Sedim u fotelji, pijuckam limunadu sa deset kockica leda, levim nožnim palcem češkam po kosi  Z.-a koji je ponovo zakuntao na sofi čitajući Barnesa (nešto mu, grešnom, ne ide). Razmišljam da kucnem neki novi post, onako lagan, letnji. Izlistavam vesti, zanimljivosti... priče. Zastajem na jednoj. Čovek, sredovečan, javno nudi dvadesetpet hiljada evra ženi koja bi rodila njegovo dete i odrekla ga se. Gastarbajter je. Ima sve. Ima i ženu, poštuje je.Tragično su izgubili sina jedinca. Više ne mogu da imaju svoje dete. Ona se slaže sa tim. Već ima zainteresovanih. Ne dopadaju im se. Siromašne su, proste i neuke.

Odjednom počinje da me peče laptop u krilu. Skačem kao oparena. Nespretno udarim Z.-a nogom u glavu. Probudim ga. On me, isprepadan, upita za mentalno zdravlje. Nevoljno se vraća Barnesu.

Ja se vraćam u fotelju, zatvaram oči i pregrejani laptop. Pred očima se ređaju slike...

Železnička stanica, Beograd. Devedesete. One, srpske devedesete. Sedim na klupi na peronu, leđima naslonjena na ogroman ranac. Čekam voz za Peštu. Iz Pešte se vraćam za NY. Po ko zna koji put. Mart. Hladan. Ne mogu da sedim u čekaonici. Izmešali se užasani mirisi najgorih cigareta, prljavštine i očaja. Zima mi je na klupi. Ne mogu da šetam, težak mi je ranac. Pred glavnim ulazom nekoliko trubačkih orkestara, prate martovsku klasu u vojsku. Slika ratnog ispraćaja vojnika. Neopisiva.

Iz voza pravo pred mene iskače dečkić. Smešan. Simpatičan. Ni lep ni ružan. Omanji, obučen smešno, pomalo kicoški za svoje godine. Ima lice kao pajac. Velika usta, nasmejana. Sav je nasmejan, i oči mu se smeše. Seda na klupu pored mene. Raspričasmo se. Iz doma za napuštenu decu je. Ima 11 godina. Izgleda kao da ima 8. Priča kao da mu je 30. Na stanici je poslom. Krade po međunarodnim vozovima. Jebiga. Pita me gde idem. Kažem mu u NY. Vozom? Smeška se mangupski. Jebiga, kažem mu, JAT ne leti, i smejem se. Pita me zašto me niko ne prati. Na poslu su, kažem, a i ja stalno negde odlazim i dolazim. Nije im više interesantno. Dajem mu maramicu, kažem mu da se izbriše oko usta. Malo je musav, inače čist i uglađen. Zadirkujem ga da znam da je jeo ajvar. To je džem, kaže mi mirno dok se pažljivo briše, nisam ja nikad jeo ajvar. Jesi li gladan, pitam ga. Nisam, kaže mi usput dok mi priča o jedinim prijateljima van doma, baki i deki, koji ga povremeno ugoste. Tamo je jeo taj džem, nije ni primetio da se isprljao. Pita me da li mi treba nešto, da skokne do trafike ili prodavnice.Setih se da sam zaboravila da kupim Smoki, pa ako mu nije teško... Kupi desetak, za sve pare, kažem mu. Dugo ga čekam. Nema ga. Smejem se svojoj gluposti. A lepo mi je rekao da je na stanici poslom. Ne ljutim se, sladak je, i pored svega. Odjednom ga vidim na drugom kraju stanice. Muzikanti ga zadirkuju da im da koji Smoki. On se nešto domunđava sa šefom orkestra. Šef odmahuje rukama, a ovaj oko njega obigrava kao kuče. Dotrčava sa punom kesom. Kupio je 13 komada, kaže ponosno. Išao je do prodavnice u Risanskoj, ovi po trafikama deru. Pomaže mi da spakujem u ranac. Ostavljamo dva za nas. Kažem mu da sam mislila da je zbrisao. Nisi normalna, pa ja u životu ne bih ukrao od prijatelja, kaže mi uvređeno. Priča mi o svojim dogodovštinama, o drugarima, o domu. Bistar. Brz. Pita me kakvi se automobili tamo voze. Jesam li se vozila u limunzini? Jel tamo jeftin McDonald’s?  I smeje se. Stalno se smeje. Vadi neke pare iz džepa i prebrojava. Računa nešto. Fali mi još 20 dindži, kaže mi. Dajem mu. Pitam ga šta će da kupi. Eeeee, neću da ti kažem, smeje se zagonetno.

Ulazim u voz. Konačno. Rekordno kašnjenje ovog puta. Okrenem se da se pozdravim,vidim da je već nestao. Sedam u prazan kupe. U celom vozu je svega 50-tak ljudi.Vadim knjigu iz ranca. Neko sa perona mi lupa na prozor. Ugledam ga okruženog muzičarima. Sav ozaren. Nasmejan. Skakuće oko šefa orkestra. Oni mi pevaju „Nemoj nikad skitnicu da ljubiš...“ I oni se smeju. Svako koga dotakne njegova energija smeje se. I ja se smejem. Shvatam na šta je potrošio svu svoju imovinu. Voz polazi. Šaljem mu poljubac.

Nikad nisam zaplakala nad njegovom pričom. Užasno je dobro nosio svoj krst za jednog mladića od 11 godina. Borac. Dasa za poštovanje. Nema tu mesta suzama. Ponekad me rastuže oni drugi. Oni koji misle da je njihov genetski materijal toliko dragocen da ga po svaku cenu moraju replikovati. I „udare“ cenu toj svojoj replici, cenu od dvadesetpet hiljada evra. Ne osvrnu se na ovog mangupa koji nikad nije probao domaći ajvar, niti su mu slavili rođendane i polaske u školu, ali je čudnim žrebom sudbine izučio magiju za nepodnošljivu lakoću postojanja i večiti osmeh. Kada bi ga prepoznali kao svog možda bi im uneo malo Sunca u njihove sirote male imućne živote. Iako je tuđa replika...

I to ti je lagani letnji post ? E, jbg, Elfish...