Dosada… svakodnevna oko 3 popodne. Mogla bih da smislim nešto i da zbrišem ranije, ovde niko oko toga ne pravi pitanje, mogla bih da završim i onaj izveštaj ili sredim haos u računaru, ili da odgovorim na neke mailove, ali ovo je jedan od onih dana kad mi se baš ništa ne da. Talas apatije… naiđe to…

Kroz stakleni zid gledam šta se dešava ispred firme. Vidim isplivalo omanje jato ajkula da zapali cigaretu. Opšta radost, široki osmesi i prazne reči koje će se već sutra prepričavati pročitane između redova i potpuno pogrešno reprodukovane. Ne čujem šta pričaju, ali prepoznam kad se ajkulama omakne duhovitost, jer tad ajkulice počnu glasno da se smeju, zabacujući glavu kao da do vazduha ne mogu da dođu. Na trenutak mi pade na pamet da uzmem kafu i siđem dole… a opet, ne pušim, šta ću sa kafom ispred zgrade. Skapiraće ajkule da hoću da se družim, pašće mi rejting za bar 3 mesta… pih.

 Klikam po netu…naletim na sajt za igru, par puta sam se tu nešto igrala sa prijateljima. Bezazlene, dečije igrice… “yamb”, “ne ljuti se čoveče”…i etoooo rešenja. Setim se svoje davne šifre, udjem u sobicu koja je nosila ime drage, daleke egzotične zemlje koju sa tri strane zapljuskuje more i za koju me vežu sećanja na jednu davnu čežnju. Ulazim, pitam da li je slobodno, počinjemo “ne ljuti se čoveče”. Kuckamo se dok igramo, lagane, neobavezne teme… svi smo sličnih godina i svi zabušavamo na poslu igrajući dečije igrice na netu. Smejemo se sami sebi. Nas tri smo vrlo pričljive, saznajem da je X iz tog divnog mesta na kraju sveta, pričam joj da sam živela tamo. Raspitujem se za neke drage ljude, priča mi o nekima od njih, o sebi, o svojoj porodici, mužu, deci, tuzi što je tako daleko. Obuzima me neki talas topline, i postaje mi draga, i tako bliska i tako sam joj zahvalna što me je za trenutak vratila tamo gde čak ni u mislima odavno nisam bila.

Odjednom, progovara Y, jedini muški igrač u sobi. Vrlo tih do tad.

Y: Vidim, nisi više ljuta, progovorila si

X: Sa tobom, stoko, ne pričam, idi slobodno po sobama i ljubi se s kim hoćeš

Y: Ne mogu da verujem da su te ubedili da je to tačno, nisam… nisam života mi

X.: Jesi, i znala sam da si kreten, pa i mi smo počeli tako što si varao F. Misliš da ne osećam koliko si se promenio, znam da imaš drugu !!!

Ja: Izvinite, ja vas pozdravljam…

X: Gde ćeš?

Ja: Malo je neprijatno, nisam znala da se poznajete, a i vidim imate nešto da raspravite…

Y: Poznajem je koliko i tebe i nema potrebe da ideš

X: Poznaješ me koliko i nju? Kako te nije sramota? Toliko ti je stalo do nas? Ili je i ona jedna od onih sa kojima hotuješ pa ste ovde da me provocirate?

Ja: Čekajte, ljudi, šta vam je? Pa vi to ozbiljno? Daj, recite mi da se zezate !!!

X: Ne, niko se ne zeza, živce mi je uništio, djubre nenormalno… (ređaju se najstrašnije uvrede, spominju zakletve u najmilije, planovi za budućnost…)

Ja: Ma dobro, niste deca, raspravićete to kad se vidite, nemojte ovako, ne ide…

Y: Nikad se nismo videli. (?!?!?!)

E, tu se ja prekrstim i bez pozdrava odem. Blenem u ekran, zbunjena i sluđena. Šta bi ovo? Cyber ludilo, trenutno pomračenje svesti ili lagana shizofrenia? I sve to na sajtu sa dečijim igricama, budibogsnama.

Uzimam sako sa stolice, strčim niz stepenice, grabim kafu u holu i sa najvećim osmehom ulećem među moje zadimljene ajkule. Osećam takvu radost dok ih slušam, i tako su mi beskrajno dragi i moji, i stvarni, realni i nisu zli, nisu !!! I nalazim im opravdanje za sve, jer nije lako u ovom malom bazenu sa mnogo rizka a malo šansi. Pričam im šta mi se upravo desilo. Ajkule se smeškaju, upisuju u mentalni rokovnik da igram net-igrice na poslu, ajkulice zabacuju glavu i smeju se boreći se za dah, a ja uživam, jer ovde je sve tako poznato, i nema iznenađenja, imam tlo pod nogama  i prednost domaćeg terena.