I have got you under my skin
I've got you deep in the heart of me
So deep in my heart
You're nearly a part of me
I've got you under my skin

I have tried so not to give in
I have said to myself this affair
Never gonna go so well

But why should I try to resist
When baby I know so well
That I've got you under my skin

I would sacrifice anything
Come what might
For the sake of holding you near
In spite of a warning voice
That comes in the night
It repeats and it shouts in my ear

Don't you know blue-eyes
You never can win
Use your mentality
Wake up to reality
But each time I do
Just the thought of you
Makes me stop before I begin
'cause I've got you under my skin

Don't you know you old fool
You never can win
Use your mentality
Wake up to reality
But each time that I do
Just the thought of you
Makes me stop before I begin
'cause I've got you under my skin

And I love you when you're under my skin

Jutro. Idem na posao. Prolazim parkom. Tepam svom tom divnom ozelenelom i rascvetalom drveću. Milujem pogledom grozdove cvetova. Šapatom im kažem: “Divni ste! Znate li kako ste divni?” Oni ćute. Ptice cvrkutom govore sve u ime vesele šarene družine. A meni suze teku niz obraze.

Shit! Sve se probudilo, život svuda oko mene, a ja cmizdrim. I pričam sa drvećem.

U busu, sklupčana, gledam kroz prozor. Počinje jedna od onih kenjkavih pesama Vlade Georgijeva. A meni, naravno, suze klize. Polako, preko obraza, ka ušima. Okrećem glavu, brišem ih i onako šmrktava pričam sama sa sobom.

Polako, ali sigurno shvatam da postajem jedna praaava plačip***a.

Ponovo na usne stavljam stik sa ukusom mente. Hladi mi usne, da ne gore više... Osećam da bride, osećam da trnu...volim taj osećaj. Ponekad čini da prestanem misliti na te tvoje medne usne. Ponekad, opet, čini da baš njih zamišljam, da ih ljubim dugo, dugo...

Jer ti se ljubiš na tako dobar način...

Dođi, vrati me u stvarnost, vrati NAS u stvarnost. Učini da bude java, skini poljupcima ukus mente sa mojih usana. Prekini ovu agoniju, ovo životarenje bez smisla i udahni mi život. Donesi u moje nozdrve miris divljih ljubičica. Samo ti to možeš. Samo ti si donosio dah proleća i u najhladnija jutra. I zauvek si ostao u mojoj duši ona nežna mala ljubičica što donosi osmeh i sreću, što pretvara život u večno proleće...

Prođe još jedna noć.

Čudna.

Protkana nesanicom, trzajima i urlicima duše.

Ništa gore od ovakvih noći.

Nakon što te vidim, a ne nagledam te se.

Nakon što te osetim, a ne nauživam se.

Nakon što te dodirnem, a već sledećeg trena te nema.

Mogu se zakleti, još malopre si bio tu.

Osetila sam dodir kože,

miris,

pogled,

dah na mom vratu.

Okrenula sam glavu.

Pružila ruku.

Videla sam samo prazninu.

Ruka je ostala pružena u vazduhu.

Jer tebe nije bilo.

Ne znam, ne vidim kada je i gde prvi put zapelo. Nisam bila svesna toga, a zapelo je jako. Vukla sam i vukla, mučila se i danas konačno više nemam snage…  Ne, neću da priznam da nemam snage! Imam ja snage, mnogo još mogu, ali čuvam je za neke druge ljude, za neke druge životne lekcije.

Duga je priča o mom ustajanju na levu nogu. Verovatno ću vam je jednom ispričati.  Reče neko da sam ustala na levu nogu još onog dana kada sam upoznala njega. Sasvim moguće.

Kaže mi moja sestra sinoć da pišem sve detalje, da vodim dnevnik, jer jednom će od svega možda postati dobra knjiga. Nasmejah se. Setih se brata koji kada govori o mom životu poslednjih godina, govori o „španskoj seriji uživo“. Scenariju nikad kraja. Stalno novi zapleti. Raspleta nigde.

A ja samo želim da ovaj pakao što pre prođe.

