Edukator

Ovaj tekst može poslužiti roditeljima koji žele da učestvuju u obrazovanju svoje dece, posebno u predškolskom uzrastu, ali isto tako može se primeniti , uz odredjene adaptacije i na decu školskog uzrasta.Roditelji preuzmite odgovornost za obrazovanje svoje dece, nijedna škola ni institucija ne može zameniti vas i vaš doprinos u razvoju njihovih ličnosti i potencijala, a isto tako preuzeti odgovornost u tom smislu koja je u najvećem i najlepšem značenje isključivo vaša.

Roditelji, kao učesnici u programu obrazovanja dece

Snunit Gal, Med, i Malca K. Aleksandrowicz, PhD

 

Ljudsko biće se rađa bespomoćno. Beba je potpuno zavisna od onih koji brinu

o njoj. Što je period zavisnosti duži, roditelji će imati više vremena da

bebi/malom detetu prenesu svoja znanja, a ono više šanse da nauči o

složenosti sveta u kome živi - drugim rečima, o civilizacijskim procesima.

Roditelji su povezan sa detetom, koliko i ono sa njima. Ovu uzajamnu

zavisnost zovemo ljubav.

Ljudska zavisnost dostiže vrhunac sa sedam meseci starosti, u nekim

slučajevima i ranije. U ovom uzrastu prisutan je ubrzani motorni razvoj. Dete

počinje da se uspravlja i sedi, a uskoro će početi da stoji i da hoda. Sa sedam

meseci dete je sposobno da sa skoro savršenom veštinom drži mali objekat

sa dva prsta. Dete takođe počinje da primećuje nepromenjivost objekata

(Pijaže 1953.). Roditelji su naravno ''centralni objekti'' u životu dece i

razdvajanje od njih je obično teško. I roditeljima je teško da budu razdvojeni

od dece. Roditelj se može osećati tužno ili čak krivim zato što je ''napustio''

dete. Ovaj osećaj uznemirenosti se povećava u proporciji sa stanjem

nepovezanosti sa ljudima ili mestom na kojem je roditelj ''ostavio'' dete.

Možda majci nije teško da ostavi dete sa svojom majkom, ali joj može biti

teško da ostavi dete u jaslama/vrtiću ili sa bebisiterkom koju zna godinama.

(Pol 1990.)

Detetu je teško da bude odvojeno od roditelja, ali se osećanje gubitka i

usamljenosti smanjuje kako mu/joj sredina u kojoj boravi postaje poznatija.

Posle nekoliko nedelja ili meseci prilagođavanja, dete prestaje da plače kada

roditelji odu. Počinje da se smeši s ljubavlju med.sestri/vaspitaču kada dođe u

jasle/vrtić.

Odvajanje je deo života. Zato kvalitetno iskustvo odvajanja i ponovnog

sretanja sa roditeljima, utiče na detetov pozitivan razvoj.

Još jedan faktor koji pomaže detetu da se odvoji od kuće i voljenih, kao i

procesu prilagođavanja na svet van kuće (druge ljude i decu), je roditeljsko

učešće u dečijem životu izvan kuće - obrazovnom kontekstu u kome dete

provodi od tri do devet sati dnevno.

Učešće roditelja u obrazovnom kontekstu njihove dece:

1.doprinosi kvalitetnom dečijem razvoju

2.stvara osećanje zadovoljstva, ponosa, samopouzdanja i sigurnosti

u

svoju ulogu roditelja;i

3.pruža mogućnost roditeljima da procenjuju obrazovni plan i proces i utiču

na njegov kvalitet

Da preciziramo:

1. Učešće roditelja doprinosi kvalitetnom dečijem razvoju

Kada roditelj provede dan ili dva mesečno u jaslama/vrtiću on/ona šalje

poruku detetu ''Nisam te napustio!To vidiš po tome što sam tu i uživam u tvom

društvu i u ovom okruženju''. Na taj način nestaje sumnja da se roditelji

otuđuju od dece i detetovo osećanje da je napušteno i proterano iz raja se

smanjuje, zato što su mama i tata tu, pored njega. Na početku takvog dana,

dete se drži roditelja i prestaje da učestvuje u dnevnim igrovnim aktivnostima.

