Jutro. Pola sedam, a već upeklo kao da je podne. Telefon. Marija. Kroz san čujem da moram da donesem novi pasoš do 11h,  jer stari ne može da bude predat. Nema mesta za vizu. Dobro, ostavi mi stare u prvoj fioci, doneću ti novi da predaš. Ne može. Štoooo? Rekli su joj u ambasadi da ne sarađuju sa trećim licem. New US policy. Moram lično. Ti si drugo lice, Marija, ako sam ja prvo, znači možeš da predaš dokumenta (jutarnja duhovitost). Sa druge strane začuh duboh uzdah. Marija je žena kod koje izazivam potrebu da prokune dan kad se rodila i broji bar do 10 pre nego što se upusti u razgovor o bilo čemu. Ne... kaže mi, oni su prvo,... Vi ste drugo, a ja bih bila... treće lice. Aaaaaa, takoooo znači, kikoćem se u sebi...

Odlazim do firme, pa do foto- Tonija. Ljubazna fotografkinja me moli da se ne smeškam jer nije dozvoljeno. Ne razumeš ti to lutko, nije ovo osmeh, ovo je moj prirodni izraz lica. Lajtmotiv. I ne brini ti tuđu brigu, budi lepa, ćuti i škljocaj. 

Idem do Ljermontove, tražim Dragana. U prolazu mu objasnim da mi pasoš treba za 2 sata. On sleže ramenima, kaže... pokušaće. I šta se smeškaš na ovoj slici, da li si ti normalna? Reci im da mi je to od tetanusa, značajno namignem i odem.

Zove me za sat vremena. Šta si ti ono bese po struci? Pravnik? Ne, ekonomista, što? Jbg, ja napisao pravnik, nema veze. Ma oK je, u prošlom zahtevu si napisao „ugostitelj“. Pa to je zato što sam im obećao večeru kod tebe u kafani. Imala si kafanu, zar ne? Ja? Nikad u životu, šta ti je ?!?! Onda sam ja nešto pobrkao, nema veze. Dodji da preuzmeš pasoš.

Predajem dokumenta u ambasadi na vreme. Uredno pripremljenu dokumentaciju u providnoj fascikli (Marija) i pasoše uvezane gumicom za tegle (samostalno). Sušena Haringa mi danas presuđuje jesam li dovoljno pouzdana da me pusti u svoju obećanu zemlju. Plavuša, tip metle sa drškom, preterano vitka, u stavu malo previše ponosna na svoju anoreksiju. Dok čekam na red zabavljam se primitivnom matematikom, računam troši li na šminku više ona ili Narodno pozorište. Svesna svoje urođene anomalije da se razkokodačem bez potrebe, ovog puta pazim na svaku izgovorenu reč. Odgovaram sa yes-smile, no-sad face. Pazim da me ne navuče na prosto-proširenu rečenicu. Ne treba upadati u teške teme pri neobaveznim susretima... mada... sutra se srećemo ponovo... Pita me prekorno zašto nisam došla po vizu juče posle 2 kad mi je rečeno da dođem. Bila sam, kažem mirno,... ali nije nikog bilo kod kuće. Haringa iznenađeno iskolači oči na mene. Kad ste bili?!?!?!?! Oko pola 6, ... izustih i ostadoh živa. Ona duboko uzdahnu. U oku joj pročitah misao da bi trebalo uvesti poseban tretman za aplikante koji se prave pametni.

Pred poletanje sam najgora. Naj-Go-Ra ! Sve me nervira. Stidim se da priznam da mi je frka. Stečeni strah od letenja zahvaljujući nekim davnim letovima šugavim „LaudaAir“ avionima. Olupinama. Ko se sa njima vozio... sve mu je oprošteno. Čak i primitivni strahovi. Zanimljivo, uprkos strahu, uvek insistiram da imam sedište do prozora. Ne znam čemu to,  verovatno sam sigurnija ako pratim rad krila. Da sam bar ponela notebook da mi vreme brže prođe. Jbg, previše programa, premalo nalepnica, elfish- the crack Queen... ne smem da rizikujem. Sati agonije...