Naiđu žute minute, naiđu crne misli, ali brzo ih oteram. Ne mogu dozvoliti sebi taj luksuz da razmišljam negativno. Dovoljno je mraka, konačno palim svetla.

Nijedan delić pesme neću da citiram. Potpisujem je celu :

Malopre.

To je taj momenat.

Problem je to što ga nisam svesna dok traje.

Momenat u kome zapravo nisam svesna ničega osim nas dvoje.

"Ukrašću te jednog dana..." - onda kada oboje budemo svesni tog trena u večnosti, tog traga u beskraju...

Ostajem bez daha, gušim se od čežnje koja cepa dušu na sitne deliće, od želje da si pored mene, da te ljubim, da te milujem, da te volim pogledom, da ti pričam dodirom, da mi staviš osmeh na lice - onako kako samo ti znaš...

Жао ми је.

Жао што немам довољно снаге.

Жао што не могу да урадим оно што мени треба, оно што мени прија, оно што мени враћа осмех на лице.

Жао што не могу да останем, што немам довољно добре разлоге, што немам када.

Жао ми је што се мучиш, што тражиш ону праву реч...

Жао ми је што сам отишла, онда када је било избора, када сам могла да останем.

Жао ми је што ову чисту љубав гушим, уместо да јој удахнем живот.

Жао ми је што не умем да је ушушкам, да је угрејем, да јој дам крила и пустим је слободну да живи заувек.

Proživljavam, doživljavam, ponovo i ponovo...svaki pogled, svaki dodir, svaki poljubac...sve ponovo osećam...ne mogu da mislim ni o čemu drugom...vidim ti oči, cakle se u polumraku...osećam te, svaki delić tvoga tela osećam...dodirujem...

Onog trenutka danas, kad sam izašla iz stana i zakoračila na ulicu, na svetlost dana...istog tog trena želela sam da vrisnem, da stanem, okrenem se i vratim se tebi...ovaj put zauvek...

Da ti obrišem suze koje ostavih na pragu, da te zagrlim, da nikada više ne odem…da ti konačno dozvolim da mi kažeš stihove koje želiš…da me pitaš je li moralo tako dugo bez mene…jer ja sam ta, samo za tebe rođena…

Imaš čime da me mrviš,

imaš čime da me sateraš u kut,

a nit' te volim niti mrzim,

ja te samo jasno vidim ovaj put...

Kako se sebi izvinuti?

Kako sebe posavetovati?

Meru za ljubav kako naći,

meru za život kako odrediti?

U potrazi za srećom dokle ići

i kako je prepoznati?

Dokle da nosim lažni osmeh?

Dokle da tražim tvoje oči?

Dokle da istinu zovem greh?

Do kad da mrzim letnje noći?

Tuga mi spava u duši,

moje srce dom joj je postalo,

kako da je oteram, ugušim,

da sačuvam zrno sreće preostalo?

By BubaErdeljan

„Kako ti nije žao, zašto si takva, vidiš li koliko se trudim?“  

Uh, jebote, ko je ovde lud, a ko zbunjen?!

Da li ti to treba? Sažaljenje? Eh, dragi moj, ne ide to tako. Mogu ti dati sažaljenje, ali zašto ti ono treba? Glupost. Nezrelo, tupavo, kretenski, bedno...

Ponašaš se godinama kao nadrkani kreten, kao skot bez osećanja, pa kad vidiš da nemam više strpljenja i živaca, ti rešiš da se menjaš. Počinješ da se trudiš. Vidim ja da se trudiš. I očekuješ ordenje nakon 2 meseca truda. A da li si to ti? Koliko to može da traje? Volela bih da mogu da odglumim ludilo, zaljubljenost, da ponovo budem gluva i slepa i jadna, pa da vidim koliko bi trajalo to tvoje menjanje...da vidim koliko ti treba da ponovo budeš onaj stari...

Da li da mislim da si sebičan, da si se uplašio, da ne znaš gde bi i šta bi ako dođe do kraja...ili nije tako...ne znam! I ne mogu znati.

Nije me briga što se trudiš! Nisam zlopamtilo, ne teram inat, ali prosto je došlo mojih 5 minuta. Sve se izokrenulo.

