Maturantkinje. Prelepe. Čini mi se da dolazim u one godine kada mi je svaka mladost lepa. Potpuno nekritički. Srećem ih ovih dana po prodavnicama, gledam sa osmehom. Biraju haljine u kojima će biti kraljice za jednu noć. Blistaju. Ni ne slute…

Već sutra će jedna od njih, ona prelepa i dugonoga, postati pratilja lokalnog biznismena. Neprimetno. Privući će je farovi moćne mašine koja te ili vozi ili gazi, uživaće u ekstremnoj pažnji svog vlasnika, napustiti veoma perspektivnu manekensku karijeru koju joj je obećala agencija “FreshFlesh”, savladaće žargon ulice, imati odgovor na svako pitanje, trpeti komentare koji pendžetiraju obraze, isturenih grudi i napućenih usana izgovarati “da i za kurvu treba imati određene kvalitete”, imaće “svoje ljude” na pravim mestima koji će joj rešavati svakodnevne, pravne, ekonomske i ginekološke probleme. Osećaće se beskrajno moćno, iz godine u godinu,  toliko da će prevideti neprimetnu zamenu uloga, da je njen plen postao lovac, u nekom drugom lovištu, jer njena sezona polako prolazi. U zavisnosti od toga koliko je sivih ćelija preostalo nakon burnih kokainskih noći, u svojim ranim tridesetim krenuće jednim od dva puta. Ako je nešto naučila predhodnih godina to je da nikom ne sme verovati,  oprezno će filovati svoj švajcarski račun, povući će se iz te priče i srušiti mostove za sobom. On, već okupiran novom lovinom, biće joj zahvalan. Bila je suviše mlada kad je odabrala zanimanje. Shvatiće tad da je to jedini posao u kome vremenom nazadujete, gubite na kvalitetu, posao u kome je nepoželjno iskustvo.

Već sutra će jedna od njih, ona mala sa sitnim tamnim očima početi da priprema prijemni ispit za fakultet. Ne postoji opcija da studira van budžeta, nema promašaja, nema opuštanja. Za nju ne postoje maturske žurke, nema izleta po vikendicama, nema letnjih noći na reci u lepršavim haljinicama ni noćnih kupanja. Nema opuštanja. Smejaće joj se na prvoj godini fakulteta, na drugoj će joj prilaziti da pozajme beleške za zaostale ispite, na trećoj će sa divljenjem i dozom preterivanja pričati da su slušali njene ispite, da je zbunila Profesora, da joj je prosek 10, da nije normalna. Posle će joj se izgubiti trag. Još malo će se pričati o tome da su je poslali na neku specijalizaciju, da je upisala postdiplomske na smeru gde ih je samo troje, da je magistrirala u 23-ćoj. Ništa od tih priča neće dospeti do nje. Nema opuštanja. Ponudiće joj mesto koje nije mogla ni da sanja. Prihvatiće ga sa osećanjem krivice. Majka će biti ponosna. Neće znati da izgovori zvanje svoje kćeri ali će je uredno, iz svojih nepostojećih crnih fondova, svakog meseca pomagati, jer je nauka u ovoj zemlji bezobrazno skupa, a naučnici sramno jeftini. Okružiće je ulizice i poltroni, oni koji su svaki ispit tri puta poništili da bi došli do najviše ocene, oni koji su toliko različiti od nje, hladni kao led, oštri kao nož, ali verni kao psi dok veruju da je koska uspeha u njenom džepu. Ona će sve to registrovati, briljantnim mozgom naučnika, ali neće razmišljati o tome. Nema opuštanja. Svoje prijatelje iz detinjstva pozdravljaće prijatnim osmehom, bez zadržavanja, jer osim nepogrešivih biografskih podataka ona o njima ne zna apsolutno ništa. Povremeno će sretati i svoju prvu ljubav, sada hronično cvrcnutog pesnika koji će se praviti da je ne poznaje. Ljubav svog života, kojeg je ostavila zbog njegovog hroničnog nedostatka ambicija i razumevanja viđaće nešto ređe, jer će se oboje truditi da im se putevi ne ukrste. U ranim tridesetim ponudiće joj perspektivno mesto istraživača u Cavendish Laboratory, odeljenju za fiziku prestižnog Cambridge Univerziteta. I otići će u tu precenjenu selendru na ostrvu ludaka, postaće kao i oni, luda i autistična od sumanutog procenta vlage u vazduhu i neprirodne ograničenosti velikom vodom.

