To popodne, hladno, maglovito i bez padavina Alan Ford i Lara Croft su krenuli u neki tamo grad, nekim poslom koji je trebao da bude i business i pleasure, i radovali su se, zaista, sa onom količinom radovanja koje su još uspevali da indukuju u svojoj blaziranosti. Alan Ford je tiho pevao na italijanskom prateci muziku koja je svirala u autu, Lara Croft je sedela kao razmažena mačka, nosa zagnjurenog u krzno okovratnika dugog kaputa. Pokušao je da dohvati kutiju sa cigaretama, nežno mu je uhvatila ruku u pokretu i stavila je na svoj obraz. Pogledao ju je sa osmehom, svestan da je ova nežnost izazvana jedino željom da joj ne kontaminira svežu Coco Mademoiselle auru mirisom dima. Nasmešila mu se. Pričala mu je da voli taj grad, da mu poznaje svaki kutak, da voli te ljude. Rekao joj je da mu je to veoma ineresantno, da se ljudi retko vraćaju u gradove u kojima su odrasli ako ih napuste vrlo mladi, da imaju neki čudan odnos prema njima. Rekla mu je da ona ni jedan svoj grad nije napustila, i da, u stvari, jedan deo nje još uvek živi tamo.

Svratiće u Poštu, Denis Napast ih je zamolio da predaju nešto gospođi na prvom šalteru. Alan Ford se parkira sasvim blizu ulaza u ogromnu zgradu, zaostavštinu socrealizma, kada su i pošte u malim gradovima bile impozantna zdanja. Lara Croft ulazi unutra, vidi ga kroz stakleni zid, on izlazi iz auta da zapali cigaretu. U šalter sali strahovita gužva. Kasno popodne, skoro kraj radnog vremena, više od pedeset ljudi čeka ispred prvog šaltera, jedinog koji radi. LaraCroft prilazi šalteru, stavlja na pult mali paketić i sa osmehom kaže gospođi da ju je pozdravio Denis Napast. Ona podiže glavu, umorna, iznenađena... Prošaputa "mila moja". LaraCroft se zagleda u to lice koje nije videla skoro dvadeset godina. Neke žene tako lepo stare. Dobre žene tako stare. Dobijaju nežan, blag izraz lica i ne gube sjaj u očima. Nije očekivala posetu. Denis Napast je oduvek imao sklonost ka besmislenim iznenađenjima. Ona priča tiho sa Larom Croft nekoliko minuta. Obećavaju jedna drugoj da će se videti uskoro, na duže. Ona se kao krivac izvinjava što je velika gužva i pogledom pokazuje na ogroman red koji se u ogradi od plave trake vijuga skoro do ulaza.

Lara Croft izlazi laganim klaj-klaj korakom, tako nepotrebno paradirajućim, smešeći sa Alanu Fordu koji je ispod obrva posmatra kroz stakleni zid, nekako namršteno. Skoro pa da je prečula oštru opasku na račun ulaska preko reda. Neko je očigledno pomislio da je stranka. Pogledala je namrštenu mladu ženu u redu koja nije prestajala da priča, priča, priča... o čekanju, o bezobrazluku, o redovima, o onima koji idu preko reda, o nekulturi... svi su je gledali. Mala, lajava Betty Boop, odjednom prestade da priča u prazno i obrati se Lari Croft:

"Na šta to liči ?!?!?!"- upita zlobno, preglasno, istinski besna, spremna da se i fizički obračuna. U tom trenutku na rame Betty Boop spusti se šaka. Čovek koji je stajao pored nje, tihim, odlučnim glasom reče joj da je bilo dosta. Ona ne prestaje, melje, sipa uvrede koje Lara Croft više ne čuje. Pogled joj je prikovan za lice čoveka koji je pored Betty Boop. Kosa malo duža nego što je pamti, još uvek potpuno crna, pravi kontrast sa svetlim tenom i krupnim svetlim očima. Široka ramena u zelenoj vijetnamki, i ta šaka na ramenu Betty Boop kojoj zna svaki otisak prsta. Njen Zagor! Njen Za-gor-te-nay, the Spirit with the Hatchet, the invincible avenger of Darkwood. I taj trenutak prepoznavanja, njenog naravno, jer on je taj trenutak imao mnogo ranije, još kad je ušla u tu ogromnu, besmislenu, pretereano osvetljenu salu. I Betty Boop prekida hipnotičku povezanost očiju koja je verovatno trajala sekund a imala snagu kao predsmrtni deja vu. Betty Boop koja ne zna, koja ni ne sluti... govori joj:

"Znate, mogli bi smo svi kao Vi !!! Umemo da budemo bezobrazni, ..."

Ostalo nije čula. Pogledala je u Betty Boop kao u bubašvabu, i u prolazu ka izlaznim vratima rekla joj tihim, ledenim glasom :

"Varate se gospođo, ne postoji ništa na svetu što bi ste Vi mogli da uradite jednako dobro kao ja".

Bilo je dovoljno glasno da u sali zavlada muk iščekivanja. Bilo je dovoljno rizično da se u punoj sali u malom gradu neko seti davne priče. Betty Boop je bila dovoljno šokirana da zaćuti. Zagor je zapanjeno gledao za Larom Croft, ježeći se po ko zna koji put od njene egocentričnosti i drskosti. Alan Ford je zalupio vrata auta za njom, malo prejako da bi pomislila da je slučajnost. Lara Croft je znala da je neće pitati šta je bilo ono što nije čuo, ali je video. Alan Ford se pravio da nije prepoznao Zagora. Loše se pravio. Lara Croft je znala da mu neće pričati o tome. Stidela se svoje nepotrebne bahatosti. Savršeno popodne je čudnim žrebom sudbine postalo malo napeto.

Te noći je bila sama, jer se gospođa Morticia Adams nije osećala najbolje. Njeno zdravstveno stanje odavno je daljinski upravljač za Alana Forda. Lara Croft nije dozvolila sebi da te noći mislima zaluta u Darkwood. I nije ga spomenula ni dok je pričala sa Sarah Key koja je kupila novi šešir. Sara Key je sasvim OK. Ona joj je rekla da je konačno shvatila da Lara Croft nije savršena i da joj je drago zbog tih rupa na fasadi. Čim je dobila dozvolu da bude nesavršena Lara Croft je počela da plače. Onako bahato, preterano, samoživo i sebično, kako samo ona ume...