Posle nekog vremena, detetu dosadi društvo roditelja i onda se ono vraća

svojim uobičajenim dnevnin aktivnostima, s vremena na vreme proveravajući

šta mama i tata rade. Deca mogu da osete ljubomoru, ako neka druga deca

razgovaraju sa njihovim roditeljima, ali isto tako mogu biti ponosna na način

kako njihovi roditelji pripremaju užinu ili služe obrok. Ako roditelj može da

popravi neki slomljeni predmet, dete je dodatno ponosno. Na putu kući, deca

mogu sa roditeljima da pričaju o igrama ili deci koja su deo njihovog života, a

roditelj upoznat sa detetovim okruženjem zna o čemu dete govori. Drugim

rečima, učešće roditelja u obrazovanju njihove dece ih zbližava sa decom,

pruža im zajedničke teme za razgovor i osnažuje detetovo samopouzdanje i

samostalnost.

 

2. Učešće roditelja stvara osećanje zadovoljstva, ponosa,

samopouzdanja i sigurnosti u svoju ulogu roditelja

 

Roditelji koji često provode vreme u obdaništu/jaslama svog deteta imaju

prilike da ponovo prožive detinjstvo. Oni se podsećaju dečijih pesmica, igara i

nekih problema i strepnji koje su imali kao mali. Onda se «spuštaju» na nivo

svog deteta i bolje ga razumeju. Roditelji mogu da imaju ''vrtić'' i kod kuće, jer

su upoznati sa pričama koje se tamo pričaju. Takođe znaju šta da kupe detetu

ili kako da savetuju druge šta da mu kupe zato što su u toku sa svetom novih

igara iz vrtića i znaju kako da se igraju sa decom. Roditelji nauče da porede

svoju decu sa drugom i za dobre i za loše stvari. Ovo znanje osposobljava

roditelje da se bave problemima svoje dece, bilo da se radi o razvijanju

motorne koordinacije ili obuzdavanju besa prema drugoj deci. Drugim rečima,

zahvaljujući prilici da uče, provodeći vreme u jaslama/vrtiću, roditelji upoznaju

razne strane ličnosti svoje dece. Vreme provedeno u jaslama/vrtiću pomaže

roditelju da se razvije kao obrazovni i emotivni koordinator svog deteta, da

ojača samopouzdanje kao roditelj i ''oslobodi'' se osećanja krivice zato što je

''napustio'' dete i ostavio ga sa «nepoznatim ljudima».

Roditelj koji provodi vreme u jaslama/vrtiću učestvuje u različitim

aktivnostima: čišćenju, pripremanju hrane, pripremi igara, ili zabava,

razdvajanju dece koja se svađaju i sl. Učešće mu/joj pomaže da se oseća

važnim – ''Ja sam ovde potreban/a! Koristan/na sam.''

Na kraju, ovo učešće u životu i radu jaslica/vrtića pruža šansu roditelju da

procenjuje obrazovni rad - šta nedostaje, šta treba dodati, promeniti i koje

probleme treba rešiti? Često smo slušali kako roditelji objašnjavaju drugim

roditeljima probleme svoje dece i pomažu im da ih reše na pravi način uz

punu saradnju med.sestara/vaspitača i psihologa.

 

 

3.Učešće roditelja pruža im mogućnost da procenjuju obrazovni plan

i proces i utiču na njegov kvalitet

 