Već sutra će jedna od njih, odmah nakon matusrke večeri otići kod babe na selo. Onako, još uvek skockana, sa svežim pramenovima postaće predmet požude seoskih momaka. Opijena mirisom leta, nenavikuta na vazduh koji nije obogaćen sa 98 oktana, postaće nova ljubav glavnog seoskog lepotana. Preko noći će od gradske cice u najavi postati snaša sa salaša, rumena, voljena, zadovoljna. Već te kasne jeseni, zaoriće se svadbarske pesme iz njihovog dvorišta, i ona će blistati u beloj venčanici ispod koje se već nazire zaobljeni stomačić. Narednih nekoliko godina iz kuće mladog lepotana, sad već uspešnog domaćina, dolaziće samo lepe vesti, nova rođenja i krštenja, miris svežih krofni i zvuci novokomponovanih hitova. Ona neće imati vremena za posete gradu, peglani pramenovi će se pretvoriti u smešnu trajnu ondulaciju boje čokolade koja će njenom mladom licu dodati 10-tak godina i poštedeti je svakodnevnog feniranja. Odavno ne čita ništa, na TV gleda samo reprize domaćih serija u 8 i političke talk-show emisije koje komentariše sa svojim deranom, lokalnim predstavnikom Srpske radikalne stranke. Ježiće se pri pomenu imena „one tri rospije“, prezrivim pogledom pratiće izjave nedokazanog narkomana i onog što voli pedere, i govoriće da je spremna da čuva Ratka tu u svom podrumu ako treba, biće najiskrenija podrška svom čoveku, koji će njihova tri naslednika sa sve šajkačama na glavi vodati po tribinama svoje partije. I biće istinski srećna, zadovoljna u svom malom univerzumu, ponosna na svog dragog koji je malo pustio stomače, ali joj još uvek budi leptiriće. U svojim ranim tridesetim ona se ponekad seti svoje mladosti , i čini joj se da je to bilo u nekom drugom životu, i pita se kako ljudi mogu da žive tako, u tom prljavom gradu, u buci, kako im deca odrastaju kao pilići u kavezu, kako ih vrebaju poroci i svakakve opasnosti. Uz dubok uzdah ponekad poželi da kao nekad korakom odmeri „Knez“ dok je merkaju olinjali mačori kod „Ruskog Cara“, studenti ispred „Kolarca“ i magupi kod „Akademije“... iz te promenade je probudi lagani udarac po zaobljenoj pozadini i mangupski osmeh koji je podseti da je sveže seno upravo uneto u ambar i da bi bilo tako dobro... mhm.

Već sutra će jedna od njih početi da se sprema za studije svetske književnosti. Ume sa rečima, igra da sa patetisanjem na zadatu temu rasplače profesorku književnosti odavno joj nije interesantna. Čula je od jednog umnog čoveka da treba užasno mnogo čitati pre nego što pomisliš da pišeš. Ne sme početi rano, ne sme ispasti smešna. Ne dozvoli da se tvoje neiskustvo tumači kao nedostatak inteligencije. Sačekaj. Strpi se. Uči. A onda prvi udarci, nadmeni profesori, asistenti koji anatomskom preciznošću seciraju likove i najtananija osećanja. Nauka. Uče se tehnike, nestaje magija. Ne, ovaj preokret u delu nije slučajan, pisac je primenio sledeću tehniku. Već viđenu. Njen entuzijazam polako pada. Otaljava ispite po inerciji, previše inteligentna da bi se predala, previše emotivna da bi pristala na kompromis. Sudbina nekako uvek sama reši ovakve konflikte. Tresu joj se ruke dok drži test, nije sigurna da li joj se plavi krstić pričinjava od straha, ili je tu... realan, stvaran, došao da zapečati njenu sudbinu. Venčanje organizovano na brzinu, oni oboje zbunjeni, gotovo dovučeni pred oltar, suviše mladi, premalo zaljubljeni, sluđeni. Brzo se snalaze u novonastaloj situaciji, roditelji im pomažu i više nego što to oni žele. Savetuju. Gundjaju. Prebacuju. Uče ih. Ispravljaju. On od svega beži u posao, ima savršen izgovor da mora da izdržava porodicu. Viđaju se sve ređe. Nikada nisu imali vremena da se zaista zbliže. Deluju kao svaki drugi mlad par. Osim tog prokletog Hartmanovog čvora pod njihovim krovom čije negativno zračenje ne može da neutrališe ni njena beskrajna požrtvovanost, ni neodoljivi miris beba, ni želja da se nešto promeni. Ona ne radi, ne uči. Patološki se vezuje za svoju decu. Oni su joj neizmerno zahvalni dok ne ispužu iz pelena. Onda počinje da ih opterećuje. Nervira ih. Smara. Ne mogu da žive od nje. Ona očajnički pokušava da pronađe svoj put. Sve iluzije pucaju kao mehur od sapunice onog dana kad nakon nedvosmislenog slučajnog susreta shvata da je odavno druga, i da je ova nova prva njena bleda senka (jer uvek je tako) i na svoj užas shvata da svi znaju, i da su svi ćutali, da apsolutno svi znaju !!! Stid. Bes. Tuga. Samosažaljenje. Pa opet tuga. Prezir. Mržnja. Nezadovoljstvo koje raste kao zver. Nemoćno kad se rodi i hazard kad ojača. Nemate prava da je osuđujete za ono što se desilo posle. Ni za šta. Ni za sve one koji su mislili da ih voli dok se sa njima igrala, ni za lude plesove na svakom šanku u ovom gradu, ni za noći koje je provela sa onim klincem, uvek lagano cvrcnuta, tek toliko da bude svejedno, da ne boli i da ne dopre do svesti. Baš te noći, u svojim ranim tridesetim, dok se vraćala, ili polazila, sad je to zaista nebitno, dok su sa radija u autu svirale neke zašećerene melodije osetila je da se trezni. Pred očima joj se ređaju slike onih koje je ostavljala, hronološkim redom, jasni, fotografski precizni likovi namazanih prevaranata, pripitih pesnika, opasnih igrača, napucanih fitnes trenera, zbunjenih učitelja plesa, napaljenih klinaca i ostarelih davnih zavodnika. Njeni memoari, tu pred očima. Nisu pronašli tragove kočenja. Nisu imali pojma zašto se to dogodilo. Nezainteresovano su arhivirali još jedan nesrećan slučaj. Suze sa ukusom Jack Daniel’s on the rocks na njenom licu niko nije primetio. Osušile su se mnogo pre nego što su je pronašli...