Zar može biti inat i gluma to što ništa ne osećam? Vidiš li moje lice dok me dodiruješ...vidiš li moje zatvorene oči, ruke koje miruju...čuješ li moje ravnomerno disanje...osećaš li ravnodušnost moga tela, hladnoću moje kože...?

To nije gluma. Jednostavno, ničeg više nema. Naprosto se desilo i ne traži krivca – krivi smo oboje. Upravo zbog toga ne sažaljevaj sebe. I ne traži sažaljenje od mene.

Reči… Tražim one najnežnije, najljubavnije, najjače, naj, naj… Tražim svoje, naše...prebiram po sećanju, prebiram po sebi, po tebi...

Ma ne - sve su reči naše, i izgovorene i neizgovorene, i one koje u stih stavlja neko drugi, a ne mi...
Svaka nosi u sebi ljubav, svaka nosi u sebi nas...

Ali mom uvu i srcu ništa nije lepše, ništa nema jače od onih par jednostavnih reči - da si ti duša moje duše...

I kako tu, baš na tom mestu, reč duša zvuči...samo tada, duuušššššššša - tako meko, tako toplo, tako nežno, šuškavo, ušuškano u nas, u zagrljaj, u dodir, u poljubac, u večnost...

Mesec i sunce.

Kamen i srce.

Noć i dan.

Ti i ja.

Dve strane, dva pola,

idemo u krug - od smeha do bola.

Prekasno, suviše daleko,

stojimo na litici - ja ovde, ti preko.

Cvet i mač.

Radost i plač.

Svetlost i tama.

Ipak - ti sam i ja sama.

By BubaErdeljan

Ona živi za danas

jer prošlosti ne čuje glas,

ona živi za sekund slobode,

ona dođe i ode.

Svake noći u bolu umire

dok oseća hladne dodire

i ponovo se rađa svakoga jutra

bez saznanja da živeće i sutra.

Ona ne zna da i juče je živela,

ona ne zna da je nekad volela,

ne zna zašto je hladna kao stena,

zašto joj je u oku suza zaleđena.

Davno smo se razbili o surovi zid stvarnosti. Davno beše..sećam se ja, kad u tvom zagrljaju ja goreh sva...

Uh, baš mi i nije do pevanja, melodija je varka.

Razbili smo se u milion delića, JA i ON, moje drugo ja; u delove, deliće, u prah. S’godinama se skrunilo i ono što se možda nekad i moglo sastaviti...lomi se kristal, svetlucaju staklene iskre pod našim nogama... Ne, nije mi do pevanja.

Meni se vrišti. Izaći ću u pusta polja moje ravnice, pustiću krik – da ga svi čuju, a da ga ne čuje niko...prosuću ga, ledenog daha, do horizonta i nazad...pustiću glas iz grla!!!

Biće mi lakše, bar na tren, nadam se.

Bar na tren prekinuću traganje za najlepšim očima, za anđeoskim osmehom, za najboljim prijateljem, za najdražom dušom...jer mnogo boli...u prolazu me dotakne miris noći i kaže: probudi se, pokreni se...ti si sav moj bol...

Kuda li me vode ove noći moje? Puste su. Bolne su. Dani nekako i prođu – pogledam decu, pa mi stave osmeh na lice, pa me zaokupe i ja odlutam, pobegnem od same sebe. Dani prođu u poslu, u susretima sa milion drugih ljudi i slušanju njihovih priča, u rešavanju banalnih problema. Ali onda dođe noć. Kada se sve smiri, kada svi spavaju, kada ostanem sama i pogledam se u ogledalu, vidim tugu. Ma, ne moram se ni pogledati u ogledalu, tuga je tu..dolazi nenajavljena, bez kucanja. A ja, mazohista, sedim do gluvog doba noći, puštam je da me obuzme, pričam sa njom, i plačem, i ludački se smejem. Lutam sa njom, od najmračnijeg dna do najsvetlijih visina moje duše, i očajnički tražim odgovore na pitanja koja me muče. A muči me toliko toga, bezbroj stvari o kojima ne mogu naglas da pričam, bezbroj stvari od kojih danju bežim. Racio ili srce? Razum ili osećajnost? Pribranost ili ludilo?

