…Leto. Pre skoro 30 godina. Sa tatom sam u vikendici. Molila sam ga da me povede, obećala da neću smetati dok bude radio. Nije bilo potrebe da se previše trudim, mi smo i inače nerazdvojni. Kažem mu da ću da berem cveće i pravim venčiće. Ozbiljnim glasom, gledajući me pravo u oči, kako se inače gledaju deca kad im se saopštava nešto važno, govori mi da ni slučajno ne diram breskve jer su skoro prskane i nisu sasvim zrele. „Obećaj mi da ih nećeš dirati“. Klimam glavom, … naravno. Nastavljamo svako svoj posao, on povezuje vinovu lozu za visoke stubove, ja pravim venčiće od cveća. Lutam sve dalje ne bih li našla što bolje cveće. Sva sam okićena venčićima. Tata mi maše iz daljine… “idemo cvećko”!
Približavam mu se, a on bledi. Nestaje mu osmeh sa lica. Gleda me čudno, zbunjeno i zabrinuto.
- “Jela si breskve?”
- Nisam.
- “Kako nisi?”
- Lepo, nisam…
- “Nemoj da me lažeš, rekao sam ti da ih ne diraš. Koliko si ih pojela?”
- Ni jednu.
On me bez reči podiže i unese u vikendicu. Staje ispred velikog ogledala. Pogledam svoj odraz u ogledalu. Lice, ruke, haljinica, noge, sve, sve je umazano breskvama. Ispod venčića divljeg cveća vidim svoj odraz… mala, musava, lažljiva žderačica bresaka. Nema straha, ni suza, samo stid, užasan stid zbog laži, i želja da u zemlju propadnem, da nestanem i da ne gledam više svoj odraz u ogledalu. Kažu mi da sam tad imala 3 godine. Sećam se kao da je bilo jutros.
Danas sam slagala tri puta… do 10 sati (prepodne). Nazdravlje!
Otkazala sam sastanak sa čovekom sa kojim dugo sarađujem. Zamolio me je da mu završim nešto nevezano za posao. Nekako mi se učinilo da imam previše obaveza danas. Slagala da idem na neodložan put. On čeka taj sastanak danima, da prevede neophodnu dokumentaciju i kompletira neki zahtev za lečenje u inostranstvu.
Slagala sam prijateljicu da ne mogu sa njom u kupovinu jer ostajem duže na poslu. I još predložila da se nađemo kasnije, da popijemo kafu, kad ona završi kupovinu a ja šatro-posao. Iskreno, kad kupujemo ne gledamo iste stvari, ne idemo u iste radnje, jednostavno ne želim da se dosađujem.
Slagala sam servisera da ne mogu večeras da ga sačekam u klubu da sredimo mrežu. Na svoju štetu sam slagala. Čista igra nerava. Danima sam ga čekala… ne može, prezauzet je. Sad ja neću. Glumim ludilo.
Ne grize me savest. Znam ja da je ružno lagati, nisam destruktivni sociopata, majke mi!!! Ipak, nema tog davnog osećaja, nema teške krivice zbog izgovorene neistine od koje jurne krv u lice. U snovima se još uvek nekad postidim. Izgleda su samo oni ostali nevini i čisti, na javi pokazjem ozbiljne simptome bezrazložne zmijske lukavosti i zaludnog spletkarenja.
Lažete li nekog ovih dana? m?