Obrazovnom sistemu u jaslama/obdaništu se može dosta pomoći kada

roditelji pomažu u raznim domenima - pružaju pomoć u čišćenju, pripremanju

hrane, popravljanju instalacija, baštovanstvu, popravljanju igračaka,

organizovanju igranki ili gimnastike ili kao saradnici koji rade sa malim

grupama dece. Roditelj koji učestvuje u životu jaslica/obdaništa može biti

posrednik između zaposlenih i obrazovih vlasti. Ovo posredovanje je

dvostruko - u oblastima gde roditelj ima više znanja nego zaposleni, može da

doprinese svojim znanjem. Kao roditelj i građanin, roditelj možda može da

lobira i izbori se za bolje uslove u obrazovnoj ustanovi, ostvarivanje prava i

povećanja budžeta, što zaposleni možda ne mogu. Roditelji koji provode

vreme u jaslama/vrtiću i znaju šta je neophodno za kvalitetan rad mogu da

stupe u kontakt sa institucijama koje su odgovorne za obrazovnu instituciju,

ubedljivije nego što to može edukator i zahtevaju ono šta obdanište i njihovo

dete imaju prava da dobiju. Prisustvo roditelja u jaslama/vrtiću je od pomoći i

u upravljanju svakodnevnim životom. Ali još važnije je, i to

med.sestre/vaspitači treba da imaju na umu, da roditelj koji provodi dan u

jaslama/vrtiću, ''nastavlja sa jaslama/vrtićem kod kuće'' i to ne samo sa

aktivnostima i rutinama, već i primenom sistema vrednosti. U slučajevima

kada dete ima problema u jaslama/vrtiću, roditelji će pokušati da ih reše kod

kuće i srećno dete će sledećeg dana doći u kolektiv.

 

Zajedničke brige i poteškoće

 

Do sada smo govorili o prednostima učešća roditelja u životu i obrazovnoj

sredini dece. Važno je obratiti pažnju i na situacije koje se ne mogu zaobići i

koje se teško rešavaju.

Na primer, roditelji mogu da se žale što ne idu na posao, posebno samohrani

roditelji. Kod razvedenih parova, dani kada koji roditelj dolazi se moraju

uskladiti i to često ne uspeva. Postoje slučajevi u kojima roditelji slabog

fizičkog i mentalnog zdravlja ne bi trebalo da dolaze u obrazovnu sredinu.

Jedna od poteškoća je i ta da deca u ovakim situacijama, lišena učešća svojih

roditelja, mogu biti ljubomorna na decu koja imaju tu ''čast'' da «ugoste» svoje

roditelje.

Edukatori se takođe mogu osećati nelagodno u prisustvu stranaca (posebno

onih koji su skloni kritikovanju). Neki vaspitači/med.sestre tvrde da se često

ne mogu osloniti na zrelost i odgovornost roditelja. Ako obećaju da će doći,

desi se da ne dođu. Ako su zamoljeni da pomognu, ne urade to uvek na

odgovarajući način.

 

Kvalitetne jasle/vrtić

 

Daćemo primer ''kvalitetnih jaslica/ vrtića'' , jedan model u kome bi uključenost

roditelja u život njihove dece bila izbalansirana. To je model u kome roditelji

zajedno sa osobljem implementiraju ranije navedene principe, vodeći računa

o potencijalnim poteškoćama.

Mi predlažemo da se roditelji okupe radi poboljšanja obrazovnog nivoa

institucija koje pohađaju njihova deca. Njihov doprinos bi se razlikovao od

obdaništa do obdaništa, jer bi bio u skladu sa specifičnim obrazovnim

ciljevima kao i sa sposobnošću roditelja koja varira od grupe do grupe.

Predlog se bazira na sledećim pretpostavkama:

1.Roditelji šalju decu u vrtić, jer su zauzeti i nemaju dovoljno slobodnog

vremena da se bave njima tokom dana (Sers,Filip i Makartni 1989.)

2.Roditelji su jako zainteresovani za razvoj svog deteta i aktivnosti kojima

se bavi tokom boravka u jaslama/vrtiću

3.Uključenost u život i rad jaslica/vrtića pomaže roditeljima da se izbore sa

osećanjem krivice što su poslali decu toliko vremena van kuće. Smanjenje

osećanja krivice bi smanjilo njihovu anksioznost, što bi im omogućilo da se

skoncentrišu na svoj posao.

4.Samo prisustvo roditelja, baka i deka doprinosi da se deca osećaju bolje

i podstiče njihovo samopouzdanje. Veće samopouzdanje oslobađa decu

ansioznosti usled odvajanja od roditelja. Što se dete sigurnije oseća, bolje

će se uključiti u aktivnosti.

5.Ne treba da zahtevamo da roditelji budu mnogo uključeni u život i rad

jaslica/vrtića, jer to može da doprinese tome da se oni umore i da manje

pažnje posvete deci kod kuće.