A ON uporno pita: „Šta je sa tobom? Šta ti je?“ A ja ponavljam: „Ništa. Ništa mi nije.“

Jeste mi NEŠTO. Zna ON šta je. Uspela sam, jedan jedini put, da prevalim preko jezika, da pustim glas koji me gušio: „Ne osećam ništa prema tebi. Prema drugom osećam NEŠTO.“

To je to NEŠTO. Ali ON je preko te, teško izgovorene istine, tako olako prešao. Ignoriše je. I pušta me da se kidam, da plačem, da tugujem iz noći u noć..slaba da vrisnem još jednom..da pokažem prstom na istinu. Pa sada, dok ono NEŠTO lebdi između nas, trpim bol do ludila...  

Ne znam šta učini Lazarica sa postom one man and one woman, ali baš me je pogodila u žicu. Nadam se da ga malkice ispravlja i vraća. U komentaru sam citirala Eriku Jong. Neverovatno je koliko se muškarci uplaše žena koje znaju mnogo. Kad pređemo tridesetu i estrogen počne da opada, vraćamo se sebi i dobijamo autonomiju. I zbog toga postajemo veštice koje oni kamenuju, koje oni vređaju. Samo zato što znamo previše, zato što je prošlo slepilo na njihova sranja i više nas ne mogu impresionirati. Više ne mirišemo govna, a nazivamo ih ružama!

Istrpela sam uvrede, pustila da mi kroz glavu prođu njegove reči o tome kako ja ne umem da volim, kako glumim, kako sve ljude obmanjujem i njega predstavljam kao lošeg, a loša sam ja...kako sam prevarant..i kako sam kučka...

A sve je počelo pre 10-ak meseci kada sam rešila da ne idem više linijom manjeg otpora, kada sam počela naglas da govorim ono što mislim, kada sam prestala da ćutim..kada sam počela da se borim za sebe i svoje stavove, a ne tek tako da popuštam...prosto, pokazala sam zube!

I sad on spava..leći ću i ja..tu do njega..ali to je sada za mene samo 80 kg mesa...

Tužno je..nakon 10 godina..shvatila sam da mi nije prijatelj..nije mi ljubavnik..ne osećam ništa...

Otac je moje dece...tu se zaustavljam..i pitam se na koju ću stranu...

Pa se opet setim one pametne žene koju sam citirala...kada prestanete da se plašite da ćete završiti same, sve postaje prosto. Život je bogat, i ima ga puno.

Pokušavam da izađem iz lavirinta po kom lutam već godinu dana. Uzalud. Moja neodlučnost uvek me pobedi. Lepo kaže moja Ljubičica: "Teorija ti je odlična, ali praksa ti je ravna nuli!" Znam to. Takva sam, oduvek i zauvek. Jesam sebi nekada govorila Seize the day! , ali šta sam preduzela? Malo toga. Ništa.

I setih se razgovora sa g-đom psihologom od pre decenije. Nakon kratkog razgovora, dođoh kući i uzeh papir i olovku. Napravih dve kolone- za ono što želim/volim i za ono što ne želim/ne volim. Pisala, pisala, ma čitav roman je to bio o ZA I PROTIV! Na kraju, ustanovim da mi ni to nije pomoglo da shvatim šta dalje, nigde nije bilo nečega što bi prevagnulo i prekinulo moju agoniju. Precrtala sam sve. I napisala par stihova. Moj odgovor g-đi psihologu i njenim glupim kolonama:

Oblik ni konturu tvoju ne vidim ja.

Ipak, ka tebi pružam ruku svoju,

Ipak te prepoznajem u hodnicima sna.

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 sata na dan nije dovoljno, setite se tegle krastavaca i...kafe!

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. „Sada hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su najvažnije stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su one stvari koje su manje važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi i u životu. Ako potrošite svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18 godina. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.“

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao: „Drago mi je da ste pitali. Nju sipam da bih vam pokazao da, bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.“  

Ruke mi često preko dana staju nad poslom i veliki deo noći bdijem samo da mogu duže misliti o Tebi. Lepotu celog sveta kriju u sebi moje misli. Neostvariv san je postao sadržaj mog života. I tako život prolazi, ali u času smrti ja mogu pokazati na svoju čežnju kao na jedino veliko, istinito i lepo u svom životu.

