Mene blogeri obično ne prozivaju svesni da vazda nadugačko sitnu knjigu pišem. A i tema... šta smo maštali, šta smo sanjali... do zla Boga opširna :)))

Kao tipično srpsko dete (ispitivanje na nepouzdanom uzorku od 2 komada, mogućnost statističke greške velika), koje nije raznosilo novine, nije kosilo travnjake i nije radilo u McDrive- u 3 sata dnevno posle škole za 4, 25$ po satu u ranom školskom uzrastu imala sam jedan san koji se ispunjavao tu i tamo sa promenljivom srećom i nepredvidivim sankcijama.

Bio je to san da se rešim (privremeno, pa nisam monstrum) roditelja i njihovih nerealnih zahteva da mi ponašanje bude društveno prihvatljivo... to je zvučalo od prilike ovako... da ne budeš toliko jadna da ti je trojka dovoljna, da se ne prljaš, da ne izostaješ sa časova, da ne odgovaraš nepristojno nadrnd- babi koja je surovovim žrebom stambene liste naša komšinica, da svoj bicikl uredno svako veče nosiš na 4-ti sprat bez lifta (ujuto istim putem spuštaš, ako ti je baš do vožnje), da nipošto ne tučeš brata (niti bilo koga drugog iz svog okruženja), da ne kradeš slatkiše posle pranja zuba, da ne gledaš „Dinastiju“ i da pročitaš nešto (jer ću te posle propitati), da ne kukaš nani da si večito kažnjena (jer ćeš zaista biti kažnjena), da ne ideš sa društvom na jezero kad te pošaljem na engleski, da ne dovlačiš pse lutalice u ulaz zgrade, da na rođendane ne pozivaš decu koju ne poznaješ ni iz škole, ni sa treninga, nego se tu motaju po kraju, da ne predlažeš više nabavku psa (dosadna si, majke mi), da se ne spuštaš niz gelendere (ne laži, videli vas Jankovići sa II- gog), da utišaš muziku, da ti više ne padne na pamet da na zid lepiš Bruce Lee-a u prirodnoj veličini (jer mi se, božeprosti, stalno čini da je neko krenuo nogom na mene), da ne šetaš po kući u mojim štiklama kad nisam tu (i kad ne vidim znam da si ih nosila, CIA momenat), da ponekad obrišeš prašinu i usisaš ( a mogao bi i brat da ti pomogne, nije sakat), da blejanje i dovikivanje sa terase nije prihvatljivo, da se ne javljaš na telefon ako ne umeš da zapamtiš ko je zvao i šta je hteo (da prestaneš sa mhm, aha i tct u slušalicu), da ne tražiš dozvolu za nešto što znaš da nećemo dozvoliti kad imamo goste ( hvataš na gužvu, provaljena si), da ne kupuješ burek kod šiptara nego da jedeš ono što ti se skuva,  ...

U zavisnosti od inspiracije ( i planirane štete u najavi) maštanja su mi bila u rasponu od toga da odu negde na ceo dan do toga da ih na neko vreme, bez trajnih posledica kidnapuju vanzemaljci.

Dobro je neko rekao, treba biti oprezan sa željama, mogle bi da se ostvare. Već negde oko šesnaeste godine, otišla sam na drugi kraj sveta, pa onda na treći... i tako. Živela potpuno sama medju strancima. Svakodnevno smo se čuli telefonom, ali smo se viđali veoma retko. Nikada više nismo živeli zajedno. Treba li da priznam da mi se tad dešavalo da poželim da mi gunđaju i da me smaraju i da me nerviraju i da me uteruju u standarde samo da su mi dovoljnio blizu da ih zagrlim.