Pre nešto više od godinu dana u nastupu privremenog ludila napisah ja ovde jedan post za svoju dušu. Onako, kao da pričam Jovani uz kafu. (Inače, Jovani se pseudonim ne sviđa, kao ni način na koji je predstavljana više puta, tako da ću se njenim likom i delom pozabaviti kada je sagledam u novom svetlu. Potrajaće...)

Bila je to krajnje lična priča koja je opasno mirisala na dramu, triler, čili papričice, međunarodnu zaveru i južnoameričku čokoladu. Post će morati da bude rehabilitovan u skorije vreme jer je priča dobila fenomenalne obrte. Sada nikako nije vreme da se time pozabavim jer se osećam malo jadno i ni malo snobovski (doza snobizma je za tu priču obavezna).

Mene inače nikada nije stid kada drugi rade nešto bedno i kompromitijuće, ali kada to neko radi u moje ime, svađajući se oko toga da li se treba sporazumeti o pridruživanju sa nekim ko baš i nije raspoložen da mu se pridružiš pa te niti zove, niti čeka, niti ti se nada, čak te se pomalo i kloni, onda to ne može da prođe bez ličnog osećaja da se neko opasno igra sa tvojim samopoštovanjem. (Objašnjenje zašto se osećam jadno)

Da bi mene spasao od sektaški posvećenog gledanja raznih političkih debata, televizor od unišetenja, a političke stranke u Srbiji od dojava o postavljenoj bombi, Z. je u najvećoj tajnosti isplanirao put u moju drugu kuću koja nije luda, a nalazi se u Evropi i zove se Pešta. Plan da nam u našim tamošnjim usvojenim jazbinama povrati duševni mir mu je u startu propao, jer se gos. Marin iz zagrebačkog odeljenja moje firme setio da  moramo hitno da porazgovaramo o trenutnom problemu u finansiranju u koji smo zapali, tako da se ideja o Pešti pokazala kao ludom radovanje. (Z. za razliku od Jovane nema problem sa svojim imidžom na ovom blogu, verovatno zato što nema pojma da dobar deo veša i ovde properemo)

Krenusmo put Zagreba, a kad srpski indijanaci iz svog rezervata krenu put zapada onda ih je nemoguće zaustaviti u preletu preko granica, tako da stigosmo do Milana, doduše planirano, jer je spontanost u putovanjima ipak privilegija pridruženih i razumnih.

U Zagrebu se ispostavilo da je gos.Marin malo preterao u napadu panike i da ne propadamo, već partneri koriste svoje legalno pravo da nam zadrže isplatu trideset dana. Jedini problem je što se previše njih setilo da iskoristi to pravo istovremeno. Kada smo rešili problem kako da preživimo dok ne ozeleni trava gos.Marin nas pozva kod sebe na večeru.

Izuzetno zanimljiv čovek, naročito kada se nađete sa njim izvan poslovnog okruženja. U kasnim šezdesetim, i on i gospođa Korana, ali pričljivi, dragi, jedni od onih parova koji za pola veka braka još nisu stigli da se umore jedno od drugog.

Priča mi o svojim počecima, o tome kako je firma izgledala pre trideset godina, ima gomilu kompromitujućih anegdota o ljudima koji su sada veliki autoriteti u našem poslu. Ja njemu pričam o događaju od pre par meseci kada nam se kolega iz Bostona dolazeći u obilazak najstrašnije napio i dva dana tumarao po Cirihu dok smo mi premirali od straha da je negde u Beogradu stradao.

Smejući se na sav glas reče mi... "oh, pa Vi ste sjajni, ta ja sam imao dojam da ste opaki toliko da Vam se maslac ne topi u ustima". Bi mi žao da mu ostanem dužna, a činjenica da su oni već pridruženi tamo gde se mi nudimo me je još uvek bola u plexus pa mu rekoh... "dragi Marine, ja samo želim da doživim vreme kada ću, kao Vi sada, imati moć i talenat da svakom bezbedno saspem sve što mu mislim". Rizična šala, ali garnirana sa širokim osmehom izazvala mu je novu salvu smeha. "Nemaš što brinuti, draga moja, ti si sa tim talentom rođena !!!" OOOOK... gos. Marin je prestao da persira, iz momenta mu oprostih što su sporazumni i pridruženi. (Šta ću, linčujte me, za sitne se srebrenjake prodajem). Rastasmo se kao familija, čak nam je poklonio i  prelep pleteni balon sa vinom koje pravi njegov brat sa primorja.

