...Jesen u našem kraju. Pitam se šta li na tu temu pišu sirota deca sa trulog zapada. Nema tamo inspiracije na temu godišnjih doba. Nikad nisu videla kazan za nacionalno piće od kojeg ne boli glava, ali redovnom upotrebom pouzdano izaziva ludilo. Ne postoji drevna umetnost nabavke paprika za ajvar (crvene, ne veće od dlana), nema potere za paradajzom, nema nacionalne histerije što je ulje poskupelo baš "pred sezonu", niti niskog starta za lov na kupus koji će nakon obrade postati osveživač vazduha beogradskih solitera. Postavlja se taktički, na ključna mesta, od podruma preko terasa do vešernica, ukiseljen i začinjen da pokrije aromom što veću površinu. To što su Nemci (koji su ga valjda i izmislili) ustanovili da je toliko toksičan da je hazard za jetru i bubrege nama je nebitno. Svetske solane rade punim kapacitetom dok Srbi konzerviraju sve što može da stane u teglu ili bure kao da očekuju smak sveta. Moja vrla majka ide i korak dalje. Uzgaja u tegli i neku lekovitu gljivu koja kad sazri deluje kao nešto ukradeno sa patologije. Budibogsnama...
Dok ovim grešnim mislima kontaminiram nepostojeću kulturu šljivovice, osetim udarac od pozadi. Mislim... u autu sam, da ne bude zabune. Izlazim iz kola, vidim mom oronulom lepotanu ništa, a NK zverka solidno ulubljena. Nasmešim se superiorno, predam titulu "najgoreg vozača u gradu" prebledelom liku u načetoj zveri, odslušam monolog "da'ebeoca ne znam šta mi bi", uputim nežan osmeh mojoj seljačkoj kuki i produžim dalje. Od tad me proganja jedna ideja, da instaliram po jednu na sve četiri strane auta, full oprema ! Možda po dve na bočne strane... !?!?
Dolazim kući pakosno raspoložena. U susret mi ide familija mačaka. Pet komada. Tu su od letos. Kod jednog komšije jedu, kod drugog spavaju, a kod mene im je valjda pojilo, jer mi česma kaplje. Bezdušno uključim prskalicu, zalijem mačke i ukapiram da nemam ključeve od kuće jer sam ih jutros ostavila gostima da zaključaju kad krenu u obilazak grada. Zovem ih da ih lociram, oni mi oduševljeno kažu da su u dilemi da li da večeras gledamo Fince na Terazijama ili Ruse u JDP-u. Navijam za Ruse.
Ubrzo stižu da me puste u kuću, sa čuđenjem gledaju unezverene mokre mačke po dvorištu. Ništa ne pitaju.
Spremam salatu, Ger sam peče stejk da ga ja ne bih, po običaju, za njegov ukus prepekla, Tamara pijucka vino i sluša o incidentu sa kukom. Dolazi i Z. Vidim briše cipele, super... setio se da zalije mačke. That's my boy! Uspeva da eskivira kuhinju, Tamara mu konspirativno dodaje čašu vina, odlaze da prebace slike u komp.
Jedem pečurke i salatu, sa gnušanjem odbijam da probam Gerov nedopečeni specijalitet... Oni uživaju u kafici u dvorištu dok ja uranjam u penu marke Viljareba & Viljabaho. Standardna magija posustaje kod ostataka čokoladnog musa koji je Tamara u stvaralačkom zanosu raspršila po najneverovatnijim mestima. Mr. Proper se pravi lud. Ne odaziva se na zvižduke.
Uveče se ipak odlučujemo za Ruse. I tako... dvoje Srba i dvoje Francuza koji ne govore ni reč ruskog uz Formalni Teatar iz Sankt Peterburga progovoriše noćas po ruski. Doduše, bez vodke, boršča i soljanke... no dobro, ta potreba za oralnim doživljajem je i onako moj lični trip.
Kosta Caffee, Kalemegdanska terasa, kuća... konačno krevet. Muči me savest, ne mogu da zaspim. Zapostavila sam net, ubi me ovaj jesenja socijalizacija. Na Skype-u žurka. Palim kameru da zabavim familiju i prijatelje. Kosa nespretno vezana nekom šnalom, ispod očiju debeli sloj kreme. Vidim, padaju sa stolice od smeha. Ubrzano prave kompromitujući screenshot. Uživam u svom ludilu. Laki me pita da li bi moji Francuzi mogli da mu dovezu Clio, '04 -to, '05-to sa E 3, 4 motorom, može i 2 komada da jedan proda pa da sa drugim jeftinije prođe. Uživam i u njegovom ludilu. Ma, naravno, kako ne bi mogli, može i pet- šest, pa da tebi jedan ostane za dzabe. Dobro, zaboravi, kaže mi besno. Nemaš problema, nisam ni zapamtila....
I samo se ne treba nervirati... kakava god da je jesen... izblogovati, i pustiti da klizi...