Kao sav pošten svet i ja imam tri mail adrese. Jedna služi za registrovanje na sajtovima koji mogu biti potencijalno korisni, ali te takođe mogu zatrpati glupostima, jedna je poslovna, sa domenom firme i jedna privatna, dugogodišnja, rezervisana za familiju i prijatelje. Ta poslednja, a glavna, u zadnje vreme je pretrpana spamom. Prijateljsko- porodičnim. Moji najmiliji se utrkuju ko će da mi pošalje više bajatih i nemaštovitih pps poruka, beskorisnih linkova ka nečemu što je "da padneš sa stolice", i pisama u formi lanca sreće. Gledam moju kontakt- listu i ne mogu da se načudim. Sve pristojan svet, bez šifrovane dijagnoze i vidljivih psihičkih ispada, a niko ni red da napise o tome kako je danas, šta ga je obradovalo, a šta iznerviralo, niko više ni sliku da pošalje, čak ni one najgore iz edicije "mani me krštenja". Svi iznenada postali Dalaj Lamini izaslanici, jbt, šalju mi poruke od njega lično, blagosiljaju mi sve rodjeno i nerođeno virtuelnim buketima ruža uz obaveznu klauzulu da će mi se sve dobro ostvariti samo ako isti mail posaljem na xx adresa i buduće primaoce o istom jadu zabavim. Već neko vreme FW: mailove brisem bez otvaranja i bez griže savesti.

Danas stiže jedan od kume, Jovane. Vidim, red slika, red teksta, poznata forma. Kiselo se osmehnem pomislivši "zar i ti sestro slatka?". Ipak, grešim. Jovana, čuvena beogradska kupoholičarka, mi šalje promotivni mail Delta City-a, najnovijeg svetskog čuda u nas. Slike velelepnog enterijera, potkrepljene linkovima svetskih firmi koje su tamo naseljene. Njen lični lanac sreće. Da vas ne lažem, i meni oči zasijaše. Igraju mi po monitoru Benetton, Nike, CC, Newyorker, M&S, Escada, sve na dobrom popustu i sa promotivnim cenama, i sve na jednom mestu, i sve u društvu Jovane koja me bez probe, odokativno, skocka k'o lutku iz izloga. Idemoooooooo...

Zovem je da se dogovorimo. Nalazimo se u 18.00h, kad se vratimo s posla, sredimo i odmorimo, jer je neprihvatljivo da se tamo pojavimo klošarski raspoložene. Reda radi pitam Z-a da ide sa nama, naravno, ne pada mu na pamet, on će da sedi kod kuće i da mrzi monopoliste. No problem, darling. I mene muče ti problemi, monopolisti, sukobi interesa, cene mleka, vlasništvo nad 20 000 hektara zemlje (koja je "najvrednija jer je Bog više neće praviti"- ma daaaaaj, mani me), upravljanje medijima, korupcija. Toliko me muče da sam lagano nervozna. To nije dobro. Nervoza izaziva stres. Stres je opasan. Bolje je da opasnost raspali po Visi nego po mojim živcima. Dakle, kiss & doviđence.

Jovana mi saopštava da je izvukla maksimalan budžet za večeras. Doduše, uz nežni nagoveštaj razvoda, ali u ovakvim situacijama drastične mere su opravdane.

A tamo? Sve što se moglo očekivati i malo više od toga. Očekivali smo gužvu. Srećom, nema je. Ovaj napaćeni narod se toliko iznenađivao normalnim u proteklih nekoliko godina da ga sad teško može pomeriti iz cipela jedan shoping mall. Jovaninom oštrom oku nije promaklo da je u radnjama malo previše prošlogodišnjih modela, što bi bilo idealno, da nisu na njima zadržali i prošlogodišnje cene. U normalnom svetu ta roba se rasprodaje budzašto. No dobro, nismo Dubai, pa šta...

Posle laganog maratona u Orsay pronalazim beli komplet. Savršen. Materijal nebeski. Tanak i neprovidan. Cvrkutava prodavačica, jedva punoletna, sumnjičavo me merka u ogledalu. Čitam ti misli Cvrkuta. Čini ti se da je "tetka" malo prejaka za belo? Sumnjaš da će šavovi da izdrže ako sednem? Eh, lutko, pa ko još seda kad mu nešto ovako dobro stoji? Jovana klima glavom. Kupuj ! Usput dovlači još dva topića koja "su pravljena da budu ispod tog sakoa". Cvrkuta mi oduševljeno govori da ću ih dobiti na poklon. Prenemažem se šatro oduševljena, a bolno svesna da su mogli da mi poklone i dva para cipela i dupli konjak da lakše svarim cenu. Dok merkam jesenje jakne Cvrkuta prilazi sa mojom Visom i prošapta: "Visa vam je istekla, pogledajte... 10/05 - 10/07". Pre 5 dana? Istekla? Gledam je kao zmija žabu. Čekam da mi kaže... "nema veze, simpa si, progledaćemo ti kroz prste ovog puta". Ili da je progutam. Ni krivu ni dužnu. Cvrkuta ćuti i žvaće žvaku. Kada je videla da ja rešenje neću pronaći jer u kriznim situacijama Jovana i ja ne reagujemo, već spuštamo funkcije mozga na minimum i delimo jednu moždanu ćeliju, Cvrkuta nonšalanto reče da nam je tu pred nosom (baš tako reče, živa bila) Banca Intesa, pa ako će nam to pomoći...  Kako neće, zlato moje !?  U dva laka skoka se dočepah keša, blagosiljah monopolizam, i završih formalnosti oko kupovine.

Nakon napornog maratona, popismo najbolju englesku kafu. Bez kolača. Jer, ipak se treba spakovati u onaj komplet, a da ga posle ne skidaju hiruškim putem.

I tad mi sinu !!! Zašto li su moje sreće uvek polovične? Što mi sve ide na "uspećeš, ali nikad iz prve"? Što mi sve u životu ima amandman? Jovana mi reče da preterujem. U stvari, opsovala me je, da se ne lažemo.

Jedno je sigurno ! Od sutra JA preuzimam monopol na lance sreće i zauzimam poziciju Dalaj Laminog portparola. Od sutra JA određujem ko će morati da šalje xx FW: da ga baksuz ne uzme pod svoje. E, pa, neće večito meni maleri da se dešavaju ! Dosta je bilo !

P.S. Kome se učini da je ovaj post previše jadan i površan neka ga pročita ponovo. Ako i dalje ostane pri tom stavu onda je verovatno u pravu. I neka ostavi mail. Imam nešto da mu pošaljem...