Sloveniju preskačem jer tamo nismo nikog bitnog sreli, a  jedini važan projekat koji smo imali je da, kao narkomani drogu, balon sa vinom stručno zakamufliramo. Bili smo toliko uspešni da se nekoliko presretačkih patrola divilo mirisu iz balona. Bili su puni razumevanja iako smo, za slučaj da naiđemo na čvršću opciju, imali spremljenu briljantnu priču da smo alergični na vodu. Da ne verujete, u prolazu mi palo na pamet da se raspitam šta je sa Lezilebovichem, jer je opasno zapostavio blog u poslenje vreme, ali prolaznici što smo ih sreli nisu nešto delovali kao da ga poznaju.

U Milanu nas je sačekao Reilley. Moj prijatelj. Majka mu je Italijanka , a otac Englez, mada mu je ime toliko irsko da i tu činjenicu treba uzeti sa rezervom. Upoznali smo se kao klinci, kada sam ja prilično tupavo pokušavala da pronađem aparat za poništavanje karata u Londonskom double- deckeru. Nije me zezao zbog toga i od tad mi je prilično drag. Tada je imao savršen engleski akcenat i bio obučen po poslednjoj italijaskoj modi sa vešto uklopljenim tipično engleskim dendy detaljima. Moji prijatelji su ga zvali "Reilley the Italian", što je zvučalo kao titula besprekornog stila.

Nakon nekoliko godina sreli smo se ponovo, u US, gde je dosao na godinu dana da diplomira na čuvenom "Texas A& M" Univerzitetu. ... Blogeri... prijatelji... koji je to prizor bio !?!?! ... umesto "Reilley the Italian" prišao mi je razbacani teksaški farmer, sa najšarenijom kaubojskom košuljom, kaišem sa koga je sijala ogromna šnala sa otisnutom glavom  Longhorn govečeta, i šeširom na kome bi mu pozavideo i John Wain u najboljim danima. Vrh kaubojki mu je opasno parao nebesa. Suzdržavajući se da ne zaplačem od smeha rekoh mu da mi se čini da je usput izgubio mamuze. Ozbiljnim glasom, razvlačeći reči, sa najlokalnijim teksaškim akcentom, rekao mi je da je ključ uspeha u prilagođavanju, i da se "kada si u Rimu treba ponašati kao Rimljanin".  E,... tada sam zaplakala od smeha.

Dočekao nas je na ulazu u Milano, italijanski srdačno, i ne dopuštajući bilo kakvu raspravu otkazao naše rezervacije u hotelu. Insistirao da ostanemo u njegovoj kući. On troši svoje poslenje dane u Milanu i sprema se za povratak u US. Radi za firmu koja se bavi prodajom poljoprivrednih mašina i sada ga povlače u njihovu centralu u St. Luisu. Sviđa mi se njegova "milanska faza", postao je malo nervozniji, ali zato mnogo pričljiviji i otvoreniji. Upoznali smo i njegovu Toru, simpatično tiho biće koje mi je gospođa Lena sočno izogovarala dok sam joj mlela bademe za domaći marcipan. Tipična Italijanka, ni malo joj ne imponuje to bledunjavo stvorenjce iz države Idaho. Sa sobom će doživotno nositi najteži mogući greh, otela joj je sina jedinca iz porodičnog gnezda. "One" su uvek krive, naročito kada se previše trude.

Sad mi postade jasno da mi je post po dužini preterao sve granice... Preskočite suvišno, meni je i ovo neumereno kuckanje bilo samo izgovor da grickam marcipan. Sutra se vraćam na posao. I na fitness. Presešće mi marcipan. Jovana će nepogrešivo, sa vrata, videti gde se zalepio. Po običaju, nikad na prava mesta ;)