Napisao Ivo Andrić. Ja ne umem lepše i tačnije da opišem ono što osećam. A tako se borim, kao ludi Španac sa vetrenjačama, sama sa sobom...i pokušavam da radim nešto, da mislim na nešto drugo – ne vredi! Čudan osećaj..čitav život Ga volim..a bio je dovoljan jedan mali raskorak da On postane neostvariv san..i sad mi ostala čežnja..ostaće do kraja...

 
Vodopad ima bradu kao grof Lav Nikolajevič Tolstoj.

 
To se,

u stvari,

jutro po sebi peni

i razapinje dugu.

 
JA SAM PRIZNAO JEDNOJ ŽENI

DA JE ŽIVOT NEŠTO PROSTO U MENI.

A NIJE BAŠ TAKO PROSTO.

 
Ja sam mislio da ću ići pravo

dok se ne pretvorim u lenjir.

A našli su me u krugu.

 
NAŠLI SU ME, POSLE LUTANJA,

SROZANOG OD VRISKA DO ŠAPUTANJA.

 
Prošao je oktobar.

 
Među nogama drveća

polako zaudara na vlagu

i krv.

 
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.

 
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.

Minut pošte

za moje preminulo najrumenije doba.

 
Sedite malo kraj mene.

Vidite: opet sam dobar.

 
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza,

kao streljanom vojnom beguncu.

 
II

 
Proletele su ogromne zlatne kočije

kroz naše utrnule oči,

a mi ih sačuvali nismo.

 
Nešto mlado nam je rzalo na usni

i uvelo na jeziku,

gorko od smeha

i preslatko od plača.

 
Dozvolite mi

da, posle svega,

dalekoj nekoj gospođici

napišem jedno pismo,

onako malo nostalgično,

onako kako to pišu

senilni penzionisani admirali

svojoj preživeloj posadi

sa potopljenog razarača.

 
III

 
Gospođice,

kazaću,

gospođice, sve je,

sve je,

sve je gotovo.

 
Ovde opet cveće pokojno

prodaju razliveno u parfemske flaše.

 
Sve je,

sve je,

sve je spokojno,

kao da vetar nikada nije

išamarao drvored

i oko odžaka se pleo.

 
Gospođice,

kazaću,

u ovu jesen,

frigidnu kao turistkinja

sa skandinavskim pasošem,

to što sam odjednom sed

ne znači i da sam beo.

 
IV

 
OVO NIJE ISPOVEST.

OVO JE GORE NEGO MOLITVA.

 
HILJADU PUTA OD JUTROS

KAO NEKAD TE VOLIM.

HILJADU PUTA OD JUTROS

PONOVO TI SE VRAĆAM.

 
Hiljadu puta od jutros

ja se ponovo plašim

za tebe,

izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,

za tebe,

podeljenu kao plakat

ko zna kakvim ljudima.

 
DA LI SAM JOŠ UVEK ONA MERA

PO KOJOJ ZNAŠ KO TE BOLI?

PO KOJOJ ZNAŠ KOLIKO SU PRED TOBOM

SVI DRUGI BILI GOLI?

 
ONA MERA PO KOJOJ ZNAŠ KO TE OTIMA,

A KO PLAĆA?

 
DA LI SAM JOŠ UVEK

MEĐU SVIM TVOJIM ŽIVOTIMA

ONAJ KOMADIĆ NAJČISTIJEG OBLAKA U GRUDIMA,

I NAJKRVAVIJEG SAĆA?

 
V

 
TI SI JEDINA NAHRANILA SVU MOJU GLAD

SA ONO MALO MESA

I SNA.

 
JEDINA SI BILA DO ZUBA SITA

SA ONO MALO MOJIH NOKTIJU

I DLANOVA.

Voleo bih da tvoji budući sinovi

naslede boju mog glasa

i kćeri da nose moju tugu

u prslučićima od svile.

 
VOLEO BIH DA IPAK NEGDE SAČUVAŠ

SVE MOJE DALEKE VRHOVE

NA HORIZONTALAMA TVOG DNA.

