Priča kaže da je čovek, šetajući jednog kasnog predvečerja izgubio ključeve. Dok ih je uporno tražio oko ulične svetiljke naišao je prolaznik. Počeo da traži sa njim. Posle nekog vremena prolaznik ga je pitao da li je siguran da ih je izgubio tu, ispod svetiljke.

„Ne, uopšte ih nisam ovde izgubio.“

„Zašto ih, pobogu, onda sve vreme ovde tražite?“ – upitao je prolaznik.

„Zato što se tu dobro vidi“.

.......................

Ta užasno mlada žena ključ svoje sreće noćima traži u preterano osvetljenom penthausu koji sa istočne strane Midtown Manhattna gleda na četiri strane sveta. Traži ga sa upornošću maloumnika,  negde u podsvesti bolno svesna da je ključ sama bacila, opijena povređenom sujetom i prividnim uspehom, zakopala ga u pokušaju da ga više nikad ne nadje, da je ne pokoleba,  ne zadržava, ne mami, ne podseća.

Već dugo ne spava u svom krevetu, uspava se na na sofi gledajući kroz stakleni zid obrise East Rivera, sanja dugometražne crno-bele filmove sa teškim zapletima i sumanutim krajem. Nikad sebe u njima. Nikad njega. Svako jutro obećava sebi da više ni jednu noć neće provesti ovako, uzaludno.

Te noći sanja ljubičasto. On sedi na podu pored njenog kreveta i gleda je dok spava. Nežno, kao dahom sklanja joj crne lokne sa lica. Prelazi prstom preko čela, brade, iscrtava isturene jagodice na obrazima. Ona ga oseća kao da je tu. San koji miriše na njega, na dobre cigarete, Armani Night i Beograd u zoru. I neočekivano zvuči kao „Priroda“ Kande Kodže i Nebojše. Bez grama patetike. Ona sanja prečišćenu, kristalizovanu, bezuslovnu ljubav. Celog tog dana pokušava da zaboravi san, da ga se odrekne i da ga porekne.

Veče nakon toga je u njegovom zagrljaju. Nikada je nisu pitali zašto je napustila sve. Bar ne oni koji ih poznaju. Znali su da su da su oboje dodirnuli središte svoje tuge. Njoj je bilo besmisleno da im priča o tome.

O njemu. O one dve bore između tamnih očiju koje su pričale da suviše dobro krije ono što se iza njih odvija. O ćutnji koju je doveo na nivo umetnosti. O tome koliko mu je bitno da je priča iskrena i duša čista. O tome da će je izneveriti i izdati pre nego što će prodati sebe. O tome da ga ne zanima odakle dolazi i koliko zna, ukoliko je spremna da ga prati i da uči. O tome da je nikada neće poniziti tako što će je javno podržavati i braniti. O tome da će joj mirno spustiti na jastuk potpisan Bressonov Mexico, i da će je, šatro začuđen, sa uživanjem gledati kako se raduje kao dete. O tome da su previše bliski da bi pred njim zaplakala. O tome da ima urođenu lagodnost u kulturi. O tome da voli samo rukama i pogledom, nikad rečima. O tome da nikog ne kritikuje. O tome kako je od njega učila da ne bude snob, da ne mrzi i da ne prezire. I o tome koliko je lep, u onim retkim trenucima kad se smeje.

O tuzi. O nemoći. O očaju. O letu koje miriše na tragediju.

Naročito joj je besmisleno da o tome priča sad, posle svega, kada se te priče niko sem nje i ne seća.  Sputava je i to što suviše dobro zna koliko bi on mrzeo što je priča. Deli kao jeftine ukrase. Obesmišljava. Patetiše. Banalizuje.