Javljaju mi se iz firme “TheFuckenIdiots“ da su mi ulazna vrata završena i pitaju mogu li da ih montiraju u subotu. Popodne. Već zaustim da kažem da ne može, jer se subotom kupamo pa nije zgodno, kad me on preduhitri uvežbanom sentencom da ako smo sprečeni u vreme koje njemu odgovara ne garantuje za posledice. Sledeći slobodan termin je negde posle jesenjih zadušnica. Gledam ona postojeća vrata, ne čeka mi se novembar sa njima, olako pristajem da se montiramo ove (sad već prošle) subote. A vikend mi već isplaniran. Treba da krenemo u petak popodne i da se vratimo u nedelju, kasno uveče.

Zovem tatu. Pitam ga da li bi mogao da dodje. Objasnim situaciju. On prihvata, sa takvom dozom oduševljenja da u startu ukapiram da je na ratnoj nozi sa svojom devojkom koju neuspešno pokušava da prevaspita već tridesetpet godina. Kaže mi da je svakako mislio da dođe na dan, dva jer je nešto planirao da radi tu oko kuće. Ma nema to veze sa kevom, kaže, on je navikao na to da je ona luda. Čujem nabeđenu ludu kako replikuje u pozadini, s mukom zadržavam smeh.  Dobro je da sam mu javila na vreme, da sve organizje. To je moj ćale, vadi me iz svakog problema !!! Dolazi po dogovoru u petak popodne. Vidim poneo silan alat, čak i nove igračke, motornu kosu za travu, prskalicu, neke kablove, utičnice, budibogsnama. Neko mi je rekao da dečaci nikad ne odrastu, samo im igračke postaju skuplje sa godinama. Istina, majke mi !

... Vraćamo se. Nedelja uveče, prvi sumrak. Zastajem po izlasku iz kola. Dvorište izgleda prelepo. Trava nisko podšišana, grmovi ruža orezani, zamenjeno more sijalica koje su pregorele ko zna kad, betonske žardinjere sveže ofarbane. Z. rukom hvata kvaku na ulaznim vratima, ruka mu završava u vazduhu. Skrećemo pogled sa travnjaka na vrata i  sa užasom konstatujemo da je kvaka na pogrešnoj strani. Detaljniji pogled, vrata su daleko uža od predhodnih, prostor koji bi ostao prazan nespretno zazidan i zamazan da izgleda kao da je deo fasade. U glas konstatujemo da vrata nisu naša. Pouzdano znamo da su uzeli ispravne mere. Naglasili smo pravac otvaranja jer se odmah do ulaza nalaze vrata od radne sobe. Ulazimo... zapanjeni. Spuštam ključeve od kola na komodu u hodniku. Ruka mi upada u gomilu maltera na njoj. Podižem pogled uvis po inerciji da vidim odakle je to čudo palo i iznad ogledala vidim raskopan zid, umesto drvenog ormarića sa klasičnim osiguračima ugrađen mali niz automatskih osigurača, a ostatak zida traljavo zamalterisan i okrečen nečim što meni i danas izgleda kao - kreda. Vidim da su mi prilično uništili baba- Milicinu  komodu koju sam prošlog leta sve sa ogledalom strugala, bajcovala, lakirala, ruke svoje urnisala...zaustim da opsujem kad primetim da je duž celog hodnika na zidu iskopan omanji kanal. Vidim Z. zabezeknuto prati putanju zidnog kanalčeta, ne bez izvesnog straha u pogledu. Očekujemo da će ispred nas svakog trenutka iskočiti džinovska šizofrenična krtica. Prateći zidni lavirint stižemo do spavaće sobe. Shvatamo da se mutirana zver namerila da kanal poveže sa dvorištem tako da se zidno kanalče prostire celom dužinom jednog zida sobe... i završava u dvorištu. Po celoj kući na novom brodskom podu mokri tragovi. Neko se debelo trudio da pospremi i prikrije tragove majstorisanja. Baš u trenutku kad se Z. sručio na krevet, onako u dubokom očaju, sa rukama na glavi, on se pojavljuje. Novine u ruci, naočare na pola nosa, širok osmeh na licu, sav ozaren i ponosan, iako očigledno prekinut u fotelja- dremki. Z. mi seva očima da se kontrolišem, potpuno nepotrebno, jer sam ja do te mere konsternirana da ne mogu reč da progovorim. Kaže da se raspremimo, on će da skuva kaficu.

Nemo sedamo za sto, očekujemo neko logično objašnjenje tipa da su instalacije planule, pa je ova intervencija bila neophodna. Moj vrli otac počinje izlaganje. Već u petak uveče popio je kaficu sa komšijom koji je uzgred rekao da smo mi divni jedni ljudi ali nikad nismo kod kuće, što je šteta jer bi bilo lepo da se družimo. Uzgred mu je spomenuo da za vikend pravi novo uzemljenje za svoju kuću, pa, ukoliko želimo, možemo da se priključimo na isto. Jer smo divni jedni ljudi. Mada nemamo vremena da se družimo. A ništa slađe od besplatnog uzemljenja, pa kako odoleti. Koliko sam shvatila majstori su uradili fantastičan posao, možemo da se opustimo, opasnost da poginemo (zar je postojala ?!?!?!) je sad minimalna. Pošto nas je ćale uzemljio i lagano raskopao hodnik i deo spavaće sobe shvati (užasnuto) da mi još uvek imamo klasične osigurače. Brže- bolje (da iskoristi majstora za uzemljenje, prim. prev.) ode i kupi set automatskih osigurača. Majstor je naravno rado odradio i taj deo posla. Otud malter na babinoj komodi.

Što se tiče vrata... pa ova su ljudi doneli. Lepa, kvalitetna, žašto bi ih vratio !?!?! Možda zato što su za pola metra uža od onih koja su trebali da nam dostave, konstatujem. Ama, šta će vam onolika vrata, ova su sasvim solidna, a i lepo ljudi zazidali višak, sve sredili. Znam, očajnički pokušavam da ga dozovem k pameti, ali to nisu naša vrata !!! Radnici verovatno nisu shvatili, trebalo je da im kažeš. Neko je sad dobio vrata koja ne mogu da mu stanu u otvor na zidu, jer su nama dostavljena njihova, manja. Ostajem bez teksta nakon odgovora... šta vas briga, to više nije vaš problem, vi imate vrata. Poslednjim atomima snage mu kažem da smo mi već platili ta velika, nepotrebna, preterana vrata, daleko skuplje nego što ova koštaju. Platili ste unapred? Vi niste normalni. Dalje nismo komentarisali.

Za trenutak mi se učinilo da sanjam. Na zidu dnevne sobe, iza polica sa knjigama ukazala mi se rupa veličine pesnice. Iz nje vire neki kablovi. Rupa izvire iz odžaka. Odžake nikad nismo koristili. Eh, umalo da zaboravi. Nervirali su ga oni kablovi koji sa krova idu do prozora, od kablovske, interneta... on je to sve lepo sproveo kroz odžak. Nije stigao još da montira utičnice, ali sad će on, to će za par minuta. I ne brinite za zidove, jesu malo oštećeni, ali i onako biste mogli da krečite. Malo oštećeni ?!?!?! Kao da mi je krdo slonova kroz kuću promarširalo, tata, pobogu, pa šta ti sve ovo trebalo?

Nisam se ljutila. Nisam urlala. Nisam plakala. Plačem samo kad od toga imam koristi. Ovde bi to bilo potpuno izlišno. Pitala sam se da li sam luda? Čovek je zaista želeo samo da pomogne. Kad ga slušaš sve deluje vrlo logično. Kad pogledaš kuću sve deluje kao da se pomerio iz pameti. Već sutra sam zvala molera. Sad sam već sigurna da ga neću ubiti. Ali, verovatno postoji razlog, negde u mračnim hodnicima podsvesti, za to što sam tek sad, posle pet besanih noći smogla snage da sve to napišem i potpišem.

Važan !!! P.S. Ako neko spomene da su me stigle kletve svih onih koje sam ovde zezala zbog krečenja, neka bude oprezan, jer sam rekla da samo ćaleta neću ubiti. Za molera, vratare, električara, zidara, a bogami i ostale, ne garantujem.