6.Postoje razlike u poljima interesovanja i mogućnostima roditelja. Zbog

toga se učešće roditelja mora dobro osmisliti, adaptirati i individualizovati

sa svešću o tome da je samo prisustvo roditelja nešto što obogaćujuće.

 

Kako se organizovati?

 

Prvi korak u uključivanju roditelja je stvaranje atmosfere otvorenosti i

saosećanja za roditelje kroz diskusije i seminare.

Drugi korak je pronalaženje ''roditelja kojima je stalo'', obično kroz izbore

odbora roditelja, kao i sastajanje odbora i njihovo uključivanje u obrazovne

aktivnosti.

Treći korak je da se članovi odbora roditelja zainteresuju za osmišljeni i

organizovani angažman roditelja u cilju unapređivanja jaslica/vrtića.

Četvrti korak je da odbor roditelja sam inicira i organizuje opšti roditeljski

sastanak na kome bi se diskutovalo o tome na koji način roditelji mogu i treba

da se obavežu da unaprede jaslice/vrtić. Ponekad ovi sastanci treba da se

održe nekoliko puta da bi roditelji shvatili smisao i značenje onoga što se od

njih traži i da bi se uključili u aktivnosti. U ovoj fazi osoblje treba da bude

otvoreno, pasivno i da pruža podršku.

Peti korak je kada se ''roditelji kojima je stalo'' organizuju i svaki se obaveže

da će dva ili tri sata mesečno (ili više, zavisi od mogućnosti) provesti u

jaslama/vrtiću.

Šesti korak je kada odbor roditelja zajedno sa direktorom jaslica/vrtića i

med.sestrama/vaspitačima, pravi listu različitih aktivnosti koje su relevantne

za rad jaslica/vrtića i prilagođene sposobnostima članova grupe. Roditelji će

obeležiti aktivnosti u kojima žele da učestvuju, kao i dane i sate koji im

odgovaraju. Roditelji će se pridržavati rasporeda koji su dogovorili.

Sedmi korak je kada odbor roditelja u saradnji sa osobljem jaslica/vrtića,

pravi raspored učestovanja roditelja u skladu sa onim što su roditelji ponudili.

Svi zaposleni i deca će profitirati od aktivnog uključivanja roditelja. Prisustvo

roditelja koji žele da budu uključeni može da obogati jasle/vrtić, i da pomogne

na neki način,deci čiji roditelji nisu uključeni.

Jedan od problema koji se javlja je šta učiniti sa roditeljima koji ne poštuju

svoje obaveze? Mi predlažemo ''kaznu'' izbacivanja za one roditelje koji ne

poštuju svoje obaveze. Prema našem mišljenju, osoba ne može biti nevoljni

volonter tako da nije prikladno koristiti socijalni pritisak da bi se roditelji prisilili

da učestvuju.

Različiti načini/mogućnosti uključivanja roditelja

 

1.Pričanje priča u malim grupama

2.Fizičke aktivnosti

3.Pokretne igre

4.Kuvanje u koje mogu biti uključena deca, a ne moraju

5.Popravljanje igračaka i svega drugog što je potrebno

6.Priprema aktivnosti za bezbednost u saobraćaju, "kao da" aktivnosti sa

napravljenim ulicama i saobraćajnim znacima

7.Šetnja oko jaslica/vrtića u malim grupama, istraživanje “komšiluka” i

lokalne zajednice

8.Popravka nameštaja

9.Priprema i izdavanje časopisa, informatora, prikupljanje materijala,

štampanje i distribucija

10.Prikupljanje fondova

11.Priprema i proslava različitih praznika

12.Popravka odeće za lutke, plišanih igračaka

13.Radne grupe za organizovanje proslava i zabava za roditelje,

okupljanja bez dece.....

Ovoj listi se može dodati još aktivnosti. Što je lista duža roditeljima će biti

lakše da pronađu nešto za sebe, način da se uključe i osećaju prijatno i

prihvaćeno.

 

     Dragi roditelji! Ovim topikom započinjem jednu seriju predloga igara za pravilan i zdrav razvoj vaše dece!