 
I DA PRONESEŠ MOJE PREZRELE OČI

KROZ TIŠINU SVIH TUĐIH OČIJU

I TUĐIH STANOVA.

 
I MOJ OKTOBAR KROZ SVE TUĐE APRILE.

 
VI

 
Ovde kod mene

dani imaju opor ukus piva

i dosade.

 
Ponekad kaplju kiše,

čudno,

spokojno.

 
NEMAM VOLJE NI DA ŽIVIM NI DA SE UBIJEM.

 
Sasvim sam nalik na lađu

koja luta bez posade

i ne želi da zbriše

sa svoga okna nešto pokojno,

nešto zauvek izbrisano,

nešto golubije.

MOŽDA JE DOBRO JOŠ I OVO DA ZNAŠ:

ŽENE NEMAJU PRAVO

POSLE TEBE NIŠTA DA UOBRAŽAVAJU.

Nekad prvi žutokljunac republike,

danas:

mogu da dignem zarozane čarape

lično i samoj bogorodici,

u dostojanstvo presvučen oberučke.

SVE MOJE NEŽNOSTI I GLUPOSTI

JOŠ UVEK NA TVOME PRAGU SPAVAJU

kao mala kudrava štenad

na mokrim,

nabreklim,

crnim sisama gospođe kučke.

Sasvim sam zakopčan:

od sluzokože - do duše.

Ova 32 zuba još uvek ljubav

samo za tebe jecaju i pevuše.

VII

Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.

U ogledalu vidim:

sve je

zauvek

gotovo!

UPLAŠENO SAM PIJAN.

I PRAZAN.

I SAM.

 
PONEKAD NEKO NAIĐE

DA ME NESPRETNO PAZI,

NEKO, KOME JA, ZAISTA, NAIVNO,

ZAISTA BEZ ZLIH NAMERA,

VEĆ POSLE DRUGE ČAŠE OTKRIJEM PUTOKAZE

KOJI VODE OD TEBE

DO MOGA USIJANOG TEMENA.

NIKOME NEMOJ REĆI,

ALI DOK LEŽIM OVDE KAO ISPRAŽNJEN SARKOFAG

I NEŠTO MUDRUJEM O SREĆI,

TRUDIM SE DA BAR MALO ZABRINUTE DOBROTE

TOM DRUGOM NEKOM DAM.

I dok umire drveće

i susnežica po lišću gazi,

trudim se da mu bude dobro,

u ime izvesnog aorista moje ljubavi

i davno prošlog vremena.

VIII

Možda mi nećeš verovati:

i sa hotelima sam raskrstio,

sasvim neopaženo.

Svi mi hoteli nekako liče na istu bajku

i postelje u sobama

smeškaju se na isti glas.

Svi se portiri na isti način brinu,

onako malo rođački,

kad im laku noć kažemo.

Svi se portiri isto onako brinu,

majke mi,

majku mu,

kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.

Pijana od hladnoće, subotnja noć se valja.

Satovi su davno povečerje odsvirali.

Dalje,

zaista,

ne bih imao ništa više da ti javim.

JEDINO,

MOŽDA TO:

DA SI OSTALA NAJLEPŠA MEDALJA

IZ NAJLEPŠEG RATA

U KOJEM SU MI SRCE AMPUTIRALI.

IX

Gospođice,

ja nisam za tobom bio onako obično

gimnazijski zanesen.

U meni je sve do predaka minirano.

Inače,

zapamtio sam:

ljubav je najgolubija samo u onim kricima

koji se poklone prvima.

Dozvoli da se, zato,

zbog nečega u sebi

nasmešim, u ovu jesen,

pomalo krišom,

kroz suze,

pomalo demodirano,

ja,

tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,

ja,

tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

M.Antić

Ko ništa ne zna, ništa ne voli.

Ko ništa ne ume, ništa ne razume.

Ko ništa ne razume, bezvredan je.

Ali onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi...

Više se voli ono o čemu se više zna...

Ko god zamišlja da sve voće sazreva

u isto vreme kad i jagode,

ne zna ništa o grožđu!

 Bila sam baš kao jagoda..mislila da svako

 mora da sazri kad i ja..i nisam ništa znala

 o grožđu..a sad mi žao...