kupiš cigare il ćeš da me jebeš? cigare ću da kupim, a nek te jebe robot zlikovče pijačarski, a lepo sam te pito. reko sam ja njemu. posle smo ukrali kosilicu nekom liku i vozali se po terazijama. bilo ludo i nezaboravno. onda se jednog dana Stanimir oženio i kupio karavan pasat. stari, onaj kockasti i išli smo na more. ne pada mi na pamet da pričam šta smo tamo radili. u maroku nismo bili, al ićićemo jednom.
Jebeš mi mater*, al ja ovu Efbijanu obožavam.
Kad god sačitam neki njen post, usrećim se, i kažem:
O, Svevišnji... fala Ti što napravi još Ludaka kao što sam ja, a o ekseru već i da ne govorimo...
A kad sam već tu, pitam malopre Spomenku pravnicu:
Života ti, reci mi, ali iskreno: kad si se zadnji put pošteno kresnula, ali onako baš baš, al da to nije Svoje, tj. pokućstvo...?
I stade žena, ukopa se, zamisli se onako duboko, vidim preznojava se i sračuna:
Tri godine... ma i jače... Jebi ga!*
Kiša će, jel’da?
:)
ti si mnogo lepa kad si lepa, i ja te volim. #leopolde, shto imam verziju za teeeebe.... ona, originalna. prste da izlomish. dobacim. naredi im da te poslushaju. #miriam, pishala sam drukude. a i tamo retko.
Poslao/la Anoniman
Poslao/la fbiana
Poslao/la nemiri
Poslao/la leopold
Poslao/la Sanatorijum