elfish

... mrko sam je odmerila. Rekla je da se zove Carla i da mrzi kada je zovu Carlita. Ne brini, ja ti neću tepati, rekoj joj tad zlovoljno. Bila je peta u stanu koji je bio mali i za nas četiri. Nije joj se dopalo tamo gde je do tada stanovala, i Allison ju je pokupila i dovela kod nas. Allison je imala običaj da sakuplja kučiće, mačiće i izgubljene duše... i da ih onako umetnički rasejana i neorganizovana uvaljuje meni na čuvanje.

   Carla je imala dva sanduka i nekoliko kofera odeće i raznih džidžabidža. Došla je iz Equadora. Nije došla... nju je u stvari deportovao otac, jedan od najvećih izvoznika banana, da je nauči da živi van staklenog zvona. Cela koncepcija osamostaljivanja je u startu bila osuđena na propast jer joj je dao mesečni džeparac od hiljadu dolara. Ta, za nas tada nepojmljivo velika suma njoj je bila granica bede jer su njene potrebe bile izuzetno velike. Život u hacijendi na obali okeana koju čuvaju naoružani stražari ostavlja ozbiljne posledice.

   (Ovo je onaj rehabilitovan post, koji je morao da se vrati. Upadljivo snobovski detalji koji su one sa labavijom lamelom naterali da mi ostavljaju pakosne komentare i pp biće izostavljeni. Pošto ovce na planini čuvale nismo, a ono što radile jesmo izaziva već pomenute komentare, ostaćete uskraćeni za  NY bahanalije. Ko je onomad davno pročitao, nek' mu je sasrećom.)

   (P.S. ovo "nek' ti je sasrećom" je patentirala The Mazza, koja će se čim se vrati sa seminara pozvati na copyrights, pa da i to prebrinemo.)

   Carlu sam najpre naučila da pere sudove, odeću, posteljinu, kupatilo, podove, auto... Ne kažem da je to ikada više radila, jer je nekako uvek uspevala da se izvuče praveći više štete nego koristi, ali je naučila principe samopreživljavanja u civilizaciji.

   Slušala je neku besmislenu muziku koja je zvučala kao podloga soft pornića, uvek joj je bilo hladno, obasipala je Allison i mene neverovatnim količinama suza, južnjačke patetike, hirova, lucidnosti, besa, veselja i bila strašno zaljubljena u Jorgea, koji je, onako po prirodi neveran i švalerast, za vreme njenih studija u US uspeo da kresne pola Guayaquila. Nekoliko puta na dan se molila Bogu, nekoliko sati dnevno je provodila na telefonu, nekoliko puta godišnje kompletno obnavljala garderobu i šminku, i nikada, ali nikada nije učila. Ozbiljnije projekte smo joj po inerciji odrađivale Allison i ja, a za sve ostalo je nekako uspevala da se provuče zahvaljujući neospornoj inteligenciji i srećnim okolnostima. Bila nam je beskrajno draga, uprkos tome što je bila razmažena kao kraljeva švalerka i zahtevna kao trogodišnje dete.

   Proleće 1999-te.  U Srbiji sam. Carlu nisam videla ni čula već nekoliko godina. Sedim na terasi svoje kuće sa nogama podignutim na ogradu i prelepim pogledom na suncem okupano brdo Straževicu koje upravo bombarduju. Paklena vrućina. Voždovački ološ odvrnuo Cecu do granice bola. Teraju inat razumu. Blenem u lančane eksplozije ravnodušno kao umobolnik. Ispred kuće mi se parkira džip interventne jedinice MUP-a. Kolutam očima dok mi govore da treba da pođem za njima. Stigao mi je neki paket. Sa ogromnim pečatom Vatikana. Zato je valjda i stigao, razmišljam, inače bi ga pojeo mrak. U stanici me pitaju znam li pošiljaoca. Plaše se da nije bezbedan. U grlu mi kamen. Ne mogu da progovorim. Klimam glavom i otvaram ga. U ogromnom paketu bila je neverovatna količina slatkiša, štampani transparent sa internom šalom, majica sa otisnutom mojom slikom na kojoj seckam papriku i natpisom: "Too hot to get a bomb" i zastava Ecuadora. Uzimam transparent, majicu, zastavu i par čokoladica, ostavljam zblanutu interventnu ekipu da se bori sa gomilom slatkiša koji neće ekspodirati i odlazim kući. Suze pronalaze put od mozga do oka, ali ne izlaze. Gutam ih. Tada je bilo besmisleno plakati.

   Moja Carla se udaje ovog leta. Zet nam je Peruanac. Pravi maTzan. Videću je ponovo nakon dvanaest godina. Pričaču vam posle kako izgleda južnoamerička svadba sa pevanjem i pucanjem. Znajući mladu, drugačija ne može biti.

A njoj ću pričati o vama.

Drago mi je da ste se upoznali.