Dallas, DFW International Airport, poznato tlo pod nogama. Normalan svet hrli u zagrljaj svojih bližnjih, ja sa omanjim krdom stranaca standardno završavam kod „Karlosa“. Na carini mi redovno zapadne maleni meksikanac koji u genima još uvek nosi „run to the border“ gen. Večito me gleda sumnjičavo, i uvek ima isti pogled, u svakoj reinkarnaciji. Neprijateljski mi se zagleda u oči kao da želi da mi da do znanja da sam na obećanoj zemlji tek kad on lupi pečat i izusti „welcome“. Dok me skenira pitam se šta vidi. Šta čitaš u mom pogledu Karlose? Prikriveni eros balkanskog klanja? Zastrašujuću meru dekadencije i blaziranosti koju više ni tuđa nesreća ne može obradovati? Duh naroda koji je potonuo i otkrio da se i po dnu može hodati? Stid, stid, užasan stid maskiran neukusno skupom ESCADA haljinom, protezom slomljenog ega? Prividnu smirenost kao najveću akumulaciju energije? Pritajeni gnev koji u meni vri zbog poniženja koje je preživela beskrajno draga gospodja, muslimanka, kojoj je Karlosov pomoćnik raspleo punđu sumnjajući da u njoj  nosi... ma ko zna šta je pomislio... Vidiš li da sam na kraju nerava Karlose? Jesi li svestan koliko si mi nebitan, i ti, i ona sušena Haringa koja je verovatno po kazni zaglavila u Beogradu? Ti dobro znaš da ti nisi „moja Amerika“, ti znaš da se naše aure nikada ne bi dotakle da čudnim žrebom subine od tebe ne zavise neki važni zagrljaji. Refleksno, kao Pasterov pas odgovaram na par besmislenih pitanja. Umorni smo jedno od drugog, od borbe, od nadmudrivanja, nakon mnogo godina, kao dva matora generala, ovaj Karlos i ja. Osećam da posustaje, više mu ne pomaže ni prednost domaćeg terena. Uzimam pasoš, odlazim bez osmeha. Sve je ovo neki polusan. Sve se dešava mimo mene. Ja sam tu, samo fizički prisutna, da odradim formalnosti.

Tri draga lika u daljini, čini mi se kilometrima daleko, dok kolena klecaju, i ruke se tresu. Allison, Lana i EJ. Osmeh, širok kao Lavaca ravnica, i suze na njenom licu, dok otvara usta i govori nešto, bez glasa, bez tona, jer sve se užasno izmešalo i suze i smeh i sreća i tuga i želja da mi ispriča sve, sve ove godine u jednom dahu. Lažu kad govore da je ovaj svet globalno selo i da je sve blizu, lažu jer ne znaju šta su hiljade kilometara i Haringe i Karlosi, i vize, i prepreke, i ... Uzimam joj Lanu iz ruku pričam joj nešto. Ona se smeje, krofnastim ručicama mi tapka obraze, guče mi neku svoju priču. Pristaje joj ime, ima velike, tamne srneće oči. Lana, moje lane. Ime koje je nastalo spontano, posle mnogo noći čitnja, analiziranja nekih drugih, ozbiljnijih imena. Pitam Allison da li se ljudi čude kad joj čuju ime. Ne, kaže mi sa osmehom, lepo je i i mi ga volimo jer nas podseti na tebe. Dok se vozimo prema kući pričamo tiho. Lana mi spava na rukama. Lagano joj usnama dodirnem čelo, i obraze i ručice i osećam da se budim. Otapa se led sa srca. Pada prašina sa duše. Ovo je moja Amerika. Ona nema veze ni sa Haringom, ni sa Karlosom ni sa njihovim dobro čuvanim  Eldoradom. Ovo je moja zlatna žica. Najvrednija.

I za promenu... nepotrošiva.