U meni se neumorno, celog života, bore dve babe.

   Ne bilo koje dve, imaginarne, nego genetske babe, pretkinje. Obe rođene u isto doba, ali u različitim svetovima, rasle u paralelnim realnostima i srele se u meni da tu obave konačni obračun.

   Milica, iz kuće iz koje je potekao prvi srpski Patrijarh, jedina Nikolina kćer, obožavana i pošteđena svih ovozemaljskih napora, pričljiva, obrazovana, prelepa. Na slikama nasmejana, sa raskošnim svetlim loknama ispod najfinijih šešira, prošena nebrojeno puta, isprošena samo jednom, doživela najstrašnije tragedije u svom životu i ostala sposobna da se raduje, zapeva, uživa u životu. Rođena u blagostanju, vedra i mirna kao Vojvodina, preko noći se našla u zamci sudbine, sa troje dece kojima je prekrajala svoje svilene haljine da bi imala u šta da ih obuče, od voljene žene predratnog oficira postala udovica ubijenog izdajnika čiji grob nikada nije pronašla, proganjana i ugnjetavana jer nije želela da ga se odrekne i da ga porekne, umrla srećna, u dubokoj starosti, spokojna, sahranjena sa Njegovom sabljom i belim oficirskim rukavicama. Nepopravljivi hedonista, u godinama kada su njene ispisnice neumorno gomilale osnovne životne namirnice u strahu od opšte nestašice, ona je svoja primanja trošila na nove knjige, svilene čarape, zabavu sa unucima i najfinije slatkiše.

   Zorica, kćerka siromašnog dalmatinca, visoka, vitka i uspravna sa prelepom gustom kosom i nizom najlepših zuba koji su je krasili do smrti. Tiha, skromna, požrtvovana, uporna, vredna kao mrav. Na slikama sa umornog lica gledaju prelepe crne oči, uvek okružena brojnom decom, uvek slikana u nekom poslu, uvek ozbiljna. Organizovana, nikad opuštena, uvek u grču i strahu za svoje bližnje, instituciju štednje dovela do savršenstva, opsednuta idejom da svojoj deci obezbedi lagodnu budućnost. I celog života beskrajno voljena, od Njega koji koji ju je nem poslednji put ispratio sa kućnog praga, a onda i sam pošao na isti put spokoja, jer nije imalo smisla ići dalje sam.

  Bore se u meni svakodnevno, iako odavno nisu u našoj realnosti, ne daju mi mira, upravljaju mojim životom. Jedna me odvela na put oko sveta samo da me uveri da je Zemlja okrugla, druga me vratila ovde da ne poletim tamo gde je sletanje nesigurno, jedna me tera da pevam, čitam, pišem, gledam, skitam i pričam, druga me ujutro budi da život ne prespavam, jedna sa rafa uzima najskuplje cipele, druga ih vraća jer su neudobne, jedna me tera da saznam, druga da uradim, jedna me uči da se borim i dokazujem, druga da prećutim,... i mudre su, vrlo opasne i namazane, te moje dve babe... puštaju me da pomislim da je svaki izbor bio samo moj.