elfish

U gift shopu Royal Academy of Arts kupujem poklon. Sebi. Ogrlicu od pink&blue stakla i akrila. Bezvredne stakliće sa potpisom. Nikada ne nosim ogrlice. Praviću se malo da je moja, a onda ću je pokloniti nekom. Standardni manevar kupoholičarki. Ni ove godine neću videti čuvenu Letnju izložbu. Počinje devetog juna. Šteta. Ovo mi je jedini slobodan dan u Londonu. Kada ideš na put poslovno onda se oni koji ga planiraju dobro potrude da si zauzet bar 20 sati dnevno da ti se ne bi dopalo. Ako ti se dopadne tražićeš da ideš i kada ne moraš. A to košta. Trebao mi je ovaj dan, a sad ne znam šta bih sa sobom. Besmisleno je tumarati sam po Londonu.

Zovem Glenna da proverim može li ranije na ručak. Ne može, ima par neodložnih sastanaka. Kaže mi da dođem kod njega pa da krenemo čim završi. Glenn je neuropsihijatar. Radio je za veliku istraživačku kompaniju sa kojom je moja tadašnja firma sarađivala. Od tada se poznajemo. Više nego što bi bilo pristojno da priznam. Dugo je živeo na Islandu. Ima fenomenalnog klinca od 8 godina koji živi sa majkom u Škotskoj. Poslednje dve godine ima privatnu praksu centru Londona. Volim da pešačim po tom delu grada. Idem od Hyde Parka prema Harley St . Namerno zaobilazim široke ulice, volim da se petljam po belosvetskim sokacima. Zalutam gotovo uvek. Ovog puta krenem u pogrešnom pravcu i završim u Jermyn St. To je ulica u kojoj stari engleski krojači na čelu sa Charles Tyrwhittom šiju najbolje košulje na svetu. Jedna košta 1000 GBP. Isto koliko i solidan Yugo u Srbiji. Nepravda.

Glennova ordinacija liči na dobro opremljen hotelski penthouse. Čekaonica ne postoji jer se ovde ne čeka. Ovde dolaze oni što kod Tyrwhittona šiju košulje. Lepe prihvatljivu dijagnozu svojoj bahatosti. Glennova asistentkinja me uz tipično engleski osmeh sa merom uvodi u ordinaciju. Tri zida su pokrivena drvenim policama koje izgledaju kao da su uronile u zid. Gomile knjiga, poređane pažljivo da izgleda kao da su u laganom haosu. Četvrti zid je od stakla. Gleda na Westminster. Osmehuje mi se prilično uzdržano i pokazuje mi rukom na fotelju. Tek tad shvatih da u drugoj fotelji sedi pacijentkinja. Glenn me predstavlja kao svoju koleginicu i pita je da li bi joj smetalo da ostanem. Ona ravnodušno odmahuje glavom ne pogledavši me. Začuđena sam njegovim predstavljanjem, i tom očiglednom laži, i uopste njegovom odlukom da budem tu dok je sa pacijentom. Sedam u fotelju.

Gledam u njega, pa u nju. On, inače smiren i ozbiljan, u razgovoru sa njom postaje veseo, pričljiv, gotovo razdragan. U plavoj polo majici, bez mantila, košulje i kravate liči pre na razmaženog playboya koji se igra po tatinoj firmi nego na psihoterapeuta. Nema ni čuveni kauč. Pacijenti mu sede u ogromnim kožnim foteljama koje se od njegove razlikuju samo po visini. Ironično konstatujem u sebi da težim slučajevima verovatno podmetne tabure pod noge. Ona se jedva vidi iz fotelje. Žena, stara nekih 50 godina, obučena u teget- krem kostim, bez sumnje Chanelov, pažljivo našminkana, užasno mršava, sa potpuno mrtvim pogledom. Pogrbljena. Odaje utisak teškog bolesnika. Ne psihijatrijskog. Deluje kao da je ozbiljno fizički bolesna.Govori tiho, jedva je razumem.

• "Izgledate odlično Sheila. Po vašem hodu sam primetio pomak čim ste ušli. Vidim da ste počeli da se pridržavate našeg dogovora."
• "Mislim da lekovi pomažu, sama ne bih mogla da se izborim doktore." - prvi put izgovori nešto razumljivo.
• "Lekovi su tu da pomognu, ali se vidi da ste uložili dosta truda. Recite mi, šta ste radili protekle nedelje?" - pita je sa priličnim ushićenjem u glasu. Trgoh se. Mene nikada nije pitao kako mi je protekla nedelje. Ne sa tim entuzijazmom.

Sheila se uspravi u fotelji. Počinje da mu nabraja besmislice koje je radila tih dana. Prica glasno, razgovetno. Čak je kupila i jabuke u onoj bakalnici u kojoj on kupuje. Bio je u pravu, dobre su.

• "Oh, draga, pa vidim Vam po obrazima da su bile dobre. Primetio sam da ste se popravili."- govori ubedljivo dok ja zapanjeno gledam. Da je kilogram lakša vetar bi je odneo. Ona već sedi u fotelji potpuno uspravno, osmehuje se na komplimente. Primećujem joj potpunu promenu u očima. Oživele su. S vremena na vreme me pogleda. Blago joj se osmehnem.
• "Da li se nešto popravilo u odnosu sa Neilom?" - pita je ozbiljno.
• "Ne možete da zamislite, doktore, koliko mu je razgovor sa Vama pomogao. Postao je drugi čovek. I što je najvažnije, počeo je da razume moju bolest. To mi mnogo znači."
• "Sheila, samo se pridržavajte našeg dogovora. Ne spavajte preko dana, hranite se zdravo, i ne odustajte od slikanja. Imate nesvakidašnji talenat." - govori joj dok je prati do vrata.

Ona ga gleda u ledenoplave oči, hipnotisana, potpuno očarana, uspravna, čak sa koketnim osmehom na usnama.

• "Oh, kada mi Vi to kažete, govori očima pokazjući na njegove grafike na zidovima, onda ću morati da poverujem."

Dok zatvara vrata leđima gleda me kvarno ispod obrva. Sa osmehom.

• "Magija, dragi, magija, spasao si jednu izgubljenu dušu", govorim mu poluironično uz aplauz. Klanja se teatralno kao klovn i glasno se smeje.
• "Kakva kučka, ne podnosim je !!! "- govori dok mu lice dobija izraz gađenja. "Školski primer pasivno agresivne osobe, limitiran um, nezainteresovana za bilo šta, umire od dosade od kada su joj deca otisla i svoje frustracije pokušava da deklariše kao oboljenje. Ja joj pomažem u tome."

Pitam ga za muža, tog Neila sa kojim je razgovarao. Stekla sam utisak da je bio loš prema njoj.

• "Muž joj je sudija, pristojan čovek, prezauzet, odgovoran. Umirao je od brige za njeno zdravlje, a njoj je to toliko prijalo da se izgladnjivala do besmisla da bi ga uverila da je zaista bolesna. Rekoh ti, opasna kučka."
• "Znači, svake nedelje dolazi po dozu kratkotrajnog entuzijazma? Po malo iluzije? Zar ne postoji način da joj trajno pomogneš?"
• "Zašto je to uopšte bitno, radoznala ?!?! Vodi me na ručak, gladan sam !!! "
• "Koliko si gladan ?"
• "Oooo, mnooooogo !!! "