elfish

   Tog jutra, pre par meseci, telefon mi je zazvonio pre sedam. Zvao me je Marin, direktor sektora za Balkan firme za koju radim. Pitao da li mogu da mu učinim jednu uslugu. Zbunio me je ton kojim je govorio, gotovo šapat. Ćutala sam. Rekao je da mu je te noći umrla majka. Spokojno, u snu, u devedesettrećoj godini. Rekao je da porodica organizuje sve oko sahrane, a da želi da me zamoli da se ja pobrinem za njegove obaveze u firmi. Zapravo, rekao je samo „zovem tebe jer ne želim da se od ovoga napravi cirkus“.

   Dug razgovor sa njegove dve sekretarice. Njihovo negodovanje i moj polusatni monolog. Uzaludna inflacija reči, a potom izričita naredba da se svim odeljenjima njegovog sektora pošalje obaveštenje da neće biti dostupan u narednih nekoliko dana zbog privatnih obaveza. Ne, ne možete napisati „zbog smrtnog slučaja“, jer ne želim da to bude poziv da se u Zagreb sjate srpske, crnogorske i bosanske narikače. Ne, ne možete svi kolektivno otići na sahranu i proglasiti taj dan neradnim u vašem odeljenju firme. Ponovo inflacija reči. Osećaj da udaram u neprobojni zid otpora „toplih balkanskih duša“. Nikada mi nije pošlo za rukom da mentalitetu koji sahranu vidi kao oblik druženja i socijalizacije objasnim da u životu jednog čoveka ne postoji intimniji trenutak od onog kada se zauvek opraštaš od onog ko te je doneo na svet. Svedoci trenutka kada prva lopata zemlje padne na kovčeg tvoje majke mogu biti samo bliski prijatelji i ljudi koji su sa tobom delili i trenutke njenog postojanja. Jezivo je nepristojno pristvo onih sa kojima imaš samo odnos autoritet- podređeni bez ikakvih prijateljskih elemenata.

   Nikada mi nisu oprostili činjenicu da se njihovo učešće u bolu pretpostavljenog svelo na dva starija čoveka, inače Marinova bliska prijatelja, koji su u ime kompanije odneli cveće i prisustvovali sahrani.

   Uskratila sam im njihovo samoustanovljeno balkansko pravo da budu svedoci nečijeg bola, da obuku crninu za nekim koga ne poznaju, da prosipaju rakiju po tepihu „za dušu“ i pale sveće nad telom pokojnika kojeg nisu poznavali. Ukinula sam im mogućnost da im onaj u kome vide poluboga u trenucima slabosti padne na grudi i tako stvori njima tako potrebnu iluziju prisnosti i dobiju krajnje bizarni emotivni kredit.

...

   Ova priča nikada ne bi bila izblogovana da me pre nekog vremena na nju nije podsetio jedan blog.

   Priča, duboka intimna analiza jedne ljubavi, nesumnjivo lična priča nekog ko se, već pomalo gubeći nadu, bori za nekog koga voli. Prva misao, kako je sjajno kada um dovoljno jak da rečima može da opiše sve što duša oseća. I kako je uopšte on jedan fascinantan čovek. Druga misao, već pomalo cinična... pobogu, čemu takvo filozofiranje , mislim, zar je i u tome tako bolesno oprezan, detaljan i analitičan. Ironičan osmeh u uglu usana dok čitam tri strane komentara dežurnih balkanskih narikača. Potom želja da sva ta slova, i sve te reči koje, iako spakovane u foliju uopštene analize sve više liče na jecaje duše, nestanu što pre ispred očiju nezahvalne publike, da ih sakrije negde duboko u lavirinte anonimne blogosfere gde nikome neće poslužiti kao oružje za dezintegraciju njegove nesumnjive harizme. A onda bes, neobjašnjivi bes zbog činjenice da on sasvim svesno traži podršku od njih, od nas, od onih koji mu znaju lik i delo, ali ga ne poznaju, traži potvrdu da nije pogrešio, da je učinio sve što je mogao. Osudih ga zbog blagonaklonog stava prema špaliru komentatorki, narikača u ispraćaju ljubavi kojoj se temelji tresu zbog nekih loših vetrova.

  I onda taj moj komentar, kao rezultat razočarenja, osude, nerazumevanja. Jeziv komentar, poređenje njegove priče sa bizarnom pesmom idiotskog teksta u izvedbi jedne pevačice sa pornografskom biografijom. Uvreda sa namerom. Kazna za rušenje iluzije nesalomivosti. Zločin protiv duše. Bez predumišljaja, a sa nejasnim motivom.

   Sve češće mi pada na pamet da su možda sve te tople balkanske duše u pravu. Biće da nije do njih, do mene je.