“oh, … hi… they told me that you are not working today… ” – prolazi mi lagana struja od temena do peta od poznatog promuklog glasa, savršenog engleskog akcenta,  potisnute nelagodnosti. Osećam mu nemir u glasu, krivicu, razočarenje što je pogazio sve što je sebi pred ovaj put obećao. Onog časa kad su mu stopala dodirnula nesigurno balkansko tlo, kad mu je mozak ispunio nepatvoreni miris svežih trešanja, procvetale lipe i neprečišćenog dizela, znao je da će ponovo leteti, kao leptir na uličnu svetiljku, da sagori, bez razmišljanja. Tu nije pomagalo iskustvo. Okajaće svoj greh, olizati rane i lečiti dušu kada se vrati tamo gde pripada, u anemični office London downtowna, u svoj mali svet koji se od okolnih bezličnijh kutija razlikuje samo po tome što mu je udahnuo dušu, obeležio ga svojim grafikama koje su bile mešavina snova, portreta i Rošahovih mrlja, raspoređenih po samu njemu znanoj mapi, memoarima uspomena.

oK, dolazim za sat vremena, rekoh par sekundi nakon što sam smislila savršen izgovor da ga ne vidim večeras. Taktička inteligencija, sedi 1. Nakon uhodanog procesa, gotovo fabrički preciznog, tuš-fen-presa-plakar-šminka-parfem-start, koji se sa godinama vežbanja sveo na neverovatni svetski rekord, ubadam na tablu u hodniku besmislenu, providnu izgovor-poruku i krećem.

Pljusak, dobujem prstima po volanu na semaforu, prst pred okom ne vidim. Upadam u kilometarsku kolonu, stakla se magle, cuju se tihi zvuci “Ti Amero”, a u mislima se vraćaju sećanja. London, The Anchor, The Dove, Novotel London West, ruka u ruci, Chanel Allure Sport koji za trenutak pomrači um kada ga povoljan vetar nanese, smeh, suze, sreća, krivica, rastanak…Dok izlazim iz auta, polusvesno skeniram odraz u izlogu. Cipele pretenciozne za ovo vreme, pantalone gotovo savršene, na košulji nekoliko krupnih kapi kiše, na ramenima izdajničke lokne, odolele presi i ohrabrene kišom. Pogled preko puta, drago lice pred Klubom Svetskih Putnika, gleda me ispod obrva, uziva u tipičnoj ženskoj slabosti da se u svakom izlogu odmeri. Čudan pozdrav, sa dlanovima u vazduhu, isprepletanim prstima i dugim pogledom, bez zagrljaja, bez poljubca.  

Belo vino, muzika Cafe Del Mar, par poznatih lica u prolazu, teme koje nemaju veze sa nama, teme o kojima pričaju dva bliska poslovna saradnika, u dobrom ritmu, forsirano i povezano, nekoliko sati, da se ne oseti sav besmisao ove situacije, da ne nastane ona tišina kada se oči sretnu i kad sve maske padaju.

Pored nas prolazi moj omiljeni pisac lisac, koji se kao poludeli duh Hamletovog oca nađe uvek tamo gde je najmanje poželjan, skida izbledelu vijetnamku, seda u drugi kraj kluba, sve vreme mi upitno seva očima „ko-ti-je-taj?“, šaljem mu osmeh „moooolim?“ i on odmahuje rukom, uzima neki putopis, pravi se da čita i kvarno se smeška.

„I have something for you“, po tonu osećam da se dugo dvoumi da li želi da mi da to što je poneo. Razvijam papir iz futrole, podižem pogled prema njemu, on gleda u kišu koja pada napolju. Sa grafike me gledaju moje oči, ozbiljno, tužno, prekorno. Na grafici mali nabori. Nije nacrtana i spakovana. Kačena je, i skidana i savijana i ispravljana. Shvatam. Ovo je njegov način da stavi tačku, ovaj susret nije bio slabost, nije imao veze sa mirisom trešnje i balkanskom tugom. Ovo je planirana tačka na jednu uspomenu. Plan, osloboditi se svega što podseća, ustanoviti kraj, ne ostaviti prostor za dvosmisao, dokazati sebi da je osećaj krivice koji ga proždire neosnovan, spasiti se, spasiti !!!

Podižem pogled, gledam u kišu koja pada napolju, ne usuđujem se da ga pogledam u oči, muka mi je od ove patetike, i od preteranosti ovog prostora i od preteranosti ovog trenutka. Osećam se kao davljenik sa Titanika kome je bačena spasonosna daska za plutanje, bez najave, ali je on nije uhvatio, nego ga je raspalila po sred glave i uništila mu i ono malo šanse da se sam spase.

„Thank you“, čujem sebe kako izgovaram najbesmisleniju rečenicu u tom trenutku i gledam ga pravo u bledoplave oči, iz kojih nikad nisam znala da čitam.

Krećemo, otvara mi vrata, i dok prolazim pored njega osetim kako je udahnuo tako jako da imam utisak da mu je pramen kose uleteo u nozdrve. Sreću nam se pogledi, oči su nam neprirodno blizu, lice mu ima izraz deteta uhvaćenog u krađi, trenutak dug kao večnost, emotivni suvenir bez oblika sa mirisom beogradske kiše.

Sedam u kola, osećam da mi se tresu ruke, zatvaram oči, tražim po zabačenim delovima mozga ostatke razuma da me dovedu do kuće.

Palim auto, uključujem mobilni, pište mi propuštene poruke. Čitam prvu. „Šta ‘oće onaj stranac? Kakve ti je to mape doneo?“ Lisac.

„Traži Ratka Mladića“ ukucam prvu glupost koja mi je pala na pamet i ugasim mobilni.