- ... i molim te da paziš kako ćeš se obući, tamo su malo specifični, gledaju trenerke, patike i tako to.
- kako gledaju? misliš ne puštaju ako si prljav ?!?!?!
- ma neee... malo su tako... fensi ekipa, gledaju kako je koja obučena, nose markirane majičice... i nemoj sad da kažeš da nećeš !
- ma 'oću, nema problema, ali sam onda trebala kod onih gde ide A., bliže mi je, a i kaže mi da im je instruktorka fina.
- Štaaaaa će ti fina ?!?!?! Nama Hitler treba da nas dovede u red !!!
Nije tu više bilo mesta prepirci. Poslednji argument bio je presudan. Jovana (ranije spominjana kao kuma- Jovana) i ja krenusmo na fitnes.
Popis prisutnih: Hitler Instruktorka, Manekenka Penzionerka, Bivša Sportistkinja i čopor kloniranih Šiljoguzih Cica. Dok regulišem "formalnosti" sa Hitlerkinom sekretaricom čujem kako Jovana manevarski i logistički komanduje šiljoguzim čoporom.
- Ti, mala, pomeri se levo, tu će moja kuma !
"Mala" procvrkuta da je sve OOOkeeej, i ostavi mi prostor do Jovane kao da ću šator da razapinjem. Ispod oka mi uputi zao pogled jer je geografski razdvajam od njenog ličnog gurua. Preživeh bez napora prvih pola sata u sali, i time zadovoljih Hitlerku koja mi je sve vreme blagonaklono klimala glavom. Užasno mi je išla na nerve, ali joj nisam rekla "šta klimaš ćurko, pa ja sam po 10 km trčala na temperaturi + 50". Ne htedoh da brukam Jovanu...
U teretani tek počinje pravi socijalni život ! Tu kreće komentarisanje predhodno odmerenih trenerki i patika (jbt, u ovoj zemlji je i to statusni simbol). Komentarišu svaka svoj nepostojeći višak kilograma i nevidljivi celulit, sve u nadi da će ostale skočiti da demantuju tu očiglednu neistinu.
- " To ti je pubertetsko salo, rešićeš ga se prirodno, ne brini" - taktično reče moja Jovana dvadesetpetogodišnjoj šiljoguzi. Ja pomislih da se šali, al' kad zaustih da se nasmejem videh da sve ostale sa odobravanjem klimaju glavom na Jovanin komenatar. Htedoh da ih pitam da li su normalne, ali se suzdržah... da ne brukam Jovanu.
Pa ... malo traka za trčanje, malo benč, malo... Hitleruša mi prilazi i kaže da ne radim pravilno na spravi koja je čudo tehnike, i koja je upravo iz šta ti ja znam odakle stigla u njenu teretanu. Merkam je onako iz žablje perspektive, i razmišljam da li da izvadim spisak pa da joj sve po istom, dok joj usput objašnjavam zašto se na toj spravi vežba radi baš tako... najsporije što mišić može da podnese. Nju je, na žalost, ta materija zainteresovala toliko da je temu produbila do besmisla gledajući sa uživanjem kako mi pucaju sva tri musculus vastusa. Malo me je nervirala, količina prenemaganja je bila za 70% veća od prihvatljive. Htedoh da lupim nešto pakosno i nepristojno, da je na primer pitam za kvalifikacije, ali se suždržah u poslednjem trenutku... da ne brukam Jovanu.
Sve u svemu, čopor fenserki preznojačica me je fino prihvatio uprkos mom negativnom stavu. Čak mi nije zamerila ni ona mučenica sa cirkon- kamenjem na zadnjem delu trenerke kad je upitah zaboli li je guzica kad duže sedi na njima. Iscvrkutala mi je konspirativno da model jeste malo neudoban ali je "taaaaaako neodoljiv". Ma važi... rekoh da ne brukam Jovanu.
Skrušeno priznajem da se motam sa tim sakaludama već treću nedelju. Upropastiše me ! Količina vremena koju provodim pred ogledalom je poražavajuća. Samopouzdanje mi je sve manje, a broj treninga nedeljno sve veći. Počinjem da primećujem gde se krofna zalepila čim je pojedem. I počinjem da lažem kao anoreksik, priznajem, krofnu ne pojedoh odavno, ni ukus joj ne pamtim.
A Visu pržim prvoklasnom sportskom opremom... nije zbog sebe... već znate... da ne brukam Jovanu ;)