                       

Većinu ljudi koji se susretnu sa libertarijanskim idejama zbunjuje pomisao da će privatno dobročinstvo, u odsustvu državnih programa socijalnog osiguranja, rešiti probleme zaista bespomoćnih ljudi. Takve donatorske organizacije i sada postoje ali niko ne zna zasigurno koliko bi se njihove donacije povećale u društvu u kome bi porez bio ukinut.

Kada smo moj brat i ja bili deca, dok su roditelji bili zauzeti poslom o nama su brinuli baba i deda. Sa svoje strane, moji roditelji su obezbeđivali celo domaćinstvo u kome smo svi zajedno živeli pod jednim krovim, da bi uštedeli novac. Kada se moj otac preselio u Sjedinjene države i zarađivao više, pobrinuo se da moji baba i deda budu zbrinuti.

Ovako je bilo uvek i svuda do pojave države blagostanja: roditelji se brinu o deci jer će deca njima pomagati u budućnosti. Ovaj osnovni element porodičnog života izgleda da je neshvatljiv pobornicima države blagostanja. Zagovornici države blagostanja neprestano govore o našoj odgovornosti prema društvu koja se ostvaruje preko poreske preraspodele.

Porodica je stolećima zbrinjavala svoje članove. Zagovornici države blagostanja zaboravljaju prošlost.

Ovi su ljudi preživljavali u skladu sa osnovnim životnim principom: ti brineš o svojoj deci, a jednog dana u budućnosti deca će brinuti o tebi. U prošlosti, podizanje dece bilo je ulaganje u budućnost. Čovek je znao da će jednog dana deca brinuti o njemu kao što je on brinuo o deci.

S druge strane, kada država pokuša da ispravi svaku grešku koju ljudi u životu naprave, dobijamo sasvim drugačije podsticaje. Ako su roditelji potpuno obezbeđeni socijalnim osiguranjem, koliko zaista brinu o budućnosti dece? Najčešće se roditelji trude i brinu o svojoj deci i žele im najbolje. Ali, roditelji koji znaju da moraju da podignu dobru decu ili će im se u budućnosti možda desiti da nemaju šta da jedu mnogo će se više potruditi da svoju decu sačuvaju od droge, kriminala i drugih pogrešnih odluka.

Ne želim sada da diskutujem o razlozima za i protiv abortusa, ali kako može siromaštvo da bude izgovor da se nema dece i da se prekida trudnoća? U mnogo težim vremenima porodice su imale po desetoro ili dvanaestoro dece. Ogromne porodice nisu bile neuobičajene. Danas me zagovornici abortusa uveravaju da u današnjim, sto puta boljim ekonomskim uslovima ne mogu sebi da priušte podizanje deteta. Moraće mnogo više da se potrude da nađu nekakvo objašnjenje.

Uraditi pravu stvar često nije lako. Ali teškoće ne mogu opravdavati nemoralna dela. Naravno, da brineš o svojim ostarelim roditeljima teže je nego da prepustiš brigu o njima državi. A da li je to tvoja moralna odgovornost? Jeste. To nije odgovornost nekog drugog građanina (poreskog obveznika) koji uopšte ne poznaje tvoje roditelje. Svako ko nepoznatim ljudima prepusti brigu o svojim roditeljima treba toga da se stidi.

Jednoga dana će država brinuti o muškarcu koji je napustio porodicu, a ne njegovi potomci. Ovim se još više poništavaju podsticaji da se deca podižu kako valja, da bi postali odgovorni ljudi.

Mogu da govorim i iz sopstvenog iskustva. Video sam da dobročinstvo i ljubav u mojoj porodici mogu da nadvladaju mnoge prepreke. Poreklom iz bivše Jugoslavije, moja porodica navikla je na nemaštinu i siromaštvo socijalizma. Ali kada se radi zajedno, porodica postiže mnogo za svakog svog člana. Nije se tu radilo o nekakvoj socijalističkoj vrsti odgovornosti. Jedan član porodice brine o tebi u jednom razdoblju. Kasnije ti brineš o njemu.

Tendencija države je da razara porodicu. Što se više oslanjamo na državu, dajemo joj više opravdanja da postoji i raste sve više. Država se boji ideje da ljudi mogu sami za sebe da obezbede ono što im je potrebno. Ova ideja ukida ulogu države kao institucije koja jedina može da obezbedi blagostanje. Porodica je opasna za opstanak države.

Umiranje porodice je rođenje države.

 
* Vedran Vuk je student ekonomije na Layola univerzitetu u Nju Orleansu i Summer Fellow Mizes Instituta u 2006.
** Tekst je preuzet sa adrese www.mises.org

Prevod: Andrej Stanimirović

Preuzeto s jednog foruma,nadam se da nece imati nista protiv!
 

Najsvežije što sam pronašla je iz 2005, godine....dakle, o tome se i dalje ćuti.... Zgrade bivseg rudnika pretvorene u paviljone za 457 tesko retardiranih osoba svih starosnih doba Specijalni zavod za decu i omladinu " Dr Nikola Sumenkovic" nalazi se nadomak Petrovca na Mlavi, u selu Stamnica, na 127 kilometru od glavnog grada. Do njega se stize krivudavim, neokrpljenim putem koji ostavlja iza sebe poslednje petrovacke kuce i bronzane lavove, cuvare dvorista svojih vlasnika. Neokrnjena priroda pothomoljskog kraja ne nagovestava da se iza bele metalne ograde krije poseban svet 457 tesko mentalno zaostalih stanara ove ustanove. Gordana Matkovic, ministar za socijalna pitanja, i Gabrijel Keler, francuski ambasador u Beogradu, u ponedeljak su otvorili gradiliste na kom ce iznici nova zgrada. Donacijom francuskog Crvenog krsta i humanitarnih organizacija 80 korisnika dobice dom. Ovo je prva poseta Zavodu ministra resorapod koji potpada, od njegove izgradnje, 1964. godine. U Specijalnom zavodu "Dr Nikola Sumenkovic" - Stamnica smesteno je 457 sticenika, oba pola, od sest do 76 godina. Svi su tesko mentalno zaostali i vecina ostaje dozivotno u domu. Sa prostora su cele bivse Jugoslavije. Kako kaze dr Mirjana Rapajic - Glusica, o deci se stara 150 zdravstvenih radnika, od toga samo jedan lekar opste prakse, dva defektologa i jedan socijalni radnik. Porodice cesto odbacuju ovakvu decu, sto zbog ekonomske situacije, sto zbog tereta i osecaja sramote. S druge strane, porodica ne moze da im pruzi svu potrebu negu, te je deci cesto svrsishodniji smestaj u nekoj instituciji. Zeleci da se uverimo kako zive oni koje je sudbina nesrecno obelezila pogresnom kombinacijom gena, prosli smo kraj prozora portirnice na kom je zalepljen natpis "Dobrodosli, dragi gosti". Docekan radoznalim pogledima sticenika kojima je teska mentalna retardacija oduzela svaku sposobnost za samostalan zivot, coveku koji ulazi ne moze biti svejedno. Mesaju se strah od nepoznatog i sazaljenje. Na vratima Uprave zavoda stajao je 20-godisnji Aleksa. U ruci deciji pistolj jarkih boja, na licu osmeh nekoga ko jednostavno - ne razume. Na polurazgovetnom jeziku samoodredio se da nam "cuva" auto. Prvi led je probijen. Kroz 14 zgrada bivseg rudnika uglja, pretvorenih u paviljone, proveo nas je Ivica Stevic, direktor i jedan od dva defektologa u Zavodu. Obilazak je zapocet pripremom "da cemo svasta videti" i prolaskom kroz odeljenje na kome su nepokretni sa teskim anomalijama. Tezak prizor. Metalni kreveti i nepomicna deca u njima. Prozori kroz koje puca pogled na polja kukuruza jedini su detalji na belim zidovima. Negovateljica Nada hranila ih je smesom griza i jaja. Nekoliko pokretne dece nagnulo se nad krevete onih kojima je priroda nametnula da vegetiraju. Sposobniji se, uglavnom, vezuju za nepokretnu decu i brinu o njima. Kao mame i tate. Kao prava porodica. To je uobicajena pojava kod ovakvih stanja. Medusobno jedni drugima produzavaju zivot - zapocinje Ivica.Sledi upozorenje da je na redu obilazak "Belog dvora" i "Topcidera". Ivica je iznenadenje odagnao objasnjenjem da su dva renovirana paviljona vlasnici malo neobicnih imena.I zaista, u sveze okrecenim sobama novi kreveti, poklon humanitarne organizacije "Hendikep", omogucavaju san i odmor dostojan coveka. "Deca", kako ih zaposleni zovu, iako po godinama to nikako nisu, u meduvremenu su se privikli na prisustvo neznanaca. Prilaze, zele da nas dodirnu, izgovaraju samo njima razumljive recenice i smeju se u glas. Smeh im otkriva srecu, jer emocije su sve sto imaju - nastavlja pricu Ivica i dodaje - Retko se desavaju ispadi, nisu agresivni. Sa njima je, zbog osetljivosti, isto kao da se radi sa kristalom - moze lako nesto da "pukne". Dodi da vidis moju devojacku sobu i igracke- uspeli smo da protumacimo otegnuto izgovaranje sticenice Vere Ivica objasnjava da ima oko 50 godina i spada medju veseliju grupu u Zavodu, jer dane provodi u pesmi i igri. Na zalost, zgrade koje smo potom obisli ne izgledaju kao "Topcider". Memljivi zidovi vape za adaptacijom od poda do plafona, namestaj dotrajao. Prostorije koje bi se mozda pre koju deceniju "prosvercovale" kao kupatila iziskuju bogatiji srpski da bi se danas opisala kao takva. Iako se dnevno opere oko 1200 kilograma vesa, muku muce sa dotrajalim masinama Ispred ulaza, kako ko moze, sede ili leze sticenici "Stamnice". Ivica razgovara sa svakim ponaosob, oni uzvracaju dodirom njegove ruke i sjajem u ocima. Ovo je Radoje iz Zajecara, ono tamo kod drveta je Milanka. Stigla je iz Urosevca, posle bombardovanja, usled pogorsanog stanja. U crvenoj haljini je Beogradanka Zaklina. Ovde je naucila da pise i sije. Cudimo se kako im Ivica zna imena. Ipak, mnogo ih je. Kako kaze, svi zaposleni u Zavodu cesto ostaju i posle radnog vremena jer njihovi bolesnici iziskuju 24-casovnu negu. Da Hipokrat zna za Stamnicu, sigurno se ne bi postideo. Aleksa sa pocetka price dugo je odmahivao za nasim automobilom pokusavajuci da ga "upuca" dzonvejnovskim potezom. Njemu je sve, ipak, samo igra.

Nema reči za ovo...
Ali postoje fotografije koje mnogo više govore

Dobri ljudi dobre volje,evo prilike  da svi naučimo mnogo i doprinesemo nečim što je sitnica za nas, a velika stvar za one koji su stvarali sve ono što ćete imati prilike da vidite na ovim fotografijama, kao i na izložbi u Sava Centru u ponedeljak u 17.04.2006 u periodu od 16 h pa sve dok vam srce može podneti taj entuzijazam za stvaranjem lepog i korisnog!Svaki predmet je unikat i delo  učenika ometenih u razvoju i posebnih edukativnih potreba, i uz nesebičnu pomoć njihovih nastavnika specijalnih edukatora iz Osnovne Škole Novi Beograd.Da bih vam bolje oslikala duh ove odlučne družine kreativnih učenika i nastavnika ispričaću vam deo razgovora koji se odnosio na moje pitanje da li su mogli naći neke donatore za finansije za odlazak na eksurziju u Topolu koju toliko željno iščekuju.Dobila sam najmanje očekivani ,a najmudriji odgovor: "Pa mi to i nismo želeli!Naša namera je da zaradimo za taj put!" Ja želim da verujem da će biti dosta onih koji će doći , kupiti za sebe ili za nekog dragog neko malo remek delo ovih majstora volje i upornosti!

dogadjaj:Izložba radova učenika ometenih u razvoju
mesto: Beograd,"Sava Centar"
datum: 17.04.2006
vreme : 16 h
A sad radovi...

Ja ću biti tamo, a vi?