Bez obzira na podznak u škorpiji ne podnosim mutne vode. Blefere. Neznalice. One koji hvataju na foru. Volim da dobijem koliko pružim. Volim da sam okružena kvalitetnim saradnicima. Ne prija mi prazan hod. Volim kad primetim da neko razmišlja brže od mene. Imponuje mi kvalitetno nadmetanje. Bez rukavica. Bez niskih udaraca. Časno kao mačevanje. Ne volim da za saradnike imam one koje je ulica školovala. Osećam se nekvalifikovano u njihovom prisustvu, ne poznajem ni pravila, ni tehnologiju, ni limite, ni terminologiju .

Nerado menjam posao. Užasno se vezujem za ljude. Ali,... ali...  S vremena na vreme počinje da radi đavo. Nedostatak izazova, povremena dosada, blago nezadovoljstvo. Đavo počne da šapuće da tamo negde čeka nešto bolje, veće. Sladi. Masti. Cokće. Nazdravlja. Seva očima. Oblizuje se. Ukapira da mu ne verujem. Tad pošalje izaslanika, gotovo uvek u formi dobrog prijatelja, da mi objasni da tamo negde samo mene čekaju. Ne navuče me odmah na tu ideju, malo se borimo. A onda ukapiram da sam zagrizla. Uvek isti znak da je đavo potrefio mamac. Dobovanje prstima po obrazu (poza male musave sa profil slike), polusvesno lupkanje štiklom ispod radnog stola (poza trkačkog  konja pred Kentucky Derby, da prostite) i čudni, o, veoma čudni snovi.

Ovog puta samu sebe iznenađujem. Svu noć sanjam da me ljubi Boban Šestić. I da mi prija. Ali,  s’ obzirom da nije poznato da je Šestić nekog ljubio, a da ga nije kresnuo, odlučujem da prekinem tu agoniju. U paničnom strahu da me sledeće noći u snovima ne zaskoči taj mali debeli narkoman, poluotvorenih očiju tipkam broj đavolovog izaslanika i kažem mu da mi zakaže razgovor.

Kad u svojoj struci imate neko iskustvo, i poznajete dosta ljudi, koji opet poznaju dosta ljudi, a kad ujedno imate i pristojan posao, onda ti razgovori postaju pregovori. Igra nerava. Kome je više stalo? Vama da se prodate ili njima da vas pridobiju. Ako se sve dešava u Srbiji onda je definitivno vama više stalo do posla nego njima do vas. U ovoj zemlji zastrašujuće veliki broj kvalitetnih kadrova propada dok na njihovim (da, na NJIHOVIM) mestima sede dementne birokrate ili politički podobne kreature koje kad im ponestane memorije na HDD problem pokušavaju da reše tako što smanje font na svim Word dokumentima u računaru. I tako...

Crni komplet. Da deluje ozbiljno. Pola sata preciznog šminkanja. Da deluje kao da gram šminke na licu nemam. Drečava mala ešarpa boje ciklame i aktovka iste boje. Da na vreme vide da sam lagano opičena. Oko vrata lančić, na njemu davna uspomena, privezak sa likom Nescutunga, Comanche poglavice. Da znaju čija sam.

Na ulici ima sasvim dovoljno mesta za parkiranje. Parkiram se na mestu za zaposlene, u dvorištu. Cerim se sama sebi u retrovizor zbog te namerne drskosti. Treba da se nadjem sa direktorkom. Preskačemo referenta za zapošljavanje. Lep gest. Već mi se dopadaju. Za nju sam čula da je atraktivna, srednjih godina, gruba u komunikaciji, često neprijatna prema zaposlenima, veoma sposobna i ambiciozna. Čula još ponešto... aj’ sad, nije bitno.

Dočekuje me na vratima firme. Stižem 3 minuta ranije. Rukujemo se. Čvrst stisak, širok osmeh. Komentariše da je čudo što se tek sad upoznajemo. Prijatno sam iznenađena da su nam oči u istoj visini,  sa mojih 178 i pristojnim štiklama. Ulazimo u njenu kancelariju. Ne seda za svoj sto. Sedamo u fotelje za malim klub stolom. Počinjem lagano da paničim. Ne prija mi ta atmosfera jednakosti, znam šta je sve postigla, plašim se da ima prevelika očekivanja. Zavaljujem se udobno u fotelju,  prekrštam noge, mirno gledam diplome i sertifikate na zidu pored. Kad imam tremu delujem neviđeno smireno. Kurvanjski mehanizam. U stvari su mi pokreti paralisani od panike. Pokušavam da izmeditiram neko stabilno stanje uma. Prekida me nizom pitanja. Sva logična, smislena pitanja koja bih i ja postavila nekom koga želim da angažujem. Ni traga aroganciji. Pažljivo me sluša, ne prekida, povremeno klimne glavom sa odobravanjem. Razgovor neprimetno prelazi u lagodnono ćaskanje, načinjemo neke teme koje nemaju veze sa poslom, uz svaku provuče prednosti rada u „njenoj“ kompaniji. Povremeno joj postavim neko pitanje, isključivo vezano za posao. Veoma mi imponuje i pored grozne navike da koristi reči „ofis, multitasking, hendlovanje, desk, data, ačivment...“. Ne volim ljude koji imaju jezičke konflikte. Ne u ozbiljnim razgovorima. Ne u naučnim ustanovama. Ispraća me srdačno. Pokazuje mi drugi izlaz, koji je bliži „mom parking mestu“ jer počinje kiša. Obe se smejemo komentaru za moje parking mesto. Nagoveštava mi da je dobro početi novi posao ponedeljkom, diskretno mi stavlja do znanja da je posao moj. Obećava da će mi se javiti do kraja nedelje da dogovorimo detalje.

Posao koji sam sanjala godinama. Lupkam po volanu u orjentalnim ritmovima Buddha Bara. Nisam računala na ovaj osećaj izdaje koji počinje da me proganja. Nema tu patetisanja. Da se ne lažemo. Počinjem da se pitam zašto to sve činim. Beskrajno volim svoj sadašnji posao. Ljude koji me okružuju. Dokazivanje? Kome? Sebi? Drugima? Pokušavam da se skoncentrišem na muziku, na vožnju, na kišu, na bilo šta,  plašim se da razmišljam.

Ulazim pod tuš. Kroz glavu mi prolaze lica dragih ljudi. Mojih saradnika, klijenata. Treba im reći. Mnogi znaju da razmišljam o tome, ali mi se čini da ne shvataju ozbiljno. Voda se meša sa suzama. Ne osećam tugu, samo užasan bes što dozvoljavam sebi da me sve to toliko pomeri.

Ležim na krevetu, na leđima. Oba jastuka bačena na pod. Raširene ruke. Kao Da Vinčijev „Vitruvian“. Zatvaram oči i zamišljam da krećem na posao. Gde krećem? U staro, poznato? U novo, neizvesno, ali vruće kao đavo. Smeškam se. Ipak drma adrenalin. Znam da su neke odluke bile donete čim sam pristala na onaj razgovor. Ostalo je bilo samo dogovor sa samom sobom. Mentalni inventar. Ukucavam u telefon tajmer od 45 minuta. Častim sebe jednom dremkom. Tonem u san, ovoga puta, nadam se, bez  Bobana Šestića. Bilo bi mi malo previše.