...da si mi danas blizu - kao sto nisi, uzela bih te za ruku i odvela na planinu, da pronadjemo osuncan proplanak okruzen mrkim cetinarima, podastrt niskom planinskom travom. Na njemu bi se opruzili na ledja, pogleda uprtog u iskrzani plavi krug, rasirenih ruku, ali tako da se tek vrhovima prstiju mozemo dodirnuti. Onda bi sklopili oci, iskljucujuci to culo koje ume biti ogranicavajuce, prepustajuci se svilenom milovanju toplih zraka, uzivajuci u kaleidoskopskim sarama koje sunce pravi ispod spustenih kapaka.

Divan je osecaj kada svaki nervni zavrsetak na kozi pojaca svoju percepciju, kada osecas preplet tkanine u koju si umotan I svaku vlat trave, grudvice zemlje I kamencice pod dlanovima. U tom kutku lisenom ljudskih zvukova usi slusaju iskonsku muziku: ljubavni zov sokola, pucketanje grancica pod hitrim zecjim sapama, a ako umes, cuces I lepet leptirovih krila…

Onda bih otkinula vlat trave, iznova ti njom iscrtala oci, obrve, usne, golicajuci te sve dok osmeh ne obasja lice, no ne prestajuci tada, vec izazivajuci, zacikujuci dok ti ne dosadi, dok ne posegnes da zarobis ruku. Onda bih se izmakla I pobegla, da me pojuris kao lav gazelu i… J mozda stignes negde na ivici proplanka… J

Noor