Svi smo imali po jednog u detinjstvu. Tu, u kraju gde smo odrasli. Naš je voleo je da se igra sa ostalom decom. Ali, nikada nije naučio da se igra.
Doneo bi loptu kad je niko nema i igrao se sam. Dolazio je kada smo imali loptu, uzimao je, i igrao se sam. Nikad nije hteo ni da žmuri, niti da se sakriva. Ali je uporno igrao žmurke sa nama i smetao.
Imao je običaj da pozove jednog od nas u stranu i da spletkari.
Tužakao nas je komšijama, nastavnicima.
Naši roditelji ga nisu voleli.
Nas je magično privlačilo njegovo manipulativno ponašanje.
Uporno smo ga zvali u igru, na rođendane. Imao je neviđenu sposobnost da sve pokvari.
Bio je pametniji od nas, tako nas je ubeđivao.
Bio je sposobniji od nas, upisao je bolju gimnaziju, tako je tvrdio.
Bio je talentovaniji od nas, upisao je najbolji fakultet koji mi možemo samo da sanjamo, to je pričao.
Do tad smo se već prilično udaljili, umorni od njegove superiornosti. Retko je pričao sa bilo kim od nas iz kraja, uglavnom samo kada bi imao da plasira neku informaciju o sebi koja bi trebalo da nas zadivi.
Postao je novinar. Veoma uspešan. Sreli smo se nedavno, sasvim slučajno na Heathrow Aerodromu. Zajedno smo se vraćali kući. Malo smo pričali. Uspeo je, onako rečit i talentovan, da pronađe poneku zlu reč o svakom gradu, pojmu, pojavi i osobi koju smo spomenuli.
Nije se promenio, samo se u svom baksuzluku usavršio. Verujem da i dalje svima oko sebe kvari igru. Sticajem okolnosti, na najvišem nivou.
Ostavio mi je ukus promašenosti u ustima. Ako mu ovo ispričate, rećiće vam da mu zavidim, samo da bi mi pokvario priču. Kvariša je to !
Nego... imate li svog